Deset događaja

Završen Most na Adi

Čukarička i novobeogradska obala Save spojene su 8. avgusta 2011. mostom preko donjeg špica Ade Ciganlije, malo ispod mesta (današnja severna prevlaka) koje je u urbanistički plan Beograda godine 1923. ucrtao arhitekta Đorđe Kovaljevski, predvidevši još u ono doba da se Beograd proširi na levu obalu Save.

To je most nošen kosim zategama koje drži jedan pilon, u obliku igle, visine oko 200 metara – imaće šest saobraćajnih traka, dva koloseka za metro, kao i dve pešačko-biciklističke staze. Međunarodni konkurs za izradu idejnog projekta ovog mosta raspisan je 2004. godine.

Gradnja mosta preko Ade Ciganlije i unutrašnjeg saobraćajnog prstena nije bila bez protivnika u stručnim krugovima. Grupa devet autora, među kojima i prof. dr Ksenija Petovar, prof. dr Mihailo Maletin, prof. dr Slobodan Vukićević i arh. Branislav Jovin, u javnom pismu u januaru 2006. ukazuje na urbanističku nepodobnost provlačenja magistralnog pravca kroz gradsko jezgro i tvrdi da ovi planovi žiteljima Beograda donose „enormno skup i nefunkcionalan most na pogrešnom mestu“. Opozicija je prigovarala zbog toga što je most skup i što su domaći građevinari, koji su se nekada proslavljali na velikim infrastrukturnim projektima po svetu, na njemu samo podizvođači.

Predsednik SANU akademik profesor dr Nikola Hajdin branio je rešenje kao moderno, tehnički opravdano, uspešno, primereno i ne toliko skupo s obzirom na kapacitet mosta.

Nikola Hajdin je bio na čelu žirija, sastavljenog od eminentnih stručnjaka iz oblasti arhitekture, konstrukcije i oblikovanja, koji je u konkurenciji 11 firmi izabrao rad slovenačke projektantske firme Ponting kao najbolji.

Na pretkvalifikacioni javni poziv za izradu glavnog projekta i izvođenje mosta prijave je dostavilo osam ponuđača iz šest zemalja: Rusije, Francuske, Austrije, Nemačke, Hrvatske i Italije. Direkcija za građevinsko zemljište i izgradnju Beograda je 17. marta 2008. izgradnju poverila konzorcijumu firmi: „Por tehnobau und umvelt akcijengezelšaft“ iz Austrije, „SCT d.d.“ iz Slovenije i „DSD“ iz Nemačke.

Kad su lukovi mosta spojeni, građanima je omogućeno da se prošetaju tim mostom u izgradnji čija je ukupna dužina 929 metara, sa glavnim rasponom preko Save od 376 metara. Pošto u Beogradu dugo nije izgrađeno nešto veliko, oduševljenje ljudi koji su tamo odlazili bilo je vidljivo. Dolazili su stariji s decom i unucima.

Most na Adi će sigurno biti jedna od markantnih tačaka Beograda, pa nije čudo da se i doček nove 2012. organizuje baš na njemu.

Svečano slikanje u prototipu „fijat el zero„

U Kragujevcu je 13. decembra 2011. u kompaniji Fijat automobili Srbija, 67 odsto u vlasništvu Fijata, 33 u vlasništvu Srbije, predsedniku Srbije Borisu Tadiću, premijeru Mirku Cvetkoviću i Mlađanu Dinkiću sa svitom pokazan zamaskiran prototip automobila „fijat el zero“. Proizvedeno je desetak tih automobila za takozvane kreš testove, a predstoji dug put do serijske proizvodnje. Promocija se najavljuje za mart 2012. u Ženevi.

Predsednik Srbije je seo u automobil, slikao se i podsetio da je bilo potrebno pet godina da se kompanije kao što su Fijat i Beneton dovedu u Srbiju. Više, više: ugovor o saradnji Zastave i Fijata je mnogo stariji: 1955. počela masovna montaža, a do ‘85. proizvedeno 923.487 „fića“, autića koji je obeležio period industrijalizacije, „metalske ideologije“, tehničkog opismenjavanja u Jugoslaviji. Dugo je priželjkivana obnova te proizvodnje, često uz nerealna obećanja. Kažu da je gradonačelnik Kragujevca Verko Stevanović 2004. rekao da će se obesiti ako sledeće godine tamo ne bude zaposleno novih 10.000 radnika. U Kragujevcu je i sada bez posla oko 22.000 ljudi, to je gotovo trećina radno sposobnog stanovništva, a oko 30 odsto njih su osobe mlađe od 40 godina.

