Što se nas tiče, bilo je onako kako je moralo biti: nevoljni sporazum glavnih aktera na opšte zadovoljstvo glavnih inicijatora, to jest, Evropske unije; Što se njih tiče, to jest, EU, uz sve razlike ipak su na putu da ciljeve programirane do 2010. ostvare bez većih poteškoća
Od dopisnika „Vremena“
Iako prvobitnim „dnevnim redom“ Vojislav Koštunica i Milo Đukanović, predsednici (odlazeće) SR Jugoslavije i Crne Gore, nisu bili ni pozvani na samit šefova 15 zemalja Evropske unije i 13 kandidata koji u narednim godinama treba da postanu punopravni članovi, uspeli su, bar za trenutak, da budu protagonisti najznačajnijeg političkog skupa u Evropi. Bez mnogo osmeha, reklo bi se i bez mnogo zadovoljstva, ali s uverenjem da u datim okolnostima drugog rešenja nije bilo, Koštunica i Đukanović, odnosno, buduća „specifična federalna zajednica“ zvana Srbija i Crna Gora, bili su povod za veliko zadovoljstvo vodećih evropskih političara koji su po sistemu „znamo mi šta je bolje za vas“ uspeli da po svojim merilima skroje novu zajedničku državu. Da li je zaista reč o najvećem spoljnopolitičkom uspehu evropske petnaestorice, kako ocenjuju neki komentatori, pokazaće vreme. Evropa je rekla šta je imala: ne želi dalje usitnjavanje balkanskog prostora, nove državice, ne želi krvave razvode, političku ni bilo kakvu drugu nestabilnost. Ne želi, reklo bi se, dalju „balkanizaciju Balkana“. Pošto je sličnim argumentima ubeđivanja uspela da isposluje kakavu-takvu stabilnost u Makedoniji, EU je čistom i više puta ponovljenom ekonomskom ucenom stavila za isti sto srpske i crnogorske političare i odredila dalje uslove igre.
DVE DRŽAVE : Prevedeno, oni izgledaju ovako: do ove godine EU je, prema sopstvenim izvorima, dala Srbiji pomoć 460.000.000 eura, a Crnoj Gori 100.000.000 eura. Za period 2002–2004. ta pomoć je predviđena u iznosima od 240.000.000 za Srbiju i 45.000.000 eura za Crnu Goru. Ukoliko se ne bude poštovalo ono što je potpisano, ne samo da će pomoć biti obustavljena već će biti stopiran i otvoreni proces koji treba relativno brzo da dovede do potpisivanja sporazuma o stabilnosti i pridruživanju EU, što je prvi korak ka kandidaturi za punopravno članstvo u ovoj organizaciji. Za Evropsku uniju Sporazum između Beograda i Podgorice predstavlja „odlučujući faktor za realizaciju evropske perspektive i enormni doprinos stabilnosti u regionu“. Pojedinci su ga ocenili kao „istorijski pakt“, mada ostaju i neke dileme. Rok trajanja ovog sporazuma (tri godine) stavljen je potpuno u drugi plan, valjda u nadi da će „horizont slobode i prosperiteta“ (reči španskog kralja Huana Karlosa na svečanom ručku kome su prisustvovali Koštunica i Đukanović) doneti u tom relativno kratkom vremenu boljitak pred kojim će argumenti i apetiti separatista biti neubedljivi. U završnom dokumentu, koji ima 30 stranica, u odeljku „Međunarodna politika“, može se pročitati stav da „petnaestorica čestitaju (sami sebi) ustavni sporazum postignut između Srbije i Crne Gore o stvaranju unije dveju država“. Dakle, za EU, Srbija i Crna Gora su „dve države“ koje formiraju „treću“, onu s kojom EU preferira dalju saradnju uslovljenu (dobrim ponašanjem).
Stanovnici tih dveju država stavljeni su pred svršen čin, njih niko nije ni pitao šta misle o svemu, ali će imati pravo da se izjasne za tri godine. Moći će da biraju između zajedničkog puta u Evropu i odvojenih putića koji ne vode nikuda. Pred dilemom te vrste, računaju u EU, ne bi smelo biti dileme, pa čak ni kad je o Balkanu reč.
DRUGA STRANA MEDALJE: Pošto su na opšte (sopstveno) zadovoljstvo rešili pitanje Srbije i Crne Gore, učesnici samita u Barseloni okrenuli su se sebi i svojim problemima. Završni dokument ocenjen je pozitivno iako je reč o kompromisu, ponajpre o energetskom tržištu između liberalnije linije koju su zastupali Hose Marija Asnar i Toni Bler i umerenije koju su predvodili Francuzi: Žak Širak i Lionel Žospen koji su svoje predsedničke ambicije nakratko ostavili po strani delujući zajedno u korist onoga što se smatra francuskim interesom. Asnar je ocenio da je „reforma evropske ekonomije već nezaustaviv proces“. Energetsko tržište je, po Asnarovoj oceni, liberalizovano “ između 60 i 70 odsto“, dok je kompletna liberalizacija, na zahtev Francuske, ostavljena za 2004.
