Petar II, koji je imao 11 godina kada je posle smrti svog oca Aleksandra I postao kralj, 17 – 27. marta 1941, dvadeset jednu kada je izgubio vlast, 32 godine posle smrti biće prenet iz Libertivila na Oplenac. Na čelu odbora za sahranu biće predsednik Srbije. Ni u jednoj od balkanskih država monarhija nije vraćena na vlast, ali se u svima uz manje ili više pijeteta zatvaraju knjige prošlosti
Priprema se posthumni pijetet za svrgnutog kralja i članove jedne prognane dinastije.
Odluku o formiranju organizacionog odbora za ekshumaciju i prenos posmrtnih ostataka sedmoro članova porodice Karađorđević u mauzolej crkvu Svetog Đorđa na Oplencu, Vlada Srbije donela je u četvrtak 22. marta 2012.
U kriptu crkve Svetog Đorđa na Oplencu trebalo bi da budu preneti posmrtni ostaci kraljice majke Marije Karađorđević, koja od 1961. počiva u Frogmoru u Vindzoru; kralja Petra II, koji je 1970. sahranjen u manastiru Sveti Sava u Libertivilu; najmlađeg brata kralja Petra II, kraljevića Andreja, koji je 1990. sahranjen u manastiru Nova Gračanica kod Čikaga; kraljice Aleksandre od Jugoslavije (u koju nije kročila), koja je sahranjena 1993. u Grčkoj; kneza Pavla, koji je umro 1973. u Parizu, a sahranjen u Lozani u Švajcarskoj, gde leže i njegova supruga kneginja Olga i njihov nastradali sin Nikola.
Procedure ekshumacije su različite u različitim zemljama i u ovom trenutku je teško reći kada bi na Oplencu mogli da budu sahranjeni Karađorđevići koji počivaju van Srbije. Na primer, da bi kraljica Marija, princeza od Rumunije i Hoencolerna (1900–1961), bila preneta iz Vindzora na Oplenac, biće potrebna dozvola engleske krune.
Kako za „Večernje novosti“ izjavljuje član Krunskog saveta Dragoljub Acović, porodica Karađorđević je u dva navrata pitala direktno britansku kraljicu Elizabetu za dozvolu. Prvi put je britanska kraljica Elizabeta odgovorila negativno, a drugi put je odgovorila pitanjem: „Da li znate da li je Srbija spremna da prihvati i sahrani kraljicu Mariju Karađorđević?“ Jelisaveta je ranije izjavljivala da je pribavila sve potrebne dozvole za ekshumaciju svog oca Pavla i majke Olge i da nije sigurna da treba da čeka da ostali završe procedure.
Prestolonaslednik Aleksandar je nedavno po drugi put zatražio da članovi kuće Karađorđevića budu sahranjeni uz državne počasti, a od patrijarha je tražio blagoslov.
Taj zahtev treba da ispuni odbor na čijem čelu će biti predsednik Srbije Boris Tadić. U tom odboru će biti i predstavnici Vlade, Krunskog saveta, Srpske pravoslavne crkve, Srpske akademije nauka i umetnosti: ministar vera i dijaspore Srđan Srećković, ministar kulture Predrag Marković, državni sekretar u Ministarstvu pravde Slobodan Homen, poslanik Srđan Milivojević, istoričar i akademik Dragoljub Živojinović, episkop šumadijski Jovan, član Krunskog saveta Dušan Babac, kneginja Jelisaveta Karađorđević, profesor Fakulteta političkih nauka Slobodan Marković, ambasadori Srbije u Francuskoj, SAD i Švajcarskoj – Dušan T. Bataković, Vladimir Petrović i Milan St. Protić, Vojislav Pavlović iz Balkanološkog instituta I istoričar Bojan Dimitrijević.
TAMO I OVDE: Kako je javila agencija AP, Aleksandar je zahtev za prenos praha Karađorđevića podneo još marta 2007. Novinari su pitali da li će se tome protiviti Srbi u Čikagu, kojih po pretpostavkama ima između 350.000 i 500.000 (po američkom Birou za statistiku, u SAD je 169.000 navelo da ima srpsko poreklo, ali treba uzeti u obzir da se neki Srbi izjašnjavaju kao Amerikanci, neki kao američki Srbi, srpski Amerikanci, itd.). Aleksandar je tada odgovorio: „Nemaju drugu opciju. Petar II je šef države sahranjen u stranoj zemlji… on pripada ovde, to je njegov dom. Niko se tome ne može suprotstaviti.“
Agencija je citirala i sveštenika iz čikaške regije Uroša Ocokoljića: „Na kraju krajeva, svako zna da on više pripada tamo nego ovde. Tamo je obezbeđeno mesto za njega.“
Kako to biva sa dinastijama i svrgnutim kraljevima, sudbina Karađorđevića je dugo predmet istorijskih i ideoloških kontroverzi, političkih borbi, emigrantskih sporenja, feljtonistike, popularne publicistike i lakih medija.
NIŠTA NIJE RAZUMEO: Po istoričaru Branislavu Gligorijeviću, Petar II je svom bratu govorio: „Ja sam kralj jedne nesreće…“ U vreme očeve smrti, kad je postao kralj, Petru je bilo jedanaest godina; a sedamnaest 27. marta 1941. kada je na radiju čuo glas kapetana korvete Jakova Jovovića sličan njegovom: „Odlučio sam da uzmem u svoje ruke kraljevsku vlast. Namesnici koji su razumeli opravdanost moje odluke, sami su podneli ostavke… Moja verna vojska i mornarica već izvršavaju moja naređenja. Pozivam Srbe, Hrvate i Slovence da se okupe oko krune…“
Imao je 21 godinu kada je odlučio da se ženi dok još traje rat i razbesneo izbegličku vladu inače zahvaćenu konfuzijom.