Pojava tog prototipa „el zero“ mora biti ubrojana u deset događaja godine 2011, ne zbog uobičajenih preganjanja oko toga da li svi detalji poslovnog ugovora s Fijatom, potpisanog u septembru 2008, treba da budu u potpunosti objavljeni, već zbog toga što pojava tog prototipa možda najavljuje reindustrijalizaciju u zemlji u kojoj, recimo to ovom prilikom dva puta, već zadugo niko ništa ne pravi – čak ni decu.

Odložena EU kandidatura

Sednica Evropskog saveta, koji čine šefovi 27 država i vlada zemalja članica EU, održana u noći između četvrtka i petka 8/9. decembra, do ranih jutarnjih sati bavila se sudbinom evrozone, dok su u Srbiji novinari i političari čekali vest o sudbini srpske kandidature za članstvu u EU. Pokušaj Nemačke i Francuske da promene evropske ugovore radi jačanja briselskih institucija u okviru projekta spasavanja evra i rešavanja dužničke krize, naišao je na protivljenje Britanije, čiji je premijer insistirao da Britanija bude izuzeta iz nekih finansijskih odredbi i praktično stavio veto da bi zaštitio londonski Siti.

U takvoj atmosferi u Briselu je objavljen sadržaj tačke 16. zaključaka Evropskog saveta, po kome će Srbija do marta 2012. dobiti status kandidata ako se Savet do tada uveri da ona „pokazuje uverljivu posvećenost i da je postigla napredak u implementaciji dogovora postignutih u dijalogu (sa Prištinom), uključujući integrisano upravljanje prelazima, da je postigla sporazum o sveobuhvatnoj regionalnoj saradnji, kao i da aktivno sarađuje u omogućavanju Euleksu i Kforu da vrše svoj mandate“.

Predsednik Srbije Boris Tadić oglasio se sat i po nakon briselskog saopštenja 9. decembra u 16 časova na konferenciji za novinare u Predsedništvu Srbije. Konstatovao je da se njegova politika „i Kosovo i Evropa“ ukršta sa evrointegracijom, ali da on neće odustati ni od jednog ključnog segmenta svoje politike.

Naglasio je da Srbija ne može i ne sme da odustane od svoje evropske budućnosti, da ona pripada Evropi i kulturno i ekonomski, kao i u domenu politike i bezbednosti, da bi njena izolacija imala dalekosežne i duboke posledice po život građana.

Ponovio je i da Srbija neće priznati Kosovo ni implicitno ni eksplicitno. Najavio je da će pregovori s Prištinom biti nastavljeni, ali da Srbija od svojih principa ne može odustati.

Istakao je da je pred Srbiju postavljan zahtev od strane svih onih koji su učestvovali u dijalogu Beograda i Prištine da se, kao uslov za kandidaturu, povuče Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti UN, a da on na to nije mogao da pristane i da od toga neće i ne može odustati.

Hapšenje Ratka Mladića

U selu Lazarevu kod Zrenjanina u četvrtak 26. maja malo posle pet časova ujutro, u Ulici Vuka Karadžića, u munjevitoj akciji opkoljeno je nekoliko kuća, među njima i kuća Branka Mladića. U jednoj od njih pronađen je Ratko Mladić, bivši komandant VRS, optužen pred Haškim sudom za genocid, učestvovanje u genocidu, progone na političkoj, verskoj i nacionalnoj osnovi, kao i za zločine protiv čovečnosti, istrebljenje, ubistvo, za kršenje ratnih zakona i običaja, deportacije ljudi, protivpravno terorisanje civila, okrutno postupanje, nehumana dela, napade na civile i uzimanje talaca.

Pri hapšenju nije pružao otpor i policajcima je navodno rekao: „Čestitam. Našli ste onoga koga tražite.“ Kad je pronađen, imao je ličnu kartu na svoje ime koja je istekla i vojnu knjižicu.

