Da nas je više

Od 1. jula 2018. počinje da se sprovodi dugo najavljivana Strategija za podsticanje rađanja, uz Zakon o finansijskoj podršci porodici. Tim povodom nedeljnik „Vreme“ organizovao je tribinu u okviru projekta „Populaciona i demografska politika – Nestaje li Srbija“ koji je realizovan uz podršku Ministarstva kulture i informisanja, a glavne teme o kojima je diskutovano su bile reproduktivno zdravlje, „odliv mozgova“, položaj roditelja u srpskom društvu i kako se prava žena odražavaju na njihove reproduktivne odluke.

Učesnice su bile Slavica Đukić Dejanović, ministarka bez portfelja u Vladi Republike Srbije zadužena za populacionu i demografsku politiku, Dragana Stojanović, izvršna direktorka Asocijacije za seksualno i reproduktivno zdravlje, Sandra Jovanović, predsednica Udruženja „Šansa za roditeljstvo“ i Dragana Soćanin, članica UO Udruženja „Roditelj“. Tribinu je moderirala novinarka nedeljnika „Vreme“ Biljana Vasić.

STRATEGIJA: DA LI TERET PODSTICANJA NATALITETA PADA NA ŽENE

Slavica Đukić Dejanović tribinu je počela obrazlaganjem Strategije za podsticanje rađanja koja počinje sa primenom od 1. jula. Ona je podsetila na činjenicu da se 1967. godine i u godinama koje su sledile rađalo oko stotinu tri hiljade do stotinu četiri hiljade beba godišnje, a danas se rađa oko šezdeset tri-šezdeset četiri hiljade beba. Tada je godišnje umiralo oko šezdeset tri hiljade stanovnika, a danas umire oko stotinu tri hiljade ljudi svake godine. „Kako to da smo pre pedeset godina u proseku bili mlađi za deset godina? Tada je prosek starosti stanovništva bio trideset tri godine, a sada je četrdeset tri godine. Zašto je Srbija po broju starih osoba sedma država u Evropi, posle Nemačke, Italije, Portugalije, Bugarske, Slovenije i Hrvatske? Stručnjaci su sredinom prošlog veka upozoravali da će stanovništvo doći u situaciju u kojoj se sada nalazi.“

Ministarka Đukić Dejanović podseća da se 2008. godine sačinjena Strategija za podsticanje rađanja, koju je ona, kada je ušla u Vladu kao ministarka bez portfelja, našla u fioci i došla na ideju da okupi stručnjake koji su učestvovali u formiranju Strategije i ponovo je pokrene. Ona dodaje da je svakog dana sto sedam Srba manje samo na osnovu prirodnog priraštaja. „U 2017. godini skoro je četrdeset hiljada manje Srba nego u 2016. godini, a pri tome moramo da dodamo podatak da svake godine šesnaest hiljada ljudi emigrira iz zemlje. Prosek njihove starosti je dvadeset devet godina, a svaka peta osoba koja emigrira je visokoobrazovana. Dolazimo do zaključka da ostajemo i bez intelektualnog, a ne samo bez fertilnog potencijala“, rekla je ona.

Profesorka Dejanović takođe podseća da sličan problem imaju i razvijene evropske zemlje, kao i zemlje u regionu. Nova Strategija za podsticanje rađanja obogaćena je novim segmentima, npr. upravljanjem migracija i pitanjem starenja stanovništva, kao i međugeneracijska solidarnost – to su neke dodatne teme. Ona objašnjava da je pored donošenja Strategije napravljen i akcioni plan koji nalaže bavljenje pojedinim merama. Ona podvlači da se ne bi dalje smanjivao broj ljudi koji živi u Srbiji, potrebno je da žene koje su u fertilnom periodu imaju decu. Procentualno je potrebno da jedno dete ima jedanaest do dvanaest odsto žena, da dvoje dece ima četrdeset četiri odsto žena, a troje dece četrdeset pet odsto žena. Slavica Đukić Dejanović ističe da je u Srbiji situacija drugačija, navodeći pad procenta rađanja dece u odnosu na prošlu godinu. Žena koje su rodile jedno dete ima četrdeset sedam odsto, četrdeset odsto žena je rodilo drugo dete, a sedam odsto žena je rodilo treće dete.