Crnjanski o njegovom venčanju piše sarkastično: „Venčanje je dakle obavljeno u ambasadi Jugoslavije, u vreme dok se Evropa gušila u krvi i užasu i cela Jugoslavija nalazila na groblju. Što se tiče venčanja, ono je bilo jako veselo. Dok je premijer ženidbenog ministarstva, Purić, silazio, lep kao lepi Ciganin, supruga Milana Gavrilovića rekla je: fali mu samo još ćemane. Petar se venčao u uniformi avijatičara, koja nije bila ni po našem ni po engleskom propisu. Čerčil je rekao, ‘prirodno je što se Petar II ženi u predvečerje svog odlaska u rat’.“ Crnjanski je napisao i da se Petar „stalno cerekao i ništa nije razumeo“. I da je mnogo pio.
Predsednik Vlade u izbeglištvu, Slobodan Jovanović, ne odobravajući ženidbu, podneo je ostavku, a o svadbi rekao da je to „iznošenje pečenja na svadbenu trpezu pripremljenu za daću srpskim rodoljubima“.
Ministar inostranih poslova Momčilo Ninčić smatrao je da narod „nikad neće oprostiti Petru ženidbu u sred rata“. Kraljica Marija, ljuta, nije čak ni došla na svadbu, pod izgovorom da ima zubobolju.
Petar je pisao đeneralu Draži o nameri da se ženi, a ovaj mu je odgovorio da pričeka dok preko svojih komandanata ne pripremi narod. Crnogorski četnici su mu pevali: „Oženi se curom finom, Staljinovom Georginom!“
ĆORAVA KUTIJA: Na ostrvu Visu je 16. juna 1944. godine potpisan sporazum Tito–Šubašić između partizana i kraljevske vlade, čime su partizani bili priznati i od strane kraljevske vlade za regularnu jugoslovensku armiju. Kralj Petar II je, 29. avgusta 1944. godine, smenio generala Mihailovića sa mesta načelnika štaba JVuO i 12. septembra 1944. održao govor preko Radio Londona kad se obratio jugoslovenskoj i svetskoj javnosti i pozvao jedinice koje su bile pod komandom đenerala Mihailovića da se stave pod direktnu komandu Josipa Broza Tita. U januaru 1945. pokušao je da smeni Šubašića, a onda je ipak priznao tu vladu. Početkom marta 1945. kralj Petar II je imenovao Namesništvo i na njega preneo svoja ovlašćenja. Privremena vlada Demokratske Federativne Jugoslavije (DFJ) bila je obrazovana 7. marta 1945. od pripadnika Nacionalnog komiteta oslobođenja Jugoslavije i pripadnika kraljevske vlade u egzilu. Trajala je do 11. novembra 1945. Predsednik privremene vlade je bio Josip Broz Tito.
Istoričari Momčilo Pavlović, Ljubodrag Dimić i Čedomir Antić ovih dana osporavaju tezu da je Petar II zapravo abdicirao imenovavši Namesništvo koje je za 11. novembar 1945. raspisalo izbore za Ustavotvornu skupštinu koja je 29. novembra 1945. proglasila republiku i ukinula monarhiju.
Od 8.383.455 glasača na izbore čije su revolucionarne izborne uslove diktirali pobednici u ratu izašlo je 7.432.469 (88,66 odsto) birača. Lista Narodnog fronta Jugoslavije dobila je 6.725.047 (90,48 odsto), a kutija bez liste („ćorava kutija“) 707.422 (9,52 odsto) glasa. Bilo je to ukidanje partijskog pluralizma i uvođenje monizma, kako pišu Kosta Čavoški i Vojislav Koštunica. I revolucionarno ukidanje monarhije, uz parolu „Kralja Peru na banderu!“.
U jednom izveštaju o stanju u Jugoslaviji, dokumentu kraljevskog Namesništva od 9. juna 1945. poslatom Njegovom veličanstvu kralju Petru Drugom, i stoji pečat Kancelarije Namesništva – sa petokrakom. Teško da to sada predstavlja nešto više od istorijskog kurioziteta. I privremena vlada i Namesništvo bez većih ovlašćenja bili su institucije privremenog karaktera.
Pomenuti istoričari su citirali i pismo od 27. aprila 1945, koje je dr Vladimir Ribar adresirao na kralja Petra Drugog, u kome se ističe da se Namesništvo u Beogradu interesuje za skori porođaj kraljice Aleksandre i saopštava da će poslati komisiju koja će sačiniti protokol o rođenju prestolonaslednika Aleksandra Drugog.
Aleksandar je rođen 17. jula 1945. u apartmanu broj 212 hotela Kleridžis (Claridges) u Londonu koji je predsednik britanske vlade Vinston Čerčil proglasio teritorijom Kraljevine Jugoslavije, tako da je odmah po rođenju Aleksandar dobio titulu princa, budući da je kralj Petar II još uvek bio kralj Jugoslavije.
OLUJA NOSI KRUNE: To je bilo puko dovijanje, dok je ratni uragan tog vremena nosio krune i skiptre kao opalo lišće, i tu beskrajna sporenja o bizarnostima u romanesknim sudbinama malo šta menjaju. Zapravo, sve balkanske monarhije su tokom 20. veka ukinute. Posle ujedinjenja Srbije i Crne Gore 1918. godine, dinastija Petrović–Njegoš izgubila je presto Crne Gore. Jugoslavija, Bugarska, Rumunija i Albanija nakon Drugog svetskog rata postale su socijalističke republike. Grčka monarhija ukinuta je referendumom nakon vojne diktature i povratka demokratije, 1974. godine.