Prvu informaciju o Mladićevom hapšenju objavio je zagrebački „Jutarnji list“, a potvrda je stigla tek na konferenciji za štampu predsednika Srbije Borisa Tadića koja je održana toga dana u 13 časova.

Ispred Doma Narodne skupštine u Beogradu, u nedelju 29. maja u 19 časova, zbog Mladićevog hapšenja protestovalo je oko 10.000 pristalica radikala. Oko 20.45 deo mlađih učesnika skupa, njih nekoliko desetina, sukobio se s policijom nedaleko od sedišta predsednika Srbije koje je policija štitila kordonima, kao i zgradu Skupštine Beograda. U rasterivanju izgrednika učestvovali su i policajci na konjima i prostor između Glavne pošte i Terazija raščišćen je oko 9.40, a demonstranti su razbijeni na manje grupe. Privedeno je oko 110 uglavnom mlađih učesnika u neredima, od kojih je 34 maloletno. Među privedenima je bilo 17 pripadnika grupe „1389“.

Dok se Mladić nalazio u zgradi Specijalnog suda, preko advokata je u javnost procurilo da je Mladić tokom saslušanja bio konfuzan. Javni tužilac Vučković je tvrdio da je Mladić pričljiv i svestan situacije u kojoj se nalazi.

Tokom saslušanja, koje je trajalo kraće od sat vremena, Mladić je odbio da primi optužnicu Haškog tribunala. Zatražio je dozvolu da poseti grob ćerke Ane, koja je izvršila samoubistvo 1994. godine, što su istražni sudija i tužilaštvo dozvolili i on je u utorak 31. maja u ranim jutarnjim časovima uz jako obezbeđenje u pratnji lekara odveden na Topčidersko groblje da poseti ćerkin grob.

Pre toga, sudija Odeljenja za ratne zločine doneo je rešenje kojim konstatuje da su ispunjene pretpostavke za izručenje Ratka Mladića Haškom tribunalu.

To rešenje je doneto pošto je sud utvrdio Mladićev identitet, kao i da je protiv njega potvrđena optužnica u skladu sa Statutom Haškog tribunala, da se on tereti za delo koje je kažnjivo i po domaćem zakonu, i da se radi o krivičnom delu iz nadležnosti Haškog tribunala. U utorak 31. maja oko 11 časova stigla je žalba Mladićevog branioca na odluku o izručenju. Nakon toga, tročlano krivično vanpretresno veće Odeljenja za ratne zločine potvrdilo je rešenje o ispunjenosti uslova za Mladićevo izručenje Haškom tribunalu i odbilo kao neosnovanu žalbu branioca Ratka Mladića. Tom odlukom rešenje o izručenju je postalo pravosnažno i prosleđeno je na potvrdu ministarki pravde Snežani Malović, a nekoliko minuta pošto su dve kolone džipova jedna za drugom stizale na Aerodrom „Nikola Tesla“ u Beogradu, u zgradi Vlade Srbije počela je konferencija za štampu, na kojoj je ministarka pravde Snežana Malović saopštila na srpskom i na engleskom jeziku da se odobrava predaja Mladića Haškom tribunalu, te da je postupak predaje započet. Ratko Mladić se od utorka 31. maja uveče nalazi u ćeliji pritvorske jedinice Haškog tribunala.

I poslednji traženi haški optuženik Goran Hadžić, posle sedam godina skrivanja, uhapšen je u Krušedolu 20. jula. Nije pružao otpor. Saslušan je u specijalnom sudu. Nije se žalio na odluku o izručenju. Poleteo je za Hag 22. jula u 12.18. Smatra se da je Srbija time okončala glavne obaveze prema Haškom tribunalu, što je u dugom periodu bilo predmet uslovljavanja u procesu pregovora o priključenju Evropskoj uniji.

Sukobi na severu Kosova

Vlada Hašima Tačija u Prištini je 20. jula uvela embargo na uvoz robe iz Srbije tražeći da Srbija prizna pečat carine Kosova (priznavan je pečat s nazivom Kosovo UNMIK). Pregovori o raznim detaljima te vrste koji se zovu tehničkim, a stalno dodiruju suštinska pitanja, vode se čitave godine i stalno dodiruju crvenu liniju – dok se na Srbiju vrši pritisak da se odrekne Rezolucije 1244.

