Dvogodišnjica smrti Slobodana Miloševića bila je pravo podsećanje na vreme njegove vladavine: bilo je funkcionera, bilo je venaca, bilo je parola i obećanja, bilo je suza i kukanja, bilo je Otpora i promocija pod velikim portretom. Bilo je, naravno, i poezije
Da na ulicama nije bilo nešto više starijeg sveta sa bedževima na reveru i nešto više novinara, reklo bi se da taj 11. mart ni po čemu nije poseban. Inače mirnom požarevačkom prepodnevu dozu tenzije davale su isključivo te dve grupe – oni koji su došli da obeleže drugu godišnjicu smrti Slobodana Miloševića i oni koji su došli da to snime i zabeleže. Sve ostalo teklo je svojim tokom, baš kao što je teklo i pre tačno dve godine, a i 18. marta 2006. kada je Milošević sahranjen u dvorištu porodične kuće u Nemanjinoj ulici. Prodavnice otvorene, pijaca puna zeleniša, ljudi u kafanama, deca u parkovima,…
Ovaj put, međutim, znatno je manje autobusa i znatno manje automobila. Pred kapijom kuće u kojoj je živela familija Milošević okupilo se nekoliko stotina ljudi – od 9.45 do 11 sati, odnosno tokom posete ekipe „Vremena“, u dvorište će ući i oko grobnice postavljene ispod stoletne lipe proći će približno hiljadu ljudi, ali procene su, kao što se dobro zna, prilično nezahvalna rabota.
U svakom slučaju, bilo je ljudi. Čekao se red. Nosili su se venci i buketi, palile se sveće, upisivalo se u knjigu žalosti.
UVEK S PREDSEDNIKOM: Prema organizacionom planu Socijalističke partije Srbije, obeležavanje dvogodišnjice smrti bivšeg predsednika podrazumevalo je tri osnovne aktivnosti: posetu grobu, polaganje venaca rukovodstva SPS-a i Udruženja „Sloboda“ i promociju knjige Velka Vlkanova Ubistvo u Hagu. Druge dve prošle su po planu: Ivica Dačić, Hadži Dragan Antić i ostali položili su vence preko venaca ranije postavljenih (rečeno je da su od porodice, ali provera je bila nemoguća), dok je na promociji, održanoj pod ogromnim portretom pokojnika, bilo kako već biva na takvim događajima. Ono što verovatno niko planirao nije, bila je poseta neočekivanih drugova.
Već dugo u nemilosti kod rukovodstva socijalista, Milorad Vučelić dolazi sat vremena posle delegacije, u pratnji dvojice ljudi – prisutni ga tapšu po ramenu, rukuju se, srećni su što ga upoznaju, komentarišu kako je upravo on „nada Srbije“. Iako nasmejan, Vučelić na novinarska pitanja šturo odgovara. Pošto su socijalisti u zvaničnom pozivu naveli kako „Socijalistička partija Srbije obeležava dvogodišnjicu smrti Slobodana Miloševića u dogovoru sa njegovom porodicom“, pitamo ga kako to da su sad oni, a ne on, u porodičnim dogovorima. „Nemam pojma ko s kim sarađuje. Ja sam došao zbog svog predsednika i prijatelja“, kaže Vučelić, ističući ipak da je s porodicom u dobrim odnosima.
Najveće iznenađenje ipak je pojava Sente Milenkovića. Za razliku od ostalih viđenih gostiju, bivši Miloševićev telohranitelj mirno čeka u redu za ulazak u dvorište. Kraj groba steže pesnice, a na izlasku pokušava da izbegne one koji ga prepoznaju i žele nešto da mu kažu. Pristaje da progovori na jedvite jade, a i to toliko oštro i mrzovoljno da bi čak i neupućenom bilo jasno da se onomad bavio nekim opasnim poslom. Na pitanje da li često misli na predsednika, kratko odgovara: „Ja sam uvek s predsednikom.“ Već na drugo, koje se tiče toga što nije često viđan kraj groba pod lipom, odgovor daje u trku: „Možda dolazim kad drugi ne dolaze.“
Daleko dobrovoljniji od ove dvojice jeste Aleksandar Vulin, nekadašnja uzdanica JUL-a. Izgleda bolje i svežije nego nekad, skratio je kosu, samo ga retki prepoznaju. Kaže da se kao čovek „oseća mnogo bolje nego Srbija“, da bi mu bilo drago da je Sloba živ, ali još draže da je slobodan: „Sada je samo slobodan.“
UMILJATI ČOVEK: Ako je suditi po onima koji su se 11. marta okupili pred porodičnom kućom Miloševića, „obični“ građani izgleda su shvatili pravi značaj i moć medija. Uprkos razumljivoj bojazni novinara (vidi okvir „Znana humka“), rado pristaju da govore, često čak i ne pitaju za koga. Dovoljno je uključiti diktafon ili kameru i eto ti priče. Ipak, priče su im uglavnom slične: „sve nam je lošije i lošije“, „pokazujemo da nismo izneverili našeg predsednika i da ga nećemo izneveriti“, „svi bi sada glasali za njega“, „da je živ, pohapsio bi sve ove bandite i drogeraše što su prodali ono što smo mi stvarali“…