Na Balkanu monarhistička tradicija inače nije bila duga. Prvo kraljevstvo modernog doba na Balkanu bila je Grčka (od 1832. godine), Rumunija je postala kraljevina 1881, Srbija 1882, Crna Gora 1910. mada ona od 17. veka ima prethodnu tradiciju teokratske nasledne vladavine kuće Petrović Njegoš (sinovci nasleđivali stričeve), i Albanija 1928. Svi su tražili uporište u daljoj istoriji, Srbi u Nemanjićima, Bugari su svojim krunisanim glavama davali imena Simeon, po Simeonu Velikom, Grci Konstantin, po Konstantinu Paleologu Dragašu, poslednjem vizantijskom caru, a Albanci po Skenderbegu.
Po istoričaru Dušku Lopandiću, od ukupno 36 krunisanih vladara na Balkanu samo četiri nije zbačeno, abdiciralo ili ubijeno.
Strani vladari
Većine balkanskih dinastija 19. veka (uz izuzetak Srbije i Crne Gore) bila je stranog porekla. Grci su dobili prinčeve danske vladarske kuće Holštajn-Gotorp-Zondenburg-Gliksburg. Rumuni su imali porodicu Hoencolern-Sigmaringen – rođake nemačke carske porodice, a Bugari porodicu Saks-Koburg-Gota.
U Prvom svetskom ratu rumunski Hoencolerni ratovali su protiv svojih daljih srodnika – nemačkih careva, dok su bugarski vladari, koji su bili rođaci britanske i belgijske kraljevske kuće, u oba svetska rata stali na stranu Nemačke.
Grčki kralj Konstantin I, koji je kao zet nemačkog cara pokušavao da Grčku uvuče u savez sa silama Osovine, oboren je 1917. godine u državnom udaru koji su upriličili Francuzi. U maju 1941. godine italijanskog vojvodu Emona od Savoje-Aoste, hrvatski poglavnik u NDH Pavelić proglasio je za kralja Tomislava II, ovaj se bio i iskrcao na dalmatinsku obalu, ali se samo pet dana kasnije vratio u Italiju. Musolini je u toku Drugog svetskog rata italijanskog kralja i „cara“ Etiopije, Vitorija Emanuela II, proizveo za naslednog kralja Albanije i Crne Gore.
EKSKRALJ I MICI LO: Tito je kralju Petru II ukinuo apanažu u leto 1945, čime je navodno zadao i prvi udarac njegovom inače nepopularnom braku.
Petar je jedno vreme putovao s jugoslovenskim pasošem, o čemu su jugoslovenske diplomate depešama izveštavale Beograd, uz opasku da takvo obaveštenje dobijaju kada protestuju zbog omogućavanja njegove „podrivačke delatnosti“.
U trenutku smrti Petar je navodno imao i stari jugoslovenski pasoš koji je sam sebi izdao, ali on nije pronađen.
Petar II je prešao u SAD sredinom šezdesetih, kada mu je, navodno od strane ravnogoraca, obećano da će dobiti dvor u Njujorku, na kome će pisati „Petar II, kralj Jugoslavije“. U Americi je navodno imao neku firmu koja je propala, u medijima se uglavnom tvrdilo da je živeo od nasledstva svoje majke Marije i od pomoći emigranata. Više izvora pominje da je on bio nesrećni usamljeni eks-kralj koji je upropastio sopstveno zdravlje.
U bolnicu Sen Kler u Njujorku Petar II je stupio 18. februara 1970. Bolovao je osam meseci. Da mu bude presađena jetra predložili su Mici Lou i njen bivši muž, lekar Frenki Lou.
Pre udaje za američkog lekara kineskog porekla Frenkija Loua, Mici Lo se zvala Milica Anđelković. Sudeći po medijskim svedočanstvima (Bogosav Marjanović“ Ilustrovana politika“), u rodnoj Vrnjačkoj Banji sećaju je se po dugoj crnoj kosi, zelenim očima, dugim nogama i vitkom stasu. Mnogi su samo zbog nje svraćali u kafanu njenog očuha. Neki kažu da je 1944. otišla na rad u Nemačku preko organizacije TOT, a ona je tvrdila da je otišla da nađe oca koji je bio u ratnom zarobljeništvu i da pobegne od komunista. Posle kapitulacije Nemačke zaposlila se kod Amerikanaca, u UNRI, u sektoru za transport. U Ameriku je stigla 1950. i zaposlila se kao knjigovođa u nekoj fabrici nameštaja u Long Biču u Kaliforniji.
Njen deda je bio u ličnoj pratnji kralja Petra I, kralj Aleksandar je posetio njihovu porodicu. Zato se prijateljski vezala za Petra II kada je on 1954. prvi put došao u Ameriku.
Na Petrovoj sahrani Mici Lou je upoznala Petrovog mlađeg brata princa Andreja Karađorđevića, koji se njome oženio, mada se tome protivio njegov stariji brat Tomislav. Udajom za princa promenila je ime u Eva Marija Karađorđević. Kraljević Andreja je 7. maja 1990. nađen mrtav u svom autu u Irvinu u Kaliforniji. Srčani udar.
Pre braka sa Evom Marijom Anđelković, on se 1956. oženio princezom Kristinom fon Hesen-Kasel (1933), s kojom je imao dvoje dece: Mariju Tatjanu (1957), Hristofera (1960–1994) koji je umro prilikom saobraćajne nesreće. Godine 1962. razveo se i oženio se Kirom Melitom sa kojom je imao dva sina: Karla Vladimira (1964) i Dimitrija (1965).
Milica, Mici Lou, izjavljivala je da je ona izvršilac Petrovog testamenta, kojim on svom sinu Aleksandru ostavlja 5000 dolara, a svojoj supruzi Aleksandri dve trećine svog imetka, a trećinu crkvi Svetog Save u Libertivilu u kojoj želi da bude sahranjen.
GROBLJE U LIBERTIVILU: U Libertivilu, mestu od 20.000 stanovnika osam kilometara zapadno od jezera Mičigen, okolnosti su se promenile u odnosu na vreme kada je Petar II umro od zapaljenja pluća i drugih komplikacija nakon presađivanja jetre u Denveru i kada je sahranjen u manastiru Sveti Sava.
Pisano je mnogo o tome da Petrovoj sahrani u Libertivilu nisu prisustvovali ni njegov sin prestolonaslednik Aleksandar ni njegova supruga Aleksandra, s kojom se rastavio i otišao u Ameriku, ni brat Tomislav. Dok je kralj Petar II umirao 3. novembra 1970. u denverskoj bolnici, za njegovo telo su se otimale dve srpske crkve u Americi, razne emigrantske frakcije i kraljica Aleksandra, od koje je bio rastavljen. Neki čak kažu da je telo dve nedelje držano na ledu dok se ne reši gde će biti sahranjen.
Pripadnici tadašnje Slobodne srpske pravoslavne crkve sumnjali su da Srbi bliski Beogradu, tzv federalci, nameravaju da njegovo telo ukradu, da ga odnesu u London i tamo sahrane pored majke kraljice Marije. „FBI nam je dao pištolje i postavio počasnu stražu da čuvamo pokojnog monarha“, izjavljivao je nekim novinarima Mile Petrović, emigrant iz Los Anđelesa. Novinski izveštaji iz tog vremena, a i kasnije objavljena sećanja raznih aktera, govorili su o veoma komplikovanim sukobima u emigraciji, dijaspori, između ljotićevaca i ravnogoraca, u zagraničnim eparhijama SPC, u kraljevskoj porodici.
Kralj Petar II je u vreme raskola SPC bio čas uz federalce, čas uz raskolnike, njegov brat princ Andrej je navodno bio uz raskolnike, a princ Tomislav uz federalce.
Emigranti će u tom kontekstu uvek prvo pominjati Udbu, naročito reakciju tadašnjih beogradskih vlasti na demonstracije ravnogoraca protiv Tita tokom njegove posete Americi 1960.
Podela u Srpskoj pravoslavnoj crkvi van Jugoslavije postojala je od 1963, kada je jedan zagranični deo crkve ostao u jurisdikciji Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve, odnosno Patrijaršije u Beogradu, a drugi deo je organizovao Slobodnu srpsku pravoslavnu crkvu, sa sedištem u manastiru Pokrova Presvete Bogorodice „Nova Gračanica“, Ilinoj, SAD. Raskol je prevaziđen 23. i 24. aprila 1991. kada je Slobodna srpska pravoslavna crkva primila jurisdikciju Srpske pravoslavne patrijaršije i pristala da promeni svoje ime u Srpska pravoslavna mitropolija Novogračanička.
Na manastirskom groblju u Libertivilu su inače sahranjeni vladika Nikolaj Velimirović (27. marta 1956), pukovnik Sergije Živanović (1909–1966), Dragiša Kašiković (1932–1977), protojerej i profesor Dimitrije Najdanović (1897–1986), komandant Armije niške oblasti, general Ilija Brašić, oficir JVO u otadžbini Milan Šijački (1903–1985), kraljevski ambasador Konstantin Fotić, član jugoslovenske vlade u Londonu, ambasador u SSR Milan Gavrilović (1882–1976), organizator puča 27. marta Živan Knežević (1906–1984)…
Iz manastira Sveti Sava u Libertivilu, SAD, 1991. preneti su posmrtni ostaci vladike Nikolaja Velimirovića i sahranjeni u manastiru Lelić i pesnika Jovana Dučića, koji je sahranjen u Trebinju 2000.
Krajem prošle godine u organizaciji i o trošku države koja je formirala organizacioni odbor za povratak, preneti su iz Londona i sahranjeni posmrtni ostaci akademika i člana kraljevskog saveta Slobodana Jovanovića u Aleji zaslužnih građana u Beogradu.
HOĆEMO KRALJA: Povratak Karađorđevića u zemlju razvlačio se čitavu deceniju. U prvim godinama višestranačja monarhizam je predstavljao neku vrstu političke monete.
Pred izbore 1990. u DS-u je bilo predloga da se Tomislav predloži za predsednika Srbije. Aleksandar je dolazio u Beograd i 1991. i 1995, a do regulisanja njegovog državljanstva došlo je tek početkom sledeće decenije.
Kad je prestolonaslednik Aleksandar 1991. godine u pratnji svoje supruge princeze Katarine i sinova Petra, Filipa i Aleksandra prvi put doputovao u Beograd, to je u ono konfuzno ratno doba bio emocijama nabijen događaj.
Sam Aleksandar nije krio svoje emocije, plačući je ljubio busen trave iz Topole, donesen za tu priliku na Aerodrom Beograd (Šešelj se posle s tim sprdao), suznih očiju prolazio je Terazijama, uplakan je ulazio u malu Karađorđevu crkvu u Topoli. Kako smo pisali u „Vremenu“ 1991, u toj maloj seoskoj crkvi, ne toliko u mauzoleju na Oplencu, ta izgnanička porodica izgledala je jako tužno dok su se njih četvoro, sa Jelisavetom u svetloplavoj kratkoj haljini, krstili uz zaupokojnu molitvu…
Jelisaveta je tu dolazila ranije. Kako je pisao Bogosav Marjanović u „Ilustrovanoj politici“, ona je 1989. išla sa ostalim svetom na Gazimestan, odsela u hotelu „Moskva“ i izjavljivala da ide u Institut u Jovanovoj da uči srpski. Kasnije je otišla na Oplenac s novinarom koji je mislio da ona tamo nije bila nakon progonstva. Neko od osoblja Zadužbine kralja Petra I Karađorđevića je rekao da se seća da je ta žena, za koju tada nisu znali ko je, jednom prilikom već bila tamo. Ušla je, kažu, na brzinu u crkvu i brže-bolje iz nje izašla brišući suze i odmah se automobilom vratila za Beograd. Jelisaveta je to potvrdila. Sa svojim tadašnjim suprugom peruanskim premijerom Manuelom Uljoom, koji je došao u zvaničnu posetu Jugoslaviji, došla je i ona. Poželela je da poseti Oplenac i grobove svojih predaka na Oplencu. Tadašnji predsednik Predsedništva SFRJ Sergej Krajger je to dozvolio i ona je sa vozačem peruanske ambasade skoknula do Topole…
To mora da je bila godina 1981, ili 1982…
Masa onih koji su Aleksandra i prinčiće 1991. čekali na beogradskim ulicama u špalirima probila je kordon, sjatila se između automobila u koloni i trčala za njima od Terazija prema Slaviji vičući: „Idemo na Dedinje!“ Jedan od pripadnika Srpske garde (SPO-ovog obezbeđenja) je kod Protokola (Kuća Krsmanovića, privremena rezidencija kralja Aleksandra 1918) dohvatio za ruku vašeg bradatog reportera: „Brate, drži me čvrsto za ruku, da spasemo kola njegovog visočanstva!“ Svakako, brate.
Neki čiča se izvija preko garde i ljubi staklo: „Jao, prinčići…“
Negde kod Trga Franšea Deperea neko iz mase zadihan razočarano konstatuje: „Pa ovaj ode na Avalu!“
Izgleda da je za tadašnji dolazak Aleksandra u Beograd neku ulogu igrao „Tomislavljev slučaj“. Tada vladajući SPS je uz pomoć Budimira Košutića već bio doveo njegovog strica Tomislava, a kasnije i Lindu Karađorđević.
Tokom Aleksandrove posete, od funkcionera tada vladajućeg SPS-a jedino je poslanik Aleksandar Prlja sa svećom u ruci odstojao uz ministra vera Dragana Dragojlovića u Sabornoj crkvi za vreme parastosa njegovom dedi kralju Aleksandru I, a opozicionari su Prlju posle napolju propustili kroz špalir i pljuvali.
U to vreme patrijarh Pavle je pisao prestolonasledniku da ne dolazi da ne bi izazvao veću napetost. Za glavne monarhiste važili su tada aktivisti SPO-a, Vuk Drašković, Slobodan Rakitić, Mikica Marković, ali na dovođenju Aleksandra u Beograd angažovali su se i drugi tadašnji pripadnici Udružene opozicije – reformista Ivan Đurić, čija je sestra radila u kraljevskoj kancelariji, Vojislav Koštunica, koji je govorio reporteru „Vremena“ da grupa eksperata bliska opoziciji razmatra pravne finese oko regulisanja njegovog statusa i državljanstva, Dragan Veselinov, Duško Kovačević i drugi. U demonstracijama se onako iz krajnika vikalo: „Živeo kralj!“ i „Bez kralja ne valja!“
U političkom životu Srbije, monarhizam 2012. igra daleko manju ulogu nego 1990-ih, i izaziva manje napetosti nego ranije, mada kontroverze oko rehabilitacije Draže Mihailovića ukazuju na to da omraze iz građanskog rata 1941–45. i dan-danas nisu smirene.
Vuka Draškovića, lidera monarhističkog SPO-a, su jednom kasnije u toku nekog govora o evropskim vrednostima prekidali uzvicima: „Hoćemo kralja!“ Navodno je odgovorio: „Hoću i ja kralja, ali ne znam da li kralj hoće kralja…“
UKAZ 392. Karađorđevići su dugo ostali van zakona. Ukazom Predsedništva Prezidijuma Narodne skupštine FNR Jugoslavije U. br. 392 od 8. marta 1947. godine, članovima dinastije Karađorđević oduzeto je državljanstvo i konfiskovana celokupna imovina. U Ukazu objavljenom u „Službenom listu FNRJ“, br. 64/1947. izričito je navedeno da se oduzima državljanstvo i konfiskuje celokupna imovina: Petru Aleksandra Karađorđevića, Aleksandru Petra Karađorđevića, Tomislavu Petra Karađorđevića, Andreju Aleksandra Karađorđevića, Mariji Aleksandra Karađorđevića, Pavlu Arsena Karađorđevića, Olgi Pavla Karađorđevića, Aleksandru Pavla Karađorđevića, Nikoli Pavla Karađorđevića i Jelisaveti Pavla Karađorđevića.
Taj ukaz, koji su potpisali dr Ivan Ribar i Edvard Kardelj, temelji se na Odluci o oduzimanju prava zakonite vlade Jugoslavije tzv. jugoslovenskoj vladi u inostranstvu i o zabrani povratka u zemlju kralju Petru II Karađorđeviću, koja je objavljena u „Službenom listu DFJ“, br. 1/1945.
Pravni osnov za oduzimanje državljanstva članovima porodice Karađorđević nađen je u članu 16. stav 3. Zakona o državljanstvu („Službeni list FNRJ“, br. 54/1946) gde je bilo predviđeno da se „državljanstvo može oduzeti svakom državljaninu FNRJ koji u inostranstvu svojim radom nanosi, ili je u vreme rata nanosio štetu narodnim i državnim interesima FNR Jugoslavije, ili odbija da vrši građanske dužnosti“. U članu 17. stav 2. istog zakona predviđeno je da se državljanstvo oduzima sudskom presudom, a izuzetno odlukom Prezidijuma Narodne skupštine FNRJ.
Oduzimanje državljanstva imalo je za posledicu i konfiskaciju imovine, prema već pomenutoj odredbi člana 14. stav 3. Zakona o vrstama kazni. Odlukom U. br. 392 od 8. marta 1947. godine podržavljene su brojne nepokretnosti bivše kraljevske porodice: dvorovi, kuće, zemlja i šume u Beogradu, Bohinju, Kamničkoj Bistrici, Sokobanji, Miločeru, na Cetinju, Bledu i dr., tako da su konfiskovana 33 imanja u raznim delovima tadašnje Jugoslavije. Država je prisvojila i sve njihove nepokretnosti, a pre svega novčanu gotovinu i hartije od vrednosti zatečene kod uprave Dvora u Beogradu i u inostranstvu. Takođe su konfiskovane i zadužbine koje je osnovao kralj, pa i zadužbina „Sveti Đorđe“ na Oplencu.
Temelj toga čini Odluka AVNOJ-a o oduzimanju prava zakonite vlade takozvanoj Jugoslovenskoj vladi u inostranstvu i o zabrani povratka u zemlju kralju Petru II Karađorđeviću“ doneta u Jajcu 29. novembra 1943. godine.
REHABILITACIJA: Te odluke su poništene Zakonom o ukidanju Ukaza o oduzimanju državljanstva i imovine porodici Karađorđević, koji je donela Savezna skupština na sednici Veća republika 26. februara i Veća građana 27. februara 2001. godine. Time je de iure vraćeno državljanstvo članovima porodice Karađorđević, pobrojanim u ukinutom Ukazu i u novodonetom zakonu. „Ovaj akt bio je nezakonit jer je konfiskacija krivična sankcija koja se može sprovesti posle pravnog postupka, kojeg nije bilo. Ukidanjem ovog ukaza anuliraju se sve pravne posledice, dakle i pitanje imovine. Na delu imovine došlo je do promene i zato je ovo pitanje povezano sa denacionalizacijom, o čemu će kasnije biti donet poseban zakon“, rekao je tadašnji potpredsednik Savezne vlade Miroljub Labus.
Odlukom Vlade SR Jugoslavije, 2001. godine, porodici Aleksandra Karađorđevića ustupljen je na korišćenje dvorski kompleks na Dedinju u Beogradu, koji se tretira kao zaštićeno kulturno dobro o čemu treba da bude donesen zakon. Sredstva za zaštitu i održavanje kompleksa obezbeđuje država. Dolaskom u Srbiju, princ Aleksandar je preuzeo ulogu starešine porodice Karađorđević, što je izazvalo protivljenje. Bavi se humanitarnom delatnošću.
KRAJ BALKANSKIH MONARHIJA: Nijedna od balkanskih monarhija nije vraćena na vlast, ali je njihovim članovima dozvoljen povratak. Bugari su 2001. eks-cara Simeona II, nakon dugog izgnanstva, izabrali za predsednika vlade. Obrnuto od Simeona II, Mehmed-paša Zogu prvo je bio premijer Albanije, pa pobegao u Jugoslaviju, da bi se 1924. vratio i postao predsednik, a zatim je postao kralj Zogu I Skenderbeg III.
Skupština Crne Gore 12. jula 2011. usvojila Zakon o istorijskoj i moralnoj rehabilitaciji dinastije Petrović, a princ Nikola Petrović Njegoš, inače pariski arhitekta, bio je u žiži medijskog interesovanja nakon što je zajedno sa porodicom prvi put posetio Crnu Goru posle rehabilitacije. Kad je 90-ih dolazio u Crnu Goru, kažu neki svedoci, naterali su ga da se presvuče u kolima uz zaprepašćeni komentar: „Princ u lila odijelo…!“ Grci su izmenama zakona omogućili da članovi svrgnute monarhije povrate šume i neku drugu imovinu.
Ostaci Nikolaja II Romanova i carice Aleksandre i njihove tri ćerke, uključujući i najmlađu Anastasiju, pronađeni su i identifikovani 1991. godine, a ostalo dvoje dece 2008. Sahranjeni su u carskoj grobnici u Sankt Peterburgu.
Neki od Karađorđevih potomaka su posle 1945. sahranjivani u kripti na Oplencu: Đorđe (1887–1972), koji je pre rata bio interniran u psihijatrijskoj ustanovi u Toponici kod Niša, a posle rata živeo u Beogradu; njegova supruga Radmila (devojačko Radović, 1907–1993); sin kralja Aleksandra I, Tomislav (1928–2000) i Persida Nikolajević (rođena 1860), peto dete po redu kneza Aleksandra, koja se nije udavala i posvetila se vaspitanju i negovanju dece svoga ujaka, kralja Petra I. Ona je okupaciju 1941–1944. provela u Topoli. Umrla je 30. juna 1945. godine na Oplencu u oslobođenoj Topoli i sahranjena u kripti dva dana kasnije, 2. jula 1945.
Nesiguran presto
Presto su gubili: prvi srpski knez Miloš Obrenović (1839. godine), prvi grčki kralj Oton od Vitelsbaha (1862. godine), prvi rumunski knez Aleksandar Joan Kuza (1866. godine), prvi bugarski knez Aleksandar Batenberg (1886. godine), prvi priznati albanski vladar, knez Vilhelm od Vida (1914. godine), prvi i poslednji albanski kralj Zogu ostavio je zemlju nakon što je Italija osvojila Albaniju 1939. godine.
Od ukupno devet vladara (kneževa i kraljeva) Srbije i Jugoslavije u 19. i 20. veku, njih trojica ubijeni su kao vladari (knez Mihailo, kralj Aleksandar Obrenovići i kralj Aleksandar Karađorđević). Grčki kralj Đorđe I ubijen je u Solunu 1913. godine, a prvi crnogorski knez Danilo Petrović Njegoš – u Kotoru 1860. godine. Na albanskog kralja Zogua navodno je izvedeno čak 55 neuspešnih atentata. Bugarski Boris preživeo je više pokušaja ubistva. Grčki kralj Đorđe II je morao čak tri puta da beži iz zemlje u izgnanstvo (1917, 1924 i 1941).
U Srbiji 19. veka abdicirali su: kneževi Miloš (1839) i Mihailo Obrenović (1842), knez Aleksandar Karađorđević (1860) i kralj Milan Obrenović (1889).
Od ukupno sedam grčkih kraljeva 19. i 20. veka, četvorica su izgubila presto, odnosno abdicirali ili proterani. U Rumuniji, od ukupno pet vladara u istom razdoblju, samo jedan je vladao do svoje smrti (Karol I), a ostali su izgubili presto. U Bugarskoj, od četiri vladara, tri su izgubila presto.
Maloletni vladari
Osim Miloša, svi srpski vladari iz kuće Obrenovića dolazili su na presto maloletni. Knez Mihailo Obrenović je bio maloletan kada je prvi put došao na vlast, a posle njegovog ubistva na presto je seo njegov četrnaestogodišnji rođak Milan. Kralj Milan abdicirao je 1889. godine, kada je njegov sin Aleksandar imao samo trinaest godina. Aleksandar Obrenović je sa sedamnaest godina sproveo državni udar, pohapsio regente i proglasio se za punoletnog (1893. godine).
U Rumuniji kralj Mihail I stupio je na presto sa šest godina (1927), koliko je imao i car Simeon II od Bugarske kada je došao na presto 1943. godine. Petar II Karađorđević postao je kralj u jedanaestoj godini (1934). Bugarski car Simeona II je vladao kao dete (1943–1945).
Kripta crkve Svetog Đorđa na Oplencu
U kripti crkve Svetog Đorđa na Oplencu nalazi se 39 grobnica, a do sada su tamo sahranjena 22 člana iz šest generacija dinastije Karađorđevića, među njima osnivač dinastije Đorđe Petrović Karađorđe, njegov sin knez Aleksandar, kralj Petar I i Aleksandar I Karađorđević
U kripti su sahranjeni:
Marica (rođena Živković), majka Karađorđeva (umrla 1811).
Karađorđe (1752–1817) (u sarkofagu u hramu) i njegova supruga Jelena (1764–1842).
Karađorđev sin, knez Aleksandar, i njegova supruga kneginja Persida (1813–1875), kći valjevskog vojvode Jevrema Nenadovića.
Devetoro dece kneza Aleksandra (18’6–1885) i kneginje Perside: Kleopatra (1835–1855), Aleksije (1836–1840), Svetozar (1841–1847), kralj Petar I (1844–1921) (u sarkofagu u hramu), njegova supruga kneginja Ljubica – Zorka (1864–1890), kći crnogorskog kneza Nikole Petrovića sahranjena je u kripti; zatim Jelena (1846–1867), Andreja (1848–1864), Jelisaveta (1851–1852), Đorđe (1856–1888) i Arsen (1859–1938).
Deca kralja Petra I i kneginje Zorke: Milena (1886–1887), Đorđe (1887–1972), njegova supruga Radmila (devojačko Radović, 1907–1993), kralj Aleksandar I Karađorđević (1888–1934) i Andrija (1890– živeo samo 23 dana).
Sin kralja Aleksandra I, kraljević Tomislav (1928–2000).
Peto dete po redu kneza Aleksandra i kneginje Perside, Persida Nikolajević (rođena 1860) umrla je 30. juna 1945. i dva dana kasnije, 2. jula, sahranjena u kripti.
Od desetoro dece kneza Aleksandra i kneginje Perside, u kripti nije sahranjena samo kći Poleksija (1833–1914), koja je bila udata za istoričara i ministra Kostu Nikolajevića (1821–1877) i sa njim izrodila šestoro dece.
Karađorđevići
Knez Aleksandar, Karađorđev sin (1806–1885);
Kneginja Persida (1813–1875), njegova supruga, kći valjevskog vojvode Jevrema Nenadovića;
Kralj Petar I Karađorđević (1844–1921), sin kneza Aleksandra. Kneginja Zorka Karađorđević (rođena kao Ljubica) (1864–1890), supruga kralja Petra I, kći crnogorskog kralja Nikole I;
Kneginja Jelena Karađorđević (1884–1962), kći kralja Petra I, udata za ruskog velikog kneza Ivana Konstantinoviča Romanova;
Kneginja Milena Karađorđević (1886–1887), kći kralja Petra I;
Kraljević Đorđe Karađorđević (1887–1972), sin kralja Petra I;
Radmila Karađorđević (1907–1993), supruga kraljevića Đorđa;
Kralj Aleksandar I Karađorđević (1888–1934), sin kralja Petra I kraljica Marija Karađorđević (1900–1961), supruga kralja Aleksandra I, kći rumunskog Kralja Ferdinanda I;
Kralj Petar II Karađorđević (1923–1970), sin kralja Aleksandra I Kraljica Aleksandra Karađorđević (1921–1993), supruga kralja Petra II, kći grčkog kralja Aleksandrosa I;
Prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević (1945–), sin kralja Petra II, trenutni starešina kraljevskog doma; u javnosti se pojavljuje kao Nj. k. v. prestolonaslednik Aleksandar II;
(Marija da Glorija od Orleana i Bragance (1946–), prva supruga Aleksandra Karađorđevića, do 1983.);
Petar Karađorđević (1980–), sin Aleksandra Karađorđevića;
Filip Karađorđević (1982–), sin Aleksandra Karađorđevića;
Aleksandar Karađorđević (1982–), sin Aleksandra Karađorđevića;
Katarina Karađorđević (1943–), supruga Aleksandra Karađorđevića;
Kraljević Tomislav Karađorđević (1928–2000), sin kralja Aleksandra I (Margarita od Badena (1932–), prva supruga kraljevića Tomislava, do 1982);
Nikola Karađorđević (1958–), sin kraljevića Tomislava
Ljiljana Karađorđević (1959–), supruga Nikole Karađorđevića;
Marija Karađorđević (1993–), kći Nikole Karađorđevića;