Sredinom leta, Tačijeva vlada je uz blagonaklono gledanje kroz prste od strane međunarodnih aktera pokušala i da stavi pod kontrolu sever Kosova na kome Srbi ne priznaju vlast u Prištini. Pripadnici jedinice Kosovske policije Rosa su u ponedeljak 25. jula u kasnim večernjim satima uspeli da se rasporede na prelazu Brnjak. Euleks se sklonio.

Na vest o dolasku prištinskih specijalaca na administrativni prelaz, lokalni Srbi su odgovorili postavljanjem barikada. Kod Brnjaka je došlo do sukoba pripadnika KPS-a i okupljenih Srba.

Put u selu Rudare, nekoliko kilometara severno od Kosovske Mitrovice, zaprečen je kamionima i šljunkom koji je istovaren na drum, a u Leposaviću, na oko 20 kilometara od administrativne linije, Srbi su put blokirali drvenom građom. Srbi su protestovali i u blizini administrativnog prelaza Brnjak i na mostu koji deli severni od južnog dela Kosovske Mitrovice.

U sredu 27. jula oko 19 časova grupa od 30-40 maskiranih mladića s motkama u rukama zapalila je objekte na punktu Jarinje i krenula da demolira sve pred sobom. Policajci sa kosovskog punkta pobegli su prema bazi MUP-a Srbije u administrativnoj zoni razdvajanja. Jedan molotovljev koktel bačen je i na obližnju bazu KFOR-a i da se iz baze čula rafalna paljba. Jedan buldožer koji je došao iz pravca Leposavića uklanjao je kontejnere…

Predsednik Srbije Tadić je pozvao da se nasilje u Jarinju odmah prekine: „Huligani koji izazivaju nasilje ne brane ni građane ni državu Srbiju!“ Agencija Rojters je u svom izveštaju podsećala da je isti prelaz zapaljen i 2008, kada je Kosovo proglasilo nezavisnost.

Ka Jarinju i punktu Brnjak hitno su se uputili ministar za KiM Goran Bogdanović i šef beogradskog pregovaračkog tima Borislav Stefanović, da bi se lično uverili da se na tom administrativnom prelazu mimo dogovora nalaze pripadnici kosovske granične policije i carine.

Zapadni faktori su tvrdili da je Priština preuzela akciju ne pitajući nikoga, mada je među uticajnim lobistima (Abramovic i ostali) ranije bilo zagovaranja da se Srbi na severu u pogodnom trenutku primoraju da se pokore Prištini. KFOR (kojim u ovom periodu komanduju nemački generali), kako će pokazati i kasniji razvoj događaja, asistirao je Prištini – helikopterima ka administrativnim prelazima Brnjak i Jarinje prebacivao je carinike i policajce albanske nacionalnosti i koškao se sa Srbima na barikadama.

Srbija je u utorak 26. jula zatražila hitnu sednicu Saveta bezbednosti UN o narušavanju stabilnosti na Kosovu izazvanom jednostranim pokušajem vlasti u Prištini da promene realnost na terenu, ali Nemačka, kao aktuelni predsedavajući, u naredna 24 sata nije dala pozitivan odgovor, dok su Rusija i Kina insisitirale da se sednica Saveta bezbednosti održi, a protiv je bila Velika Britanija. Srbija je tražila da se utvrdi ko je odgovoran za to što se dogodilo i zašto nije bilo adekvatne reakcije na takav akt Prištine.

Predsednik Srbije Tadić u četvrtak 21. jula izjavljuje da Priština ovakav jednostrani akt nije mogla da donese bez „neke vrste međunarodnog sponzorstva“. Precizira da Srbija neće uzvratiti.

Na terenu, događaji teku svojim tokom: u pucnjavi kod Zubinog Potoka u utorak 26. jula po podne ranjen je u glavu kosovski policajac Enver Zumberi kada je grupa pripadnika KPS-a u dva džipa pokušala da se vrati na prelaz Brnjak, koji su tri sata ranije napustili. Ranjeni Zumberi je oko 18 časova prevezen u prištinsku bolnicu, gde je umro oko 22 sata. Incident je izbio u konfuznoj situaciji nastaloj na prelazu Brnjak.

