Gde cvetaju ruže?

Sećate li se one reportaže objavljene u jednom dnevnom listu devedesetih godina prošlog veka? Ne sećate se. Ovako je to išlo, da se podsetimo. Reporter je izveštavao o životu jedne porodice crva koja je živela u ljudskom govnu, svake večeri su se okupljali u dnevnoj sobi i svi su zajedno gledali televiziju. Otac i majka i dvoje male dece, sin i ćerka crvi. U jednom trenutku televizijski program prekinule su reklame za voćne sokove, na ekranu su se lepo videli razni voćni plodovi, jabuke i pomorandže i breskve i kajsije, pa je ćerka crv pitala svoje roditelje: „Jel’ ima nas crva koji žive u ovim voćkama?“ Onda je majka crv odgovorila: „Naravno, dušo, žive neki crvi i u tim voćkama.“ Onda je sin pitao: „A što mi ne živimo u nekoj breskvi, na primer?“ I onda je otac odgovorio: „Ne možemo, sine, ovo nam je otadžbina.“ Sad se sećate.

Šta je dalje bilo sa tom porodicom crva? Recimo da je taj reporter posetio istu tu porodicu posle skoro trideset godina, ušao im je u otadžbinu, bilo je oblačno, pokucao je na vrata, prepoznali su ga odmah i obradovali su mu se, pa su se svi razmileli po dnevnoj sobi i onda su se fino podružili. Bilo je novih članova u porodici, ona ćerka i sin crvi sa početka priče sada su roditelji, imaju dvoje male dece, takođe ćerku i sina crve, a otac i majka crvi sa početka priče sada su deda i baba crvi. Svi žive zajedno, galama je velika, naravno, i televizor je sve vreme uključen.

Glavnu reč ima deda crv, koji se reporteru najviše i obradovao, i onda ga je reporter pitao: „A sa vašom gospođom izgleda da nije sve u redu?“ Onda je deda crv rekao: „A nije, godine su, baba ima blagu demenciju, po ceo dan je uz televizor, nije strašno.“ Onda je reporter pitao: „A vi?“ Onda je deda crv rekao: „Mene muči dijabetes, amputiran mi je deo tela, ali inače je sve u redu, ide nekako.“ Onda je reporter pitao: „Pa kako provodite vreme? Jel’ se snalazite?“ Onda je deda crv rekao: „Snalazimo se, deca su tu, pomažu koliko mogu, žao mi je što smo njima na grbači, ali šta da se radi, hrane imamo uvek dovoljno, Bogu hvala. Baba i ja smo ovde u sobi po ceo dan, gledamo televiziju, tu su nam unuci, malo ih čuvamo, ide nekako.“ Onda je reporter rekao: „Pa to je sve isto kao i kod nas, jedino što kod vas nema incesta, izgleda da kod vas ne postoji taj problem?“ Onda je deda crv rekao: „E to nemamo, Bogu hvala, kod nas se naša deca lepo razmnožavaju međusobno.“ Onda je reporter pitao: „A jel’ se dobro slažete sa decom, jel’ tu sve kako treba?“ Onda je deda crv rekao: „Sad je dobro, da kažemo tako, bolje je. Ali bilo je problema, sa sinom, toliko je želeo da ide napolje, da ide odavde, prvo je hteo u neko drvo, pa u dasku, pa u voće, pa u neki čamac na reci ili na moru, neki brod, bilo gde samo da ode odavde, a vi znate da nigde nije divno, ili kako to ono vi glupo kažete, nigde ne cvetaju ruže, pa je onda potonuo skroz, oboleo je, silni novac smo potrošili na to.“ Onda je reporter pitao: „Šta mu je bilo?“ Onda je deda crv rekao: „Depresija, klasična, ili se to kod vas zove klinička, doktor je rekao da je glavni uzrok ta prokleta prokrastinacija, ozbiljan problem kod nas crva.“ Onda je reporter rekao: „Pa to je ozbiljan problem i kod nas Srba.“ Onda je deda crv rekao: „Prijatelju, zato tebi i mogu ovo da pričam.“ Onda je reporter pitao: „A šta to tačno znači, kod vas crva?“ Onda je deda crv rekao: „Pa isto kao i kod vas, kako to ono vi pametno kažete, što možeš danas ne ostavljaj za sutra, samo to je sve mnogo opasnije nego što se misli, ništa se neće u životu popraviti samo od sebe, mi crvi to odlično znamo jer ipak mnogo od vas zavisimo, a vi niste ni za kurac, jel’ me razumeš?“

Reporter je samo klimnuo glavom, a onda je blago dementna baba crv viknula: „Pa uključi više taj usisivač! Uključi usisivač!“ Onda je deda crv uzeo daljinski pa je utišao televizor i rekao: „Po ceo dan gleda ove telešopove i prodaju kućnih aparata i nakita.“ Onda je reporter pitao: „A jel’ sa ćerkom sve u redu?“ Onda je deda crv rekao: „A ona vam je odlična, malo u svom svetu, završila je francusku književnost i ceo život čita samo Rablea i Selina, ali ovako je odlična, vredna, radna, i unuci su Bogu hvala odlični, slušaju je.“

Onda je reporter osmotrio malo po dnevnoj sobi i video da svi nešto rade, pa nije hteo da im smeta, i pitao je dedu crva: „Pa kad se osvrnete iza sebe malo, za ovih skoro trideset godina koliko se nismo videli, svašta se dešavalo, jel’ ste zadovoljni?“ Onda je deda crv rekao: „Prezadovoljan sam, dobro smo preživeli šta se sve vama gore dešavalo, od svih vaših ratova, bombardovanja, od vašeg ubijanja, gladovanja i siromaštva naovamo, svega je tu bilo.“ Onda je blago dementna baba crv viknula: „Al’ ti je odvratna ta ogrlica!“ Onda je deda crv morao da uzme daljinski i da promeni kanal. Onda je baba crv viknula: „Proći će mi demonstracije!“ Onda je deda crv rekao: „Baba, nema toga više, ne brini ništa.“ Onda je blago dementna baba crv pitala: „Kako nema? Pa to mi je bilo na ovom kanalu?“ Onda je deda crv rekao: „Bilo je nekad, nema više interesovanja.“ Onda je baba crv rekla: „Onda mi vrati na kućne aparate.“

Onda je deda crv opet promenio babi crvu kanal pa je rekao reporteru: „Prijatelju, ali da ti kažem, ono što ste vi radili devedesetih, to je bilo jezivo, to mi ovde dole dobro znamo, ako je nama bilo jezivo, onda mi veruj.“ Reporter je onda pitao: „Jel’ tad bilo najgore?“ Pa je onda deda crv rekao: „Te vaše devedesete, to je bilo nešto najgore, to je bio užas, ali onda i ovo posle, ništa nije mnogo bolje, kad ne možete da se dogovorite oko toga što je bilo, i kao da će to neko drugi da vam reši, i kad meni unuci crvi počnu da kukaju da ih ne davim više sa devedestim i da ih pustim na miru, o tome smo ti i ja malopre pričali, to ti je ta prokrastinacija kod vas, a onda vama sledi klinička depresija.“ Onda je reporter rekao: „A šta je posle toga?“ A onda je deda crv raširio ruke i rekao: „A sledeći put nećeš morati da mi kucaš na vrata kada dođeš.“