„To su podaci koji govore da se ništa ne menja na bolje. Strategija je postavila cilj da bi bilo potrebno da se u narednih deset do petnaest godina radi na stimulativnim merama koje će podići ‘broj dece po jednoj ženi’. Taj indeks bi trebalo da bude viši od dva, ali za početak želimo da on poraste sa 1,48 koliki je sada, na 1,58 ‘dece po ženi’. Kako to možemo postići? Za početak, tako što ćemo ublažiti troškove roditeljstva, raditi na usklađivanju rada roditelja i sniziti ‘psihološku cenu’ roditeljstva. Takođe, želimo da podstaknemo jedinice lokalne samouprave da u zavisnosti od svojih kulturoloških specifičnosti ulažu u uslove da mladi ljudi donesu odluku da žele da postanu roditelji“, rekla je ona i dodala: „Roditeljski nagon je jedan od najjačih i najlepših nagona, to je prirodni nagon, ali ne možemo i ne smemo da se ljutimo na one koji odlažu stvaranje porodice, kao ni na one koji donose odluku da je neće ni formirati.“

Dragana Stojanović komentarisala je Strategiju rekavši da je pravo svake žene da odluči da li želi da rađa, i ako želi, koliko dece želi da rodi. Ona je dodala da se time što se kolektivno pravo stavlja iznad individualnog prava zapravo krše ljudska prava tih žena. „Mislim da ne treba podsticanje nataliteta da pada na teret žena. Nijedna žena se neće složiti da svoju matericu da na ‘izdavanje državi’. I mislim da svi treba da rešimo da želimo da živimo na način koji je najbolji za nas same“, rekla je ona i dodala: „Postoji nekoliko gorućih problema unutar države koje treba rešiti, oko kojih su složni svi koji se u nevladinom sektoru bave reproduktivnim pravima i reproduktivnim zdravljem. Prvi problem je taj što ekonomska situacija nije na zavidnom nivou. Drugi je taj što se o modernim metodama kontracepcije ne zna mnogo. U nedostatku seksualnog vaspitanja i obrazovanja unutar škola, mlade devojke zbog nedovoljnog znanja svoje pravo na nerađanje zapravo ostvaruju pravom na abortus. Zbog toga mi imamo taj veliki broj abortusa o kojem se stalno priča u medijima. Od dvadeset hiljada prijavljenih abortusa u Srbiji, svake godine se u medijima pojavi cifra od dvesta hiljada abortusa. Ove brojke ne odgovaraju istini i država čini velike napore da čak i privatne klinike moraju da registruju i prijavljuju broj izvršenih abortusa“, rekla je Dragana Stojanović. Ona je objasnila da je taj broj abortusa srazmeran nivou obrazovanja koje žene steknu u kritičnom reproduktivnom uzrastu, kada su na početku svog seksualnog angažmana.

„Slažem se da roditelji i svi ostali resori treba zajedno da rade na poboljšanju reproduktivnog zdravlja žena, pre svega resor obrazovanja“, rekla je Dragana Soćanin. Seksualno obrazovanje se obavezno treba uvesti u osnovne škole, ali, po njenom mišljenju to ne treba da bude fakultativno predavanje već opšteobavezni čas. „Mislim da bi trebalo da bude obavezan i za roditelje i za decu. Jer, deca već od dvanaest-trinaest godina vrlo slobodno pristupaju različitim sadržajima na internetu, što objektivno ne možemo da sprečimo. Prva linija edukacije tu moraju biti roditelji, koji treba da shvate kako moraju sa decom otvoreno da razgovaraju o toj temi. Deci su dostupni pornografski sadržaji, deca među sobom otvoreno razgovaraju o seksualnosti i mi kao roditelji moramo da budemo upućeni u to šta oni znaju, šta ih zanima i shodno tome da im dajemo odgovore“, rekla je ona.