Tokom avgusta, septembra, oktobra, novembra i početkom decembra kriza je trajala zbog barikada od šljunka i balvana i na alternativnim putnim pravcima. KFOR ih je uklanjao, a Srbi postavljali nove.

Nemačka kancelarka Angela Merkel je tokom posete Beogradu u avgustu tražila da Beograd raspusti paralelne strukture (čitaj: da se odrekne uticaja na severu Kosova), a takav stav nemačka diplomatija je iskazala i u trenutku kada je u Briselu odlučivano o sudbini srpske kandidature za članstvo u EU. Tokom posete Prištini u decembru Merkelova je pomenula neku kombinaciju vojnog i političkog rešenja…

Smena Mlađena Dinkića

Mlađan Dinkić izazvao je svoju političku sudbinu kada je u toku sporenja oko potpisivanje ugovora za fabriku Gorenje u Zaječaru prozvao dvojicu ministara, državnog sekreta iz DS-a i samog premijera Cvetkovića. Na opšte iznenađenje, uvek povučeni Mirko Cvetović je 14. februara smenio Dinkića uz obrazloženje: „Ministar mora da bude odgovoran za sve što izgovori, a Vlada mora biti složna.“ Posle je malo dosolio: „Ja sam gledao učinak ministra Dinkića i njegovog resora. Za glavni problem sa kojim se suočava Srbija – nezaposlenost, koji je u njegovim resorima i za koji su uložena značajna sredstva iz budžeta, dao je najlošije rezultate.“ U G17 plus su bili zatečeni i besni. Na mesto potpredsednika Vlade zaduženog za privredu i regionalni razvoj ta partija je predložila Vericu Kalanović, dotadašnju ministarku za Nacionalni investicioni plan, ali je ona podnela ostavku zbog razrešenja Mlađana Dinkića i Cvetkovićeve ocene njegovog rada. Ostavku je podneo, kako je rekao, „nimalo ishitreno“ i Tomica Milosavljević, koji je pre toga s prekidima osam godina u pet vlada bio ministar zdravlja – izabran je 2002. godine u vladi Zorana Đinđića i držao isti portfelj u vladi Zorana Živkovića, u dve vlade Vojislava Koštunice i u vladi Mirka Cvetkovića.

Nakon Dinkićeve smene 8. marta je usledila rekonstrukcija vlade Mirka Cvetkovića, 11. vlade od nastanka višestranačja 1990. O toj rekonstrukciji govorilo se i pisalo još od sredine 2009. Vladu Srbije napuštaju ministri: Mlađan Dinkić, koji je bio i potpredsednik Vlade, Diana Dragutinović, Slobodan Milosavljević, Saša Dragin, Svetozar Čiplić, Bogoljub Šijaković, Petar Škundrić, Nebojša Bradić i Jasna Matić.

Za nove ministre izabrani su Dušan Petrović, ministar poljoprivrede, trgovine, šumarstva i vodoprivrede; Nebojša Ćirić, ministar ekonomije i regionalnog razvoja; Zoran Stanković, ministar zdravlja; Predrag Marković, ministar kulture, informisanja i informacionog društva; Verica Kalanović, potpredsednica Vlade, dotadašnja ministarka za nacionalni investicioni plan. Zbog Cvetkovićeve kritike rada Mlađana Dinkića ona je bila podnela ostavku, ali je posle ubeđivanja Mlađana Dinkića prihvatila funkciju. Do kraja 2011. Vlada je radila u tom sastavu, s tim što je 9. decembra ostavku podneo Božidar Đelić, potpredsednik Vlade zadužen za evropske integracije. Cvetković je pokušao da ga nagovori da odustane od ostavke koju je dao zbog olakog obećanja da će Srbija biti kandidat, ali je on to odbio.

Partija G17 plus je inače nastavila da glasa u okviru vladajuće većine, ali je nastupala pod logom Ujedinjeni regioni Srbije (URS).