Kod nekih, vide se suze u očima, žalost prava: „Jako mi je tužno zato što nema mog predsednika. On bi uradio mnogo više nego ovi od petog oktobra. Da ga anđeli čuvaju, a da bog oprosti ovima koji su ga izručili“, kaže jedna gospođa dok joj ruke drhte. S druge strane, izvesni Dragoslav iz Požarevca opominje svoje kompanjone da ne beže od novinara i kao po diktatu izgovara: „Osećamo se vrlo dobro. Došli smo da posetimo grob druga Miloševića, koji je jedini čovek koji je u to vreme sve davao od sebe, ne žaleći ni svoj život da spase Srbiju i srpski narod. A oni koji ga nisu podržali i shvatili, to neka je njima na duši.“
Najviše pažnje ipak privlači Dara „iz Smokovca, odmah kod Podgorice“. Došla je sa uramljenom slikom Slobodana Miloševića od koje se ne odvaja („Ovu sliku držim iznad kreveta“) i to o sopstvenom trošku: taksi prevoz od Podgorice do Požarevca i nazad („ali rekao je da će da me vozi i na promociju knjige“) platila je 350 evra, baš kao što svake godine plaća i čitulje Miloševiću u crnogorskom „Danu“. Pisala je, kaže, predsedniku i u Hag; dolazila je u Beograd „dok je bio u zatvoru“; upoznala ga je jer je „tražio da me upozna kad je bio u Beranu, tu smo se upoznali i izljubili, posle su mi rekli da sam dobila stan, ali od toga ništa“. Na pitanje šta joj kažu njeni bližnji, s osmehom odgovara: „Kažu mi da nisam normalna, ali ne interesuje me. Zato što ga volim, što je bio umiljati predsednik, ići ću svuda sa ovom slikom.“
Osim neposredno kraj groba, gde je bilo plača, naricanja i grljenja krstače, emocije se najmanje štede u knjizi žalosti. „Slobo, voljeni nikada ne umiru“, „Volimo te, predsedniče, jedini i pravi i večiti“, „Hvala ti što si postojao“, „Drvo, tvoje korenje ostaje“, „Hvala za lepa vremena moje porodice i moje dece provedena za Vašeg života“. Naravno, ne manjka tu ni poezije: „Srbija se nikoga ne boji, heroj Sloba ispod lipe stoji“, „Slobodane, naše jasno cveće, tebe niko zameniti neće“.
Na promociji knjige Ubistvo u Hagu okupljena je ista ekipa i izgovaraju se iste parole. Malo dalje, neki sasvim drugačiji ljudi – požarevački Otpor demonstrira, tražeći izmeštanje groba Slobodana Miloševića na gradsko groblje.
Konačno, sve se završava u miru. Limuzine i džipovi upućuju se ka Beogradu, novinari se razilaze, oni s bedževima na reveru traže autobuse, kafane su i dalje pune, prodavnice i dalje rade, na pijaci i dalje „ubi skupoća“.
Dve godine kasnije, sve je, dakle, isto. U Požarevcu, a i inače.
Tokom obeležavanja dvogodišnjice smrti Slobodana Miloševića, novinari su opravdano oprezni. Kolega iz RTV-a B92 ne nosi vidne oznake svoje redakcije, a na pitanje za koga radi mudro odgovara nazivom jedne beogradske TV kuće, manje poznate među prisutnom publikom. Ekipi „Vremena“ znatno je lakše – radimo „razbijeni“, fotoreporter na jednoj, novinarka na drugoj strani, a na pitanje ko smo i šta smo, kažemo samo da radimo za „novine“. Jedan jedini protest dolazi u trenutku prepisivanja sadržaja iz knjige žalosti. „Nije korektno da to prepisujete. To je intimno“, objašnjava Dragan Jovanović iz Udruženja „Sloboda“. Kraću prepirku prekida izvlačeći papir iz unutrašnjeg džepa: „Evo, ako ste takve demokrate, ako hoćete da pišete, prepišite i ovo. To je moja pesma, zove se Poruka znane humke.“
Bilo je vredno prepisivanja:
Sila mučki stvori humku,
koja zbori srpskom rodu
i mrtav ću da se borim,
za Srbiju, za slobodu.
Stan’ Srbine! Pamti ime,
ispisano kraj mog groba,
ja počivam uz zakletvu,
braneć’ zemlju, ne bit’ roba.
Imao sam jedan život,
bunio se biti robom,
krv predaka buknula je,
brani grudu, pa i grobom.
Upozorih narod srpski,
može doći grozna tuga:
„Nit’ bogate kolonije,
Ni ponosit srećan sluga„!
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