ZAKON O FINANSIJSKOJ PODRŠCI PORODICI: CENA RODITELJSTVA

Slavica Đukić Dejanović ističe da je dosta raspravljano o Zakonu o finansijskoj podršci porodici, pre svega radi ublažavanja ekonomske cene roditeljstva, ali po njenom mišljenju, ekonomski faktor nije jedini, jer i skandinavske zemlje i zemlje poput Nemačke imaju slične probleme. Ona ističe da ekonomski faktor jeste najbitniji, i zato jedna od prvih mera koja proističe iz strategije i ovog zakona nalaže da svaka beba koja se rodila posle 1. jula ove godine, ako je prvo dete u pitanju, dobija sto hiljada dinara kao jednokratnu pomoć, ako je u pitanju drugo dete, roditelji imaju pravo na deset hiljada dinara mesečno dok beba ne napuni dve godine; ako je treće dete – dvanaest hiljada dinara mesečno do detetove desete godine, dok će se za četvrto dete dobijati osamnaest hiljada dinara mesečno dok dete ne navrši deset godina. „Ove mere su na snazi od prvog jula ove godine, a za sve bebe koje su rođene od 25. decembra prošle godine, dakle od dana kada smo doneli strategiju, isplaćivaćemo sukcesivno sredstva do kraja godine, tako da neće biti nikakve diskriminacije.“

Druga bitna mera koju predviđa ovaj zakon i strategija jeste usklađivanje rada i roditeljstva. Privredna komora Srbije je u saradnji sa Ministarstvom odlučila da nagradi poslodavce kako malih, tako i srednjih i velikih preduzeća koji su „prijatelji“ roditeljstva. Slavica Đukić Dejanović objašnjava da će to biti prvi korak ka sertifikaciji privrednih subjekata kojima će država davati određene benefite. Ona ističe da su jedinice lokalne samouprave već aplicirale za finansijsku podršku kako bi uspešno odredile prioritete demografske politike, poput podrške „startaperima“ – mladim parovima koji počinju da rade – ili izgradnje vrtića… „Petsto miliona dinara je uloženo u šezdeset i jednu jedinicu lokalne samouprave prema propisima koje nalažu projekti. Npr. Subotica je napisala projekat za dobijanje novaca za popravljanje kuhinja u predškolskim institucijama. Sledeće nedelje će predsednici opština i gradonačelnici potpisati ugovore da bi opštine dobile ova nepovratna sredstva. Ova sredstva se moraju trošiti isključivo u skladu sa sredinom, pa će se pored renoviranja kuhinje napraviti i novo igralište i pozorište za decu u kojem će se izvoditi predstave na srpskom i mađarskom jeziku. Takođe, zahvaljujući ovim merama, Srbija će dobiti hiljadu osamsto mesta više za decu u vrtićima širom Srbije“, rekla je ona.

„Što se tiče odnosa reproduktivnog zdravlja i populacione politike, Strategija se oslanja na obrazovni sistem i saradnju sa roditeljima. Nažalost, i dalje je teško razgovarati o seksualnosti i reproduktivnom zdravlju. Prošle godine u Srbiji je bilo osamsto registrovanih porođaja osoba mlađih od osamnaest godina, što je za nekih trista devojčica manje nego 2015. godine. Taj broj se smanjuje, ali je, nažalost, još uvek jako visok. Nekada su te devojčice na temu seksualnosti i reproduktivnog zdravlja razgovarale tek pošto su zatrudnele. Niko sa njima ni u školi ni u porodici nije razgovarao o tome ‘jer je to sramota’. HPV vakcina koja daje fantastične rezultate, a koja je doprinela da se, recimo, u Australiji gotovo iskoreni rak grlića materice, i dalje se teško prihvata u Srbiji. Kada našem prosečnom građaninu kažete da devojčica od dvanaest godina treba da primi HPV vakcinu, niko ne pristaje jer su njihova deca „dobro vaspitana deca“, iako je ta vakcina na listi preporučenih vakcina. Dakle, mnogo mora da se radi na reproduktivnom obrazovanju, i čak tridesetak jedinica lokalne samouprave planiralo je da u okviru svojih projekata organizuje škole za reproduktivno zdravlje kako za roditelje, tako za učenike osnovnih škola“, rekla je Slavica Đukić Dejanović.