Uskršnji post Tome Nikolića

U zimu 2011. naprednjaci su bili krenuli u demonstracije. Raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora u roku od dva meseca zatražilo je u subotu 5. februara 2011. oko 55.000 (100.000, prema proceni organizatora) pristalica Srpske narodne stranke na mitingu „Izbori se za promene“, održanom bez incidenata na platou ispred Doma Narodne skupštine u Beogradu. Na mitingu su učestvovali i predstavnici i simpatizeri Nove Srbije Velimira Ilića, Pokreta socijalista Aleksandra Vulina i Pokreta snaga Srbije koje je predvodila Milanka Karić. Ohrabren veličinom skupa, predsednik SNS-a Tomislav Nikolić najavio je da će organizovati stalne proteste u aprilu, da će sesti na stiropor i da se neće pomerati dok se ne raspišu vanredni izbori.

Opremljeni zastavama Srbije, pištaljkama, slikama Tomislava Nikolića, transparentima „Hoćemo izbore“, „Hoćemo naprednu Srbiju“, „Dokle više?“, „Buna protiv dahija“, „Vreme je za promene“, „Lopovi, lopovi“, „Pobeda, pobeda“, „Najjači smo, najjači“, neki i sa kišobranima sa natpisima „Pašće“, simpatizeri SNS-a su se 16. aprila, koji su nazvali „Dan za promene“, razmestili na platou ispred Doma Skupštine Srbije od Trga Nikole Pašića do zgrade Glavne pošte. Po proceni policije, bilo ih je oko 40.000 – nešto manje nego na prethodnom mitingu 5. februara. Organizatori su uobičajeno tvrdili da ih je bilo 120.000. Jake policijske snage u opremi za razbijanje demonstracija bile su raspoređene u centru Beograda, a posebno u blizini Skupštine Srbije, Predsedništva, Skupštine grada i Radio-televizije Srbije, a blizu njih brojno obezbeđenje SNS-a u fluorosecentnim prslucima.

U toku mitinga Tomislav Nikolić je obavestio prisutne da je stupio u štrajk glađu i žeđu – to jest da on na sebe preuzima akciju za raspisivanje izbora.

kasnije tokom popodneva pristalice su se u većoj meri razišle, a Nikolić je nastavio da sedi na stiroporu, da bi kasnije ušao u Skupštinu gde ga je u nedelju 17. aprila oko 17.20 posetio predsednik Srbije Boris Tadić, razgovarao s njim čitavih 90 minuta, a posle izjavio da je Nikolića iskazujući lično poštovanje zamolio da prekine štrajk glađu i žeđu, ali da predsednik nije privatni vlasnik izbora, kojih će biti kad im bude vreme. Oko 19.55 u nedelju 17. aprila Nikoliću je pozlilo, pa su ga na nosilima izneli iz Doma Narodne skupštine. Bio je u svesnom stanju. Ležao je u klinici narednih pet dana, počeo da uzima tečnost, umesto o štrajku glađu počeo da govori o postu, vrteći brojanice. U subotu 23. aprila uveče Nikolića je u bolnici posetio mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije i u ime patrijarha srpskog Irineja zamolio ga da za Vaskrs izađe i da se zajedno kucnu jajima, drugim rečima pozvao ga je da prekine štrajk glađu.

I na Vaskrs 24. aprila, Nikolić je prisustvovao jutarnjoj Vaskršnjoj liturgiji koju je u Sabornoj crkvi služio patrijarh Srpske pravoslavne crkve. Kasnije je izjavljivao da je tokom gladovanja sanjao proju. Izbori su nakon toga prestali da budu tema masovnijih konfrontacija.

Misterija Dražinog groba

Komandant Jugoslovenske vojske u otadžbini general Dragoljub Draža Mihailović ubijen je 17. jula 1946. godine i sahranjen na Adi Ciganliji, pored nekadašnjeg starog zatvora koji je kasnije srušen, zaključila je 14. aprila Komisija za utvrđivanje činjenica o pogubljenju i grobnom mestu Dragoljuba Mihailovića.

Član Komisije Slobodan Homen izjavio je da je reč o primarnoj grobnici, a da postoje indicije da su posmrtni ostaci generala Mihailovića iskopani i preseljeni na drugo mesto. Kosti pronađene kasnijim probnim iskopavanjem na Adi obrađene su u Laboratoriji za antropologiju gde su, kako je „Vreme“ pisalo u broju 1703 od 28. jula, utvrdili da se one ne mogu dovesti u kontekst sa eventualnim grobom Draže Mihailovića, pošto nisu ljudskog porekla. U Institutu za sudsku medicinu Medicinskog fakulteta u Beogradu je inače formiran tim za terensko istraživanje.

Državna komisija nije našla zapisnik o izvršenju smrtne presude Dragoljubu Mihailoviću koju je 15. jula 1946. izrekao Vrhovni sud Federativne Narodne Republike Jugoslavije – Vojno veće (koje su činili pukovnik Mihailo Đorđević kao predsedavajući, sudije – potpukovnici Milija Laković i Mihailo Janković, i sekretar – poručnik Todor Popadić.

Poništenje te presude i vraćanje građanskih prava, sa zahtevom za rehabilitaciju, zatražio je njegov unuk Vojislav Mihailović decembra 2006. Pridružili su mu se februara 2009. Srpska liberalna stranka, s akademikom Kostom Čavoškim na čelu, Udruženje pripadnika Jugoslovenske vojske u otadžbini, Udruženje političkih zatvorenika i žrtava komunističkog režima, profesor međunarodnog prava Smilja Avramov.

Predstavnici Saveza udruženja boraca Narodno-oslobodilačkog rata (SUBNOR), Društva za istinu o Narodno-oslobodilačkoj borbi i Savez antifašista Srbije tražili su da zahtev za rehabilitaciju bude odbijen.

Ročište po zahtevu za rehabilitaciju bilo je zakazano za 28. januar 2011. u Višem sudu u Beogradu, a odloženo je na neodređeno vreme, odnosno dok Apelacioni sud ne odluči o žalbi 85-godišnjeg učesnika NOB-a Rista Vukovića čiji je zahtev da bude saslušan kao svedok u korist presude o Dražinom streljanju sud odbio. Na sledećem ročištu u postupku za rehabilitaciju Mihailovića kao svedok bi trebalo da bude saslušan i predsednik Državne komisije za tajne grobnice ubijenih posle 12. septembra 1944. godine Slobodan Marković.

Naslednici dele Titovu imovinu

Ostavinska rasprava između naslednika Josipa Broza Tita, koja je počela na zahtev njegovog pokojnog sina Žarka 14. decembra 1983, nastavljena je 23. decembra 2011. u Prvom osnovnom sudu u Beogradu. Toliki vremenski razmak čini tu raspravu vešću.

Josip Broz Tito ima šestoro naslednika – sina Mišu, četvoro dece njegovog pokojnog sina Žarka (Joška, Zlatica, Svetlana i Edvard) i ženu Jovanku. Na raspravu su došli Brozovi unuci Joška i Zlatica, a nisu došli supruga Jovanka, sin Miša i unuci Svetlana i Edvard, koji je u bekstvu okrivljen zbog toga što je u saobraćajnoj nesreći skrivio smrt nekog čoveka.

Na ostavinskoj raspravi predočen je 379 strana dug spisak Titove imovine: odlikovanja (među kojima i Orden Suvorova), nameštaj u duborezu, kolekcija poštanskih maraka, kovani novac, zlatnici, austrougarski dukati, ukrasne igle sa briljantima, kamen sa Meseca, posuđe od porcelana i keramike, zlatni opiljci, tabakere, satovi.

Advokati naslednika tražili su da im se do sledećeg ročišta, zakazanog za 17. februar, omogući uvid u spiskove poklona iz Muzeja istorije Jugoslavije, kao i u registre fotografija, garderobe, knjiga i nakita.

Nekadašnji Četvrti opštinski sud doneo je rešenje o podeli Titove imovine 1989. godine. Međutim, Jovanka Broz je to osporavala i do sada je podnela nekoliko podnesaka sudu sa spiskom svoje lične imovine.

Ona tvrdi da je najveći broj stvari iz rezidencije u Užičkoj 15 bio njen i Titov, stečen u bračnoj zajednici, te da su najveći deo poklona Tito i ona dobijali od stranih državnika, pre izlaska Zakona o zabrani primanja poklona, a da je po tom zakonu Tito bio izuzet… Taj zakon, kao i kasniji doneti slični zakoni, zabranjivao je državnim funkcionerima da primaju poklone u vezi s vršenjem svoje funkcije. Mogli su da zadrže samo predmete male vrednosti, ostalo su morali da predaju odgovarajućem državnom organu.

Posle Titove smrti, umesto suda komisija nekadašnjeg Predsedništva SFRJ odlučivala je šta pripada pokojniku. Koliko je poznato, Predsedništvo SFRJ se tada rukovodilo Titovom željom, koju je, navodno, potpisao u Bugojnu pred Berislavom Badurinom i Brankom Mikulićem, da sve svoje stečeno ostavlja državi i partiji, no dokumentacija o tome nije dostupna široj javnosti.

Ustavni sud SRJ je 2002. usvojio stanovište, koje je obrazložio sudija Momčilo Grubač, da je Tito bio ne samo šef države već i građanin, odnosno državljanin zemlje u kojoj je živeo, da ima ista prava sticanja i raspolaganja, odnosno nasleđivanja po zakonu kao i drugi građani i da mu se imovina i stvari koje su sticane u skladu sa zakonom ne mogu oduzeti, a prava ne mogu ograničiti na način kako je to učinila pomenuta partijsko-državna komisija.

Titov unuk Joška Broz rekao je novinarima da među naslednicima nema nesuglasica i da svi žele da sačuvaju istorijsku uspomenu na Tita, da ne traže ekonomsku korist, već zaštitu zaostavštine koja se razvlači (pomenuo je da je sa neke izložbe ukraden Titov sat i kasnije prodat na nekoj aukciji).

I ta neprirodno duga ostavinska rasprava možda je deo komplikovane priče o restituciji imovine, mada kad se pomene ta reč, većina misli na imovinu oduzetu dok je Tito vladao.

Čudesna godina Novaka Đokovića

Ovo je bila godina u kojoj je dominirao Novak Đoković, najbolji sportista Srbije u 2011. po izboru Olimpijskog komiteta Srbije, sportista godine u Evropi po izboru 18 evropskih novinskih agencija. To je zaslužio onom 41 uzastopnom pobedom na početku sezone, sa tri osvojena grend slema (Australijen Open, Vimbldon i US Open), sedam ATP titula (Dubai, Beograd i pet masters trofeja).

U tekstovima u „Vremenu“ smo u to vreme zabeležili kako je taj trijumf opisivan u uglednim svetskim medijima: „Finalni meč Novaka Đokovića i Rafaela Nadala više je ličio na duel dva boksera teške kategorije nego na teniski meč“, pisao je „Vašington post“. „Prva dvojica svetskih tenisera još jednom su održala čas teniskih majstorija“, izveštavao je CNN.

„Ove godine stvari su se potpuno okrenule i sada se svi pitaju da li Đoković igra jednu od najuspešnijih sezona u istoriji tenisa“, pisao je „Njujork tajms“. „Đoković i Nadal su terali jedan drugog do krajnjih granica izdržljivosti i konstantno su igrali vrhunske poteze“ („Indipendent“). Novak Đoković je u ovom trenutku „svetski teniski kralj“ a potezi dvojice finalista su „doveli do delirijuma navijače na prepunim tribinama stadiona ‘Artur Eš’ u Njujorku“ („Gardijan“).

Trijumfom na US Openu Novak Đoković je do kraja godine obezbedio poziciju broj jedan na svetskoj rang-listi, koja nije ugrožena ni dugom pauzom posle njegove povrede u polufinalnom meču Dejvis kupa između Srbije i Argentine u Beogradskoj areni 18. septembra.

Novakov uspon na teniski Olimp donelo je mnogo radosti u Srbiji željnoj pobedničkog morala.

Jedan psihološki važan detalj. Krajem godine Đoković je s trofejom u ruci posetio svoju prvu učiteljicu tenisa Jelenu Genčić. Na njenom licu videla se ona vrsta sreće koja možda dolazi posle pomisli: „A zaboravio me, moj đak!“

„Znaš li da si protiv Federera izveo nemoguć udarac!“

„To smo vežbali, Jeco! I vežbaćemo još. Idemo iznova: kratka dijagonala…“

Poučno…

KAKO DO NASLEDSTVA: Porodica Broz