Katarina Karađorđević (1959–), kći kraljevića Tomislava, udata za Dezmonda de Silvu;
Linda Karađorđević (1949–), supruga kraljevića Tomislava;
Đorđe Karađorđević (1984–), sin kraljevića Tomislava;
Mihailo Karađorđević (1985–), sin kraljevića Tomislava;
Kraljević Andrej Karađorđević (1929–1990), sin kralja Aleksandra I;
Eva-Marija Karađorđević (rođena kao Milica) (1926–), supruga kraljevića Andreja;
Tatjana Karađorđević (1957–), kći kraljevića Andreja, udata za Gregorija Tune-Larsena;
Hristofor Karađorđević (1960–1994), sin kraljevića Andreja;
Lavinija Karađorđević (1961–), usvojena kći kraljevića Andreja, udavana za Erastosa Sidiropulosa (brak razveden) i Ostina Prišard-Levija;
Vladimir Karađorđević (1964–), sin kraljevića Andreja. Brigita Karađorđević (1956–), supruga Vladimira Karađorđevića;
Dimitrije Karađorđević (1965–), sin kraljevića Andreja;
Knez Andrija Karađorđević (1890–1890), sin kralja Petra I;
Knez Arsen Karađorđević (1859–1938), sin kneza Aleksandra, mlađi brat kralja Petra I. Knez Pavle Karađorđević (1893–1976), sin kneza Arsena, knez-namesnik 1934–1941;
Kneginja Olga Karađorđević (1903–1997), supruga kneza Pavla, unuka grčkog kralja Jorgosa I;
Knez Aleksandar Karađorđević (1924–), sin kneza Pavla;
Barbara Karađorđević (1942), supruga kneza Aleksandra (1942–);
Dimitrije Karađorđević(1958–), sin kneza Aleksandra i unuk kneza Pavla;
Mihailo Karađorđević (1958-), sin kneza Aleksandra i unuk kneza Pavla;
Sergije Karađorđević (1963–);
Jelena Karađorđević (1963-), udata za Terija Gobera, kći kneza Aleksandra;
Dušan Karađorđević (1977–), sin kneza Aleksandra;
Knez Nikola Karađorđević (1928–1954), sin kneza Pavla;
Kneginja Jelisaveta Karađorđević (1936–), kći kneza Pavla, udavana za Hauarda Oksenberga (brak razveden, ćerke Kristina i Katarina Oksenberg), Nila Balfura (brak razveden, sin Nikolas Avgustus Balfur) i Manuela Uljou Elijasa (preminuo)
Duge vladavine
Crnogorski kralj Nikola I Petrović Njegoš je vladao čak 58 godina (1860–1918), zatim grčki kralj Đorđe I – 51 godinu (1862–1913), pa rumunski kralj Karol I – 48 godina (1866–1914), bugarski car Ferdinand I – 32 godine (1886–1918).
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Dirljivo izgledaju natpisi koje stariji građani nose na nekim antirežimskim akcijama, a na kojima se na različite načine ispisuje ista poruka: “Studenti, molimo vas, spasite nam državu!” Trenutno je blokirano tridesetak fakulteta, sa tendencijom da se ovaj broj značajno uveća, a masovnost demonstranata poraste, čemu uveliko doprinosi osionost Vučićeve vlasti. Snaga studentskog bunta iskazuje se kroz rađanje kompleksne i inovativne kulture otpora koja je do sada toliko nedostajala, kao i kroz međusobnu solidarnost
“Lično me je napao batinaš za koga sam kasnije saznao da je član vladajuće partije. Prisustvovao sam i napadu na Pavla Cicvarića od strane još jednog člana Srpske napredne stranke, kao i na još neke aktiviste. To je zaista tragičan prizor: u jednoj državi, visoki zvaničnici vladajuće partije na ulicama napadaju studente koji mirno stoje”, kaže za “Vreme” Petar Seratlić
Studenti iz Niša poručuju svojim kolegama da su tu i da ne ćute. Iako im je trebalo malo više vremena da se odazovu blokadama, pokazuju istrajnost u nameri da dođu do cilja, a to je svakako ispunjenje zahteva. Neki su zabrinuti kako će polagati ispite, a neki su samouvereni da su položili onaj najvažniji – iz etike i solidarnosti
Istraživanje NSPM – Beograd 2024.
11.decembar 2024.Đorđe Vukadinović i istraživački tim NSPM
Nezadovoljstvo naprednjačkim upravljanjem Beogradom polako ali sigurno gazi preko opštinskih međa i “urbano-ruralne” granice. Naime, svega 27,8 odsto građana Beograda SNS-SPS vladavinu glavnim gradom ocenjuje kao “sposobnu i efikasnu”, dok čak 40,1 procenat smatra da je “nesposobna i koruptivna”. A raspoloženje prema aktuelnom gradonačelniku još je i gore od toga
Uticaj Moskve u Srbiji danas je u prvom redu posledica tri fenomena: pitanja statusa Kosova, energetske zavisnosti Srbije, kao i postojanja većinske proruske orijentacije javnosti čak i nakon agresije na Ukrajinu, u šta se uklapa delovanje (pro)ruskih medija. Kako prenose mediji, Srbija je jedna od retkih evropskih zemalja koje su dopustile delovanje ruskih službenih medija (Sputnjik, RT – Russia Today) na svojoj teritoriji. Uz to, neke od najgledanijih srpskih TV stanica sa nacionalnom frekvencijom, poput TV Happy, imaju specijalizovane dnevne emisije čiji je sadržaj u službi ruske propagande
Dok dezavuiše najbliže saradnike i pokušava da uplaši narod kukanjem na „hibridni rat“ i zazivanjem tajnih službi, u obraćanju predsednika Srbije Aleksandra Vučića sve više se oseća smrad sumpora iz Šešeljevih dana
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