VTO: APEL NA DRŽAVU DA FINANSIRA ZAMRZAVANJE I ODMRZAVANJE EMBRIONA

Sandra Jovanović kao predsednica Udruženja „Šansa za roditeljstvo“ govorila je o biomedicinski potpomognutoj oplodnji. Ona je istakla da oko četiristo do šesto hiljada parova ima problem sa neplodnošću. Ona ističe da je potvrđeno da svaki peti par kako u Evropi tako i u Srbiji, ima problem da ostvari trudnoću prirodnim putem. „Volela bih da ovim putem apelujem na sve ljude da se bore za to da dođu do nekog vida potpomognute oplodnje. U Srbiji, pod određenim uslovima, moguće je uraditi tri procedure vantelesne oplodnje o trošku RFZO sa starosnom granicom za ženskog partnera od četrdeset dve godine. I država je u sklopu pomenute strategije, a na veliku inicijativu našeg udruženja pokrenula je pitanje zamrzavanja preostalih embriona. Ostaje pitanje da li će država finansirati samo zamrzavanje ili i odmrzavanje i dalje transfere“, rekla je ona.

Procedura vantelesne oplodnje u Srbiji košta od tri do pet hiljada evra. Sandra Jovanović ističe da svi parovi koji iskoriste mogućnost da odu tri puta na vantelesnu oplodnju i ne dobiju dete bivaju prepušteni sami sebi. Oni moraju da uzimaju kredite ili da na drugi način pozajme novac kako bi uopšte došli u mogućnost da dobiju dete. Ona dodaje da postoje i brojni drugi problemi. Jedan od njih je nerazumevanje od strane okoline, diskriminacija na koju neprekidno ovakvi parovi nailaze, kao i neupućenost lekara o primarnoj zaštiti. Najveći su problem domovi zdravlja u kojima lekari najčešće ne znaju dovoljno da bi informisali par kako da što pre uđe u proceduru vantelesne oplodnje. „Tako da edukacija mora da bude osnovni zadatak ne samo udruženja nego i cele države kako bi se biomedicinski potpomognuta oplodnja predstavila kao još jedna mogućnost začeća. Kod nas to još uvek nije dovoljno rasprostranjeno i nažalost, smatra se da je dete dobijeno vantelesnom oplodnjom ‘veštak’, da se razlikuje od druge ‘normalne’ dece, da boluje od nekih bolesti“, objasnila je ona.

Problem koji muči parove je i donacija reproduktivnih ćelija i embriona. Sandra Jovanović podseća da postoji i novi Zakon o biomedicinski potpomognutoj oplodnji koji je donet 2017. godine i koji podrazumeva i donaciju reproduktivnih ćelija i embriona. Ona ističe da se vrlo često u medijima pojavljuju natpisi poput ‘crno tržište embriona’ čime se, po njenom mišljenju, ne čini ništa dobro za parove koji pokušavaju da imaju decu, jer u Srbiju još uvek ne postoji mogućnost vantelesne oplodnje uz pomoć doniranog materjala.

„Ovim putem apelujem da se, pošto već postoji zakon, podzakonska legislativa što pre uredi kako bi i u Srbiji bilo moguće obaviti vantelesnu oplodnju sa doniranim materijalom, ali, naravno, uz kontrolisane uslove. Da zaključim, neophodno je da država zajedno sa udruženjima pacijenata koji se suočavaju sa ovim problemom radi na tome da dopre do svakog para koji ima problem sa plodnošću, a želi da ima decu“, rekla je ona.

Dragana Stojanović se nadovezala komentarom da iako su neke jedinice lokalne samouprave donele odluku da će plaćati još jedan, dakle, potencijalno četvrti pokušaj vantelesne oplodnje za parove, Beograd kao centar u kojem živi dva miliona ljudi ne finansira nijedan pokušaj vantelesne oplodnje. „Naša organizacija je pisala bar dvadeset puta Gradu Beogradu i Sekretarijatu za zdravstvo da se omogući svim parovima koji žive na teritoriji Beograda još jedan pokušaj vantelesne oplodnje i nikad nismo dobili pozitivan odgovor. Nadam se da će se ta praksa promeniti, da će Beograd dobiti savetovalište za vantelesnu oplodnju gde će ljudi moći da dobiju informacije koje im mogu pomoći“, rekla je ona.

Slavica Đukić Dejanović istakla je kako je od sto šezdeset devet opština i gradova, više od pedeset odsto njih predvidelo i limit godina veći od republičkog nivoa i četvrti ili peti pokušaj vantelesne oplodnje. „Tako da treba da pomenemo i te manje sredine koje imaju senzibilitet za ove probleme, ali i da pozovemo sve da u skladu sa ovim nacionalnim programom daju svoja dodatna sredstva“, zaključila je ona.

DISKRIMINACIJA RADNIH PRAVA ŽENA: TRUDNA SI, ZAR OPET

Dragana Soćanin smatra kako je vrlo važno da ceo državni aparat shvati da je strategija, kao i akcioni plan za sprovođenje strategije i dodeljivanje novca lokalnim samoupravama zapravo jedan multiresorni posao – kako obrazovnih institucija, zdravstvenih organizacija, institucija socijalne zaštite tako i same lokalne samouprave da prepozna koji su najveći problemi roditelja sa decom i porodica koje tu žive. „Podržavam i pozdravljam ovu meru podrške lokalnim samoupravama, ali istovremeno bih izrazila i bojazan jer smo sličan primer imali sa namenskim transferima u okviru socijalne zaštite. Jedinice lokalne samouprave vraćale su novac u budžet koje su dobile na tom konkursu govoreći da nemaju potrebu za tim uslugama u svojoj zajednici. To se ne sme dozvoliti. Svaka lokalna samouprava ima svoje potrebe i može se pomoći kako mladim parovima koji žele da imaju decu tako i roditeljima koji već imaju decu a žele da prošire svoje porodice. Usluge u zajednici za porodice sa decom su prioritet i one su možda jedini način da se smanji psihološka cena roditeljstva koja se predviđa Strategijom jer je možda i viša od ekonomske cene roditeljstva“, rekla je ona.

Roditelji sa kojima je ovo udruženje u kontaktu kažu da je najvažnija ekonomska stabilnost. Dragana Soćanin podvlači važnost radnih prava žena koja su ugrožena upravo zbog toga što žele da postanu majke. Poslodavci gledaju na porodiljsko odsustvo kao da se radnice neće vratiti na posao. Ona osuđuje praksu da se na intervjuu za posao ženi postavlja pitanje da li planira rađanje. Iako se Zakonom o radu zabranjuje ovo pitanje, mehanizam inspekcije rada nije dovoljno izgrađen kako bi sprečio ovakva pitanja. Diskriminacija radnih prava žena se ogleda i u tome da poslodavci ne zapošljavaju na neodređeno vreme žene iako imaju tu mogućnost. Time se onemogućavaju žene da iskoriste svoje pravo na trudničko, a kasnije na porodiljsko odsustvo i da za to dobijaju naknadu sve vreme. „Ovim novim zakonom stanje se popravlja i meni je drago da imamo konsenzus po pitanju da žena koja zarađuje i plaća porez na svoju zaradu ima pravo na tu naknadu tokom trudničkog i porodiljskog odsustva. Nažalost, ne bih smela reći da se time popravio položaj žena na tržištu rada zato što se i dalje dešava da kada se vrate sa porodiljskog odsustva, nemaju gde da se vrate. Često im se nude poslovi koje one moraju da odbiju. Ako želite da upišete dete u vrtić, ne možete, jer ako žena nije zaposlena ili ako je dobila otkaz, onda su prioritet za upis u vrtiće deca čija su oba roditelja zaposlena“, rekla je ona i podvukla da postoji moralna dilema: da li prioritet treba da imaju deca čija su oba roditelja zaposlena, jer o njima apsolutno nema ko da brine kada oba roditelja odu na posao ili treba staviti kao prioritet decu čija oba roditelja nisu zaposlena, a najčešće majka nema posao. Po njenom mišljenju, ovo je veliko pitanje koje ne bi trebalo da se postavlja zato što bi pravo na predškolsko obrazovanje dece starosti tri do pet i po godina trebalo da imaju sva deca bez obzira na ekonomski status, socijalnu sredinu odakle dolaze, kao i bez obzira na to da li su im roditelji zaposleni.

Ona dodaje da su samohrani roditelji apsolutno „nevidljivi“. Po pravilnicima lokalnih samouprava imaju prioritet, međutim, ona objašnjava da je mučno i teško da ponