»Fantomke« na delu

Maska, obrazina, krinka, „fantomka“, kapuljača; to su reči za sredstva kojima skrivamo lice, to jest obraz, je li, iz raznih razloga. Lako je bezobraznima, jer oni obraz nemaju, kako sama reč kaže, a i ne brinu da ga sačuvaju – kad ga već ionako nemaju. Maska je, dakle, licemerni pokušaj sakrivanja obraza, ne bi li ga sačuvali, pritvornost i laž, ukratko.

E, sad: nedavno smo opet imali posla sa maskiranim dripcima; pre toga se to događalo za Slobina vakta, ali od njih se to očekivalo. Ima tu jedna jezička ispravka: „fantomka“ je pogrešna reč. Potiče od lika iz stripa; on se zove kod nas Fantom, a u originalu Fantomas i ima sasvim drugačiju masku, više nalik na Betmenovu. To nije ovo; ovo sa čime na glavi naši rušitelji Savamale rade na engleskom se precizno zove „balaklava“, po izvesnoj avganistanskoj zabiti iz tamošnje tužne britanske kolonijalne istorije. Navodno je bilo toliko hladno da su vojnici pravili štrikane maske sa prorezima za oči i usta, pa je naziv ostao u tradiciji. Kod nas je to u modu uveo Karadžić (Radovan, ne Vuk) 1992, ali se tada zvalo „čarapa“, opet veoma precizno (podsećamo na Koraksićevu karikaturu u „Vremenu“ iz tog doba, na kojoj Radovan skida čarape, a dripci sa automatima ih navlače na glavu). U vesternima iz naše mladosti razbojnici i pljačkaši koristili su vratne marame i navlačili ih preko nosa dok haraju vozove i banke. Zašto? Pa da ih neko ne bi zapamtio i prepoznao kasnije.

Kasnije, sa modernim razvojem smrtonosne motoristike, šlem sa vizirom, zatamnjenim, postao je popularan kod raznih uličnih umetnika: od ubistava s motocikla pa do otimanja tašni bakicama koje naivno hodaju ulicom. Setite se onog Željka Milovanovića koji je namestio bombu Ivi Pukaniću u Zagrebu 2008: taj se na nadzornim kamerama (za koje je znao tačno gde su, jer je bio tehnička inteligencija) pojavljuje jedino sa takvom kacigom na glavi (uhvaćen je zbog drugačije greške).

„Fantomka“ je zgodna iz više razloga: kao prvo, skriva kriminalnu njušku; kao drugo, služi da spreči ispadanje dlaka koje bi mogle biti biološki trag; osim toga deluju zastrašujuće, vaistinu. Policija je širom sveta svesna problema, pa u nekim zemljama bez razgovora makazama odseca kapuljače sa onih „dukserica“ koje navijači tako vole. Kad čovek razmisli – u pravu su: ko skriva svoju facu pred svetom, mora biti da ima sumnjive namere. Primetio sam, na primer, da zaštitari u bankama ne vole kad im neko uđe sa šeširom namaknutim na oči ili kačketom sa dugačkim štitom; zato uvek skidam šešir kad uđem u banku i na slična mesta. U zakonima, međutim, ne stoji da su „fantomke“ zabranjene, piše „Politika“. Pa naravno, jer se podrazumeva da lice lica koje hoda ulicom ili ulazi u banku bude vidljivo. Slično je i sa zatamnjenim staklima na automobilu: treba dozvola, ali koga briga… Hajde probajte da hodate ulicom sa balaklavom na njušci. Ili da izvadite ličnu kartu sa slikom na kojoj imate „fantomku“. Još gore probleme imaju evropske države sa većim procentom fundamentalistički nastrojenih muslimana, čije žene sve češće idu pokrivene do očiju. Tu dolazi do „politički korektnih“ rešenja, od kojih je najbolje prisustvo ženskih policijskih službenica u svakoj situaciji, obavezno na aerodromima, pa neka ih one legitimišu. Kažu da neka plemena saharskih Tuarega skrivaju lice, navodno od neke davne sramote (dok im žene idu otkrivena lica), ali pre će biti da to ima veze sa pustinjskim vetrovima koji su tamo pogani kao naša košava.

Nego, vratimo se na suštinu stvari. U ovoj državi lica skrivaju navijači tokom tučnjava na stadionima i po ulicama; huligani u povodima nevezanim sa sportom; pljačkaši bankomata, menjačnica, kladionica i već mesta na kojima postoji opasnost od nadzornih kamera, ako ne i od svedoka; rušitelji Savamale, iako imaju policijsku zaštitu, baš ih briga, pljunu im pod prozor.

Dobro sad: izvesne kategorije policijskih službenika – a to nisu obavezno oni koji se kao statisti slikaju za televiziju iza ministra dr Stefanovića – nose balaklave iz jasnih i nespornih razloga. Reč je, naime, o pripadnicima kriminalističke policije i specijalnih jedinica koji – po prirodi svoje rizične profesije – moraju da rade i u civilu, undercover, kako bi se reklo, kao prikriveni operativci. Oni se pojavljuju u balaklavama zato da njihova lica ne bi ušla u nečije baze podataka kao lica od kojih se treba čuvati, jer živimo u visokotehnološko vreme, gde je sve na Netu. Njihova lična bezbednost tu je od manjeg značaja: znaju oni da se čuvaju i sami. Kad pogledamo, jedino oni mogu da se pojavljuju maskirani – i niko više.

Gde nas to onda ostavlja? Ostavlja nas u Savamali, na mestu gde maskirani dripci rade ono što im je rečeno bez obzira na red, zakon, propise i elementarnu pristojnost, znajući da mogu besplatno i nekažnjeno. Pa u tom slučaju „fantomke“ im i ne trebaju. Čovek nekako pomisli da su te maske na licima poslednji znak da su se neki ostaci elementarnog stida ipak sačuvali ovde. Dobro: ako ne stida, a ono straha, što opet uliva kakav-takav optimizam. Još kad bi i naredbodavci imali stid ili strah: javlja mi se u noćnim morama slika na kojoj neki premijer predstavlja novu vladu pod maskama. Objašnjenje je jednostavno: šta vas briga ko su, ionako rade šta im ja kažem.