Druga runda na poene

Neki signali daju razloga za alarm: najnovije istraživanje Stratedžik Marketinga“ kaže da ugled DSS-a raste i da ta stranka vodi (rast od 2,5 odsto); da se G17 plus progurao na drugo mesto, dok Demokratska stranka ima treće – sa tendencijom pada. Kaže i da se sve to odvija unutar praktično jednog procenta: DSS ima 16, G17 plus 15,9, a DS 15,5 odsto podrške anketiranih. Zatim, Savet za borbu protiv korupcije Vlade Srbije veoma je ljut i čeka da se premijer Živković vrati iz Amerike, pa da mu saopšte razne neprijatne vesti; još jedan član (posle Čede Čupića i Bode Beljanskog) podneo je ostavku: Nikola Milošević, akademik. Savet je, naime, od Vlade tražio materijal koji se tiče trenutne razmene optužbi između DS-a i G17 plus, ali je dobio samo fotokopije izjava za javnost Nemanje Kolesara, ljube ga mama i tata. Predsednica Saveta Verica Barać s pravom se uvredila i sigurno će Živkovića upitati treba li oni i dalje da se sastaju ako vlast misli tako da ih tretira.

Te signale trebalo bi osluškivati još pažljivije jer nezadovoljstvo biračkog tela raste i dâ se naslutiti na punim ulicama, u praznim fabrikama i na njivama požutelim od suše. Šta će biti kad se obere kukuruz i izvadi šećerna repa a Evropska unija nastavi ovako? U takvom kontekstu veliko je pitanje kuda vode sadašnje afere i skandali. Čanak bi da lustrira Čovića, a ovaj bi da mu vidi koliko ima šećera u krvi… Demokratska stranka ostala je bez jedinog čoveka koji je mogao da drži pod kontrolom njen „biznis klub“ i sve te čede, bebe, nemanje, zorane i ostale koji su se sada razmahali. DS se herojski brani od pitanja da li polako nastaje rascep u stranci, ali su neke stvari već vidljive golim okom, a neke su počele da cure u javnost.

DEPEŠE I PAPIRI: G17 plus je prvo objavio tu depešu mađarske policije, pri čijem dnu sitnim slovima piše da informacije iz nje „ne mogu biti prikazane trećem licu, instituciji ili organizaciji bez prethodnog ovlašćenja našeg odeljenja“. Time je MUP Srbije donekle bio osramoćen. Onda je Janjušević rekao da su to njegove pare i da može s njima da radi šta hoće, a Kolesar da mu je to od mame i tate i pljunIte nam pod prozor obojici. G17 plus je, međutim, nastavio svoju istragu, pa je ispalo da je tih milion i kusur evrića kapnulo na sejšelski račun Zorana Janjuševića baš nekako posle prodaje cementare u Novom Popovcu. Kao svrha uplate, kažu iz G17 plus, javlja se „consulting“ izvesnog Miroljuba Jakovljevića. Novci sa Sejšela onda su iscurili na još nekoliko računa: Zoranu Puletiću, Nebojši Mihiću, Nemanji Kolesaru, Zoranu Janjuševiću (na Zepter banku), nekoj holandskoj firmi i Centro eksportu d.o.o. u likvidaciji. Ta poslednja transakcija ispala je nekako najinteresantnija, jer je sa tih 355.000 evrića navodno kupljena jako zgodna zgrada u Čika Ljubinoj 3, vredna – kažu iz G17 plus – barem tri miliona evra. Tamo se pojavilo i poštansko sanduče na kome je ime Janjuševićeve sejšelske firme Myron Sales. Kažu takođe i da je likvidacioni sudija Trgovinskog suda u Beogradu koji je radio stečaj Centro eksporta odbio da potpiše prodaju te zgrade Janjuševiću, pa je to uradio predsednik tog suda Goran Kljajević, čije se ime sve češće pojavljuje u ovakvim kontekstima. Kažu i da su spisi nestali iz tog sudskog predmeta… I tako dalje.

Razume se da su se svi pomenuti javili s demantijima, a neki i s pretnjama tužbom, ali neke stvari iz opisanog paketa izgledaju kao solidan materijal. Još nismo dobili objašnjenje kako je to krajem decembra 2002. neki novac uplaćivan za Institut G17 plus, a Institut je osnovan tek u januaru 2003. G-17 plus tvrdi da su kopije bankarskih transfera („swift“) kojima mašu Janjušević i Kolesar, optužujući G17 plus za proneveru narodnih para – nezgrapni falsifikati. Iz Vlade Srbije dolaze sablažnjiva obećanja da ćemo tek videti koji su to lopovi iz G17 plus, ali da „još nije vreme“; dâ se naslutiti da je reč o barem „19 miliona evra“ opljačkanih od sirotinje, udovica i siročadi, a kroz kanale Narodne banke, čiji je guverner tada bio – ko? Ali, s tim informacijama se ne žure.

E, sad: za razliku od Vlade, a na osnovu onoga što je poznato i na osnovu onoga što se može osnovano pretpostaviti, može se očekivati da G17 plus ubrzo krene dalje, uz ono što oni zovu podrškom „nezadovoljnih profesionalaca“ iz raznih relevantnih oblasti i resora. Polazeći od svojih saznanja o karijerama i poslovima Janjuševića i Kolesara, G17 plus bi lako mogao krenuti u dva smera: u poslovne kontakte i u poslove s nekretninama, koji spadaju u slađe zalogaje postoktobarskog biznisa. Čika Ljubina 3 je već načeta, na primer, kao i neki stanovi u Požarevačkoj i Jevrejskoj, ali izgleda da će toga biti još.

