Ni Stanislav Binički, ni njegov Marš na Drinu, a na kraju krajeva ni heroji Cerske bitke kojima je kompozicija posvećena nemaju ama baš ništa sa raznim arkanima, tigrovima i ostalim veprovima koji su dali sve od sebe da ovu kulturu upljuju i okrvave. Zato nema nikakvog smisla ni pravde u tome da jedno od najznačajnijih dela ove male kulture bude predato njima
Sve što je naopako u ovim našim postjugoslovenskim kulturama, paradigmatski se sastavilo u slučaju izvođenja Marša na Drinu u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija, a na inicijativu njenog predsednika Vuka Jeremića. Počev od činjenice da se u Ujedinjenim nacijama dočekuje srpska Nova godina, preko suludih reakcija fantomskih udruženja, izvinjenja koje baš i nije izvinjenje Ban Ki Muna, do prenošenja čitave stvari na društvene mreže, teško je proceniti da li je to politički ili kulturni skandal ili pak samo još jedna afera velikog tabloidnog potencijala, ali bez ikakvog realnog značaja.
Počelo je 13. januara, kada je Jeremić u Velikom holu Generalne skupštine UN organizovao koncert povodom dočeka Nove godine po Julijanskom kalendaru. Tom prilikom, nastupio je beogradski hor Viva Vox, poznat po a capella obradama poznatih muzičkih numera. Na samom kraju koncerta izveden je Marš na Drinu Stanislava Biničkog. U prvom trenutku sve je bilo u redu, publika na koncertu, mahom službenici Ujedinjenih nacija, uključujući i predsedavajućeg Ban Ki Muna, veselo su cupkali i pljeskali. Međutim, koji dan kasnije oglasilo se udruženje za koje javnost ne samo u Srbiji već i u regionu jedva da je čula: Kongres Bošnjaka Sjeverne Amerike izdao je saopštenje u kom se oštro protivi izvođenju ove kompozicije, a još oštrije negoduje zbog aplaudiranja Ban Ki Muna. Najslikovitiji deo saopštenja glasi ovako: „Izvedba ove ultranacionalističke pjesme nije imala za namjeru promoviranje mira, kako tvrdi gospodin Jeremić, nego je korištena za promoviranje srpskog ultranacionalizma. Od Drugog svjetskog rata, ‘Marš na Drinu’ je bio simbol ekstremnog srpskog nacionalizma koji se koristio kao motivacija od strane fašističkog i nacističkog saradnika, Draže Mihailovića, za izvršavanje ratnih zločina u Bosni i Hercegovini. Genocid, silovanja, ubistva bosanskih civila su izvršavani od strane srpskih nacionalista, četnika, u mjestima i koncentracionim logorima širom Bosne i Hercegovine upravo uz tu pjesmu. Važno je napomenuti da je ova pjesma bila zabranjena od strane vlasti bivše Jugoslavije zbog podsticanja etničke mržnje, čak je i Srpski parlament službeno odbacio ovu zločinačku pjesmu kao svoju nacionalnu himnu zbog provokativnog sadržaja i historijskog konteksta.“
Saopštenje Kongresa Bošnjaka Sjeverne Amerike odjeknulo je poput bombe, a da gotovo nikome nije palo na pamet da proveri činjenice koje su u njemu iznete. Naprotiv, ono je uzeto zdravo za gotovo, iako Marš na Drinu nikada nije zabranjen, a pogotovo ga Parlament nikada nije odbacio „zbog provokativnog sadržaja“. Ubrzo su se protestima priključile i druge organizacije, poput Majki Srebrenice, Žena Srebrenice, Sekcija Društva za ugrožene narode u Sarajevu, bivši reis Mustafa Cerić, koji je uzgred predsednik Svjetskog bošnjačkog kongresa, osnovanog u decembru 2012. godine. Za sve njih izvođenje Marša na Drinu je apsolutno neprihvatljivo, jer su uz nju počinjeni najgnusniji ratni zločini srpskih snaga u ratovima devedesetih. Kompozicija je okarakterisana kao fašistička, zločinačka i nasilnička.
BINIČKI, RADECKI…: Na talasu ovih reakcija, ubrzo se napravila gužva i u Srbiji, pa smo mogli da čujemo svakojake reakcije. Da između poznavanja vlastite kulture i spremnosti da se o njoj ima stav postoji obrnuto proporcionalan odnos, a to najbolje pokazuje činjenica da su mnogi, čak i javno, bili spremni da poveruju u internet prevaru u vidu klipa sa Jutjuba u kom navodno Herbert fon Karajan diriguje Bečkom filharmonijom, koja na novogodišnjem koncertu 1987. izvodi Marš na Drinu. Reč je zapravo o očiglednoj montaži: Bečka filharmonija svira Radecki marš, a umontiran je tonski snimak Marša na Drinu. O tome da Marš na Drinu nije pesma, te da je tekst dobio tek pola veka nakon nastanka, da ne govorimo. Od čitave larme koja se u javnosti podigla oko koncerta u Ujedinjenim nacijama, mnogima je verovatno pao na pamet Ljuba Tadić koji u filmu igra majora Kursulu i čuvena replika „Drino, jebem ti…“ koju izgovara pogođen kuršumom, pre nego što se začuju prvi taktovi najpoznatijeg stava Marša na Drinu.