Između ostalog, dogovoreno je produženje radnog veka, progresivno do 2010, na 63 godine, pet više nego sada, u planu je „potpuna zaposlenost“, odnosno, otvaranje 20.000.000 novih radnih mesta do 2010, za razvojne programe planira se izdvajanje 0,39 odsto PIB (bruto nacionalni dohodak), za građane EU uvodi se „zdravstvena kartica“ s kojom će znatno lakše rešavati zdravstvene probleme van kuće. Učenici zemalja Evropske unije moraće da znaju bar dva strana jezika, a u tehnološkom smislu predviđeno je da jedan kompjuter bude na najviše 15 učenika. Usvojen je i „Projekt Galileo“ koji predviđa lansiranje 30 satelita, čime se američki monopol na nebu želi stopirati sistemom GPS i „tehnološkim osamostaljivanjem Evrope“. Planom „Jedinstveno nebo“ predviđena je bolja i efikasnija kontrola letenja, čime će se smanjiti zakašnjenja i izbeći „gužva na nebu“. Planira se, takođe, veće ulaganje u istraživanje, sa sadašnjih 1,8 odsto BND treba do 2.010. da se popne na 2,8 odsto, koliko danas izdvajaju Sjedinjene Američke Države.
Na spoljnoplitičkom planu, EU nastoji da prevaziđe neke nesporazume sa NATO-om, pre svega oko upotrebe takozvanih Trupa za brzu akciju. EU želi da u perspektivi evropski vojnici zamene američke u Makedoniji, ali zbog nekih nesporazuma s Grčkom i Turskom, to još nije moguće. Hose Marija Asnar je s pravom primetio da „nije logično da evropske snage intervenisu u Avganistanu, a ne mogu mnogo bliže, na kriznom području koje je za Evropu važnije“. U načelu, podržan je i Solanin plan o ukidanju šestomesečnog rotacionog predsednikovanja. Šef diplomatije EU pripremio je plan po kome bi „grupa zemalja“ imala rukovodeću ulogu tokom dve i po godine, ali će o detaljima biti reči na samitu u Sevilji u junu.
Samit je, kako se i očekivalo, imao i drugu stranu medalje: u četvrtak, dan uoči prvog dana, oko 100.000 sindikalaca iz cele zapadne Evrope protestovalo je na ulicama Barselone tražeći bolje uslove rada, ali je najžešće bilo u subotu kada je između 250.000 i 300.000 „antiglobalista“ izrazilo nezadovoljstvo svime, ili gotovo svime što su petnaestorica predstavila kao svoj uspeh. Na sreću, većih nereda nije bilo, uhapšeno je samo 38 najviolentnijih, a najveći efekat „antiglobalisti“ su postigli kada su ona dvojica mladića utrčala na teren Nou kampa na kome su igrali Barselona i Real i s koga je televizijska slika otišla u oko 150 zemalja sveta. Njihovo vezivanje lisicama za golove bilo je „portada“ (naslovna strana) u mnogim španskim novinama, a to je ono što su i hteli: Asnar, Prodi i ostali otišli su, bar za trenutak, u drugi plan.
I to je (ujedinjena) Evropa.
“Vučiću niko ne veruje, nema iskrenog saveznika koliko god se grlio i cmakao sa svetskim liderima. Provaljen je odavno, ali je prolazio nekažnjeno pa umišlja”, kaže za “Vreme” spoljnopolitički komentator Boško Jakšić. Pričali smo o zlim vremenima u svetu i snalaženju Srbije u njima
Opšta korupcija i napredovanje podobnih i nekompetentnih obesmišljava pojam poštenja i znanja. Poštenje postaje nešto što je čak pomalo i komično, i svakako arhaično. Potom, ako se potčinjavanje, strah i lojalnost pretvore u nešto što garantuje lični napredak – logično je da kritičko razmišljanje i sloboda mišljenja predstavljaju nešto što je opasno i nepoželjno, infantilno. Ako se sve počne meriti po materijalnom bogatstvu, ko šljivi pravdu i socijalnu jednakost, a tek solidarnost
Razna istraživanja pokazuju da je interpersonalno poverenje u Srbiji među najnižima u Evropi. Evropsko društveno istraživanje (ESS) od pre par godina pokazalo je da je poverenje u političare i političke partije u Srbiji među najnižima od 29 država koje su u njemu učestvovale. Sasvim precizno, po izraženosti poverenja u političare i političke partije Srbija je treća otpozadi (na 27. od 29 mesta)
O vladajućoj atmosferi u Srbiji za “Vreme” govore profesor psihologije Dragan Popadić u Beogradu i docentkinja na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu Mina Điković
Brojni su izazovi sa kojima se suočavaju mediji u zemljama Zapadnog Balkana i bivše Jugoslavije, od političkog uticaja i pritisaka preko ekonomske nestabilnosti do pretnji po slobodu izražavanja. I to je samo početak. Da li su mediji u nekim državama gori od drugih? Ili su uslovi u kojima oni funkcionišu negde samo prividno bolji
„Otvaranje" nove glavne autobuske stanice u Beogradu bio je još jedan fijasko gradonačelnika Aleksandra Šapića, znak da ga je imenjak mu Vučić „pustio niz vodu" i da je u sukobu dvojice bivših funkcionera Demokratske stranke pobedu odneo Goran Vesić
Ministarka za brigu o porodici Milica Đurđević Stamenkovski u istoj je nedelji pozvala građanstvo da se razmnožava i poslala poruku da državu Srbiju nije briga za decu žena ubijenih u femicidima
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