NEKRETNINE I TRANSFERI: Ali, idemo prvo od poslovnih i drugih veza. Iz činjenice da je Kolesar tokom ove dve godine bio umešan u privatizacije i bio član raznih upravnih odbora, i iz činjenice da se Janjušević za to vreme bavio i stečajevima mogu se povući neke moguće veze sa raznim ljudima bliskim što DOS-u kao takvom (računajući na „kvote“ manjih i većih članica vladajuće koalicije), što Vladi Srbije, što „biznis klubu“ Demokratske stranke. U tom kontekstu pominju se između ostalih i Filip Cepter Janković, Đorđije Nicović od upravo zatvorene Kapital banke (jedan od poslednjih gestova Mlađana Dinkića kao guvernera) i Bogoljub Karić. U istom kontekstu može se očekivati potezanje izvesnog placa od oko 40 ari na Dedinju, kao i još jednog od 20 ari, više lokala u Sremskoj i Knez Mihailovoj i nekih nagodbi u vezi s celularnom telefonijom, koje su neki skloni da nazovu „reketiranjem“. Moglo bi se potegnuti i materijalno stanje Janjuševićevog brata, za koga neki ne veruju da je „bogati biznismen“ u inostranstvu, kao što to Zoran Janjušević tvrdi, pravdajući time poreklo svog početnog kapitala. Provere tog tipa mogle bi se protegnuti i na firmu braće Janjuševića za „održavanje brodova i naftnih platformi“, što je lako izvesti uz pomoć kolega iz inostranstva, kao što su Mađari od MUP-a Srbije tražili podatke o tih nekoliko lica sa te čuvene depeše. Sve se to dâ isterati na čistinu poštenim policijskim radom – ako do takvih optužbi dođe, to jest.

Isto tako moguće je isterati na čistinu i sumnje koje Janjušević i Kolesar izražavaju u pogledu finansiranja G17 plus i tih bankarskih transfera. Za svim tim transakcijama uvek ostaju papirni i elektronski tragovi, svedoci i materijalni dokazi. I tu dolazimo na glavnu stvar koja se stalno potiskuje u stranu: operativno-kriminalistički moguće je rasvetliti sve te optužbe i videti šta je istina, a šta nije. Za to je potreban samo pošten i profesionalan policijski rad, uz pomoć stručnjaka za finansijske i druge finese, kojih ima. Ah, da: potrebna je i politička volja. Još bolje: konsenzus vrha vlasti, opozicije, pravosuđa i javnosti da je vrhunski javni interes utvrđivanje istine u svim ovim sve histeričnijim i sve češćim međusobnim optužbama kojima se – kao što smo pokazali – kraj ne vidi. Treba, dakle, uvesti pravilo igre kojim se usvaja arbitraža policije i pravosuđa oslobođenih od političkih i materijalnih pristrasnosti. Dok se to ne desi, dok traje potpuna rastresenost sistema vrednosti, razblićkanog po pravilu „mož’ da bidne, al’ ne mora da znači“, Srbija će živeti kao talac svakog janjuševića i dinkića kome padne na pamet da poteže afere za koje zna da se nikada rasvetliti neće, pa ih upravo stoga i pokreće.

REDOVNO ILI PREVREMENO: Upravo stoga bi prava politička, štaviše državnička, mudrost sada bila rasvetliti sva ta međusobna optuživanja sve do poslednjeg evrića i poslednjeg kvadratnog metra nekretnina i onda rasterati tu ekipu umetnika opšte prakse tako da za njih više niko ne čuje; ni konfiskacija celokupne imovine ne bi bila na odmet, kad čovek razmisli. Dok se to ne desi, imaćemo slučaj inflacije afera, koja je ista kao inflacija novca: što je više afera, to je manja vrednost svake od njih pojedinačno, jer data politička javnost može da izdrži, sažvaće i svari samo ograničenu količina skandala u jednom trenutku – što manju, to bolje. Ovo što se nama događa ovih dana moglo bi izazvati i sumnju da je reč o planskoj kampanji zamajavanja javnosti, zagušivanja kapaciteta policije i pravosuđa i stvaranja političke paralize u cilju lova u mutnom i hvatanja startne pozicije za anticipirane prevremene izbore (još jedna sličnost sa inflacijom). Osim toga, imamo tu i slučaj sukoba interesa: ne znamo da li je protivzakonito (to znaju sudovi), ali znamo da je nepristojno i neprilično da jedan član Saveta za državnu bezbednost (Zoran Janjušević), dakle neko ko je u poziciji da kontroliše policiju i Bezbednosno informativnu agenciju, ima firmu na Sejšelskim Ostrvima; podjednako je nepristojno i neprilično da jedan izvršni direktor Agencije za sanaciju itd. banaka (Nemanja Kolesar) preko tog istog računa prima novce od tate i mame za stan; o ostalim likovima sa mađarske depeše koji su sa Janjuševićevog računa primali novce da i ne govorimo. U normalnoj državi takve bi veze bile jednostavno nezamislive. Uostalom, isto važi i za optužbe za veze guvernera Narodne banke i stranke G17 plus sa nepoznatim stranim donatorima.

Pod uslovom, naravno, da se dokaže da je sve to istina, ali to je problem stranaka u sporu, a ne naš. A taj će se problem razrešiti na izborima, redovnim ili prevremenim.