Pre nego što formiramo mišljenje o tome treba li ova kultura da se odrekne Marša na Drinu, trebalo bi postaviti nekoliko važnijih pitanja. Koliko značajnih dela klasične muzike ova kultura ima? Koliko je onih koji su potrčali da se odrede ovim povodom znalo do pre neki dan ko je, kada, zašto i zbog čega komponovao Marš na Drinu? Ili, koliko velikih pobeda ova zemlja ima i koja to zemlja na svetu svojim velikim i slavnim pobedama ne posvećuje umetnička dela?
Osim toga, valja preispitati i šta znači da su uz neku kompoziciju činjeni ratni zločini? Goran Marić, alijas Malkolm Muharem, nekadašnji menadžer Plavog orkestra i Elvisa J. Kurtovića, koji se tokom rata pridružio srpskim paravojnim formacijama, svojevremeno se hvalio kako su on i njegovi saučesnici opkoljavali bošnjačka sela po BiH puštajući sa razglasa, pored ostalog, i London’s Burning grupe Kleš. Pa?
Analogno, ni Stanislav Binički, ni njegov Marš na Drinu a, na kraju krajeva, ni tragični heroji Cerske bitke kojima je kompozicija posvećena, nemaju ama baš ništa sa raznim arkanima, tigrovima i ostalim veprovima koji su dali sve od sebe da ovu kulturu upljuju i okrvave. Zato nema nikakvog smisla ni pravde u tome da jedno od najznačajnijih dela jedne male kulture na Balkanu bude predato njima. Umetnička dela s vremenom dobijaju različita značenja i tumačenja, i tačno je da je tokom ratova u Jugoslaviji Marš na Drinu poprimio ružne konotacije. Ali, utoliko pre treba ga očistiti od takvih, gadnih značenja. Ovih dana, dnevna štampa, a pogotovo informativni sajtovi, svako malo izbacuju linkove sa Jutjuba gde Marš na Drinu izvode razni, od Radomira Mihajlovića Točka i Džonija Štulića do Šedousa i Četa Atkinsa. Činjenica da ova izvođenja postoje ne govori ništa posebno o nama ovakvima kakvi smo danas. I zato, koliko god povod za izvođenje ove kompozicije u Ujedinjenim nacijama bio beznačajan, važno je što se ono dogodilo, jer i ta kompozicija i ova kultura zaslužuju da im budu vraćeni dignitet i samopouzdanje.
Zašto između prevaziđenog režima i promena ne postoji ništa treće? Na šta režim misli kada kaže da brani Srbiju? Zbog čega je nesalomiv Studentski pokret? Ko ima znanje i pravo iskustvo, a ko vođu bez dana radnog staža van politike? I zašto studenti pobeđuju
Posle gotovo dve godine protesta, stotina prepešačenih kilometara, hapšenja, progona i nezabeležene društvene mobilizacije, Srbija izlazi na izbore koji bi mogli da označe kraj jedne političke epohe. Sociološkinja Marija Babović kaže za “Vreme” da nada u promene nije bila toliko velika još od 5. oktobra 2000. godine, ali upozorava i na opasnost da se, ukoliko promene izostanu, zemlja suoči sa još tvrđim autoritarnim režimom
Njihovo jedino oružje sada su mediji koje kontrolišu: kao, mi nemamo program, što nije istina; kao, mi ćemo izdati nacionalni interes, što nije istina. Jedan od argumenata im je i to da se plašimo da izađemo na debatu sa Vučićem. Oni ne razumeju da im je to kazna. To je kazna Aleksandru Vučiću, koji je 14 godina vodio isključivo monolog. Četrnaest godina on nikome nije omogućio nikakvu vrstu dijaloga, a sada bi da bude nagrađen ili pomilovan mogućnošću da s nama razgovara. E pa, neće moći. To što je posejao sada žanje
Ovi izbori nisu izbori o članstvu Srbije u Evropskoj uniji, Kosovu i Metohiji, gej brakovima, poreskoj politici ili bilo kom drugom pojedinačnom političkom pitanju. Iako stranke na marginama političke moći pokušavaju da nametnu ove teme, u središtu predstojećeg političkog izbora nalazi se mnogo jednostavnija dilema: promena ili očuvanje postojećeg poretka. Već duže od godinu dana, istraživanja pokazuju da je to osnovna dilema koja se nalazi na glasačkom listiću
U RS se za izbore u Srbiji prijavilo 19.800 osoba, koji će moći glasati na 28 biračkih mjesta. Ostaje nepoznato koliko će ih 25. oktobra preći Drinu i glasati u Srbiji. U svakom slučaju ne vjerujem da su glasači iz Republike Srpske ti koji će odlučiti pobjednika izbora u Srbiji. Realno, glasači iz Republike Srpske na malo toga mogu uticati, ali izgleda da su simbolički veoma važni i Vučiću i opoziciji
U trenutku kada ovaj tekst nastaje Pionirski park puni se policijom i maskiranim muškarcima obučenim u crno i s misterioznim velikim torbama u kojima, prepostavljamo, ne nose napolitanke i južno voće. Ali čemu sve to?
Nema, doslovno, nikakve razlike između onoga ko usred noći tvrdi da je dan, ili onoga ko tvrdi za sebe da je žirafa, od tvrdnji koje čitamo na bilbordima: da Vučić radi na ujedinjenju Srbalja i da Srbiji, iz dana u dan, ide sve bolje.
Predizborna hapšenja zbog tobožnjeg „rušenja države“ svedoče o panici režima. Loša vest za njih je – ne mogu da uhapse ceo narod koji je rešio da se odbrani od naprednjačkih batina i izborne krađe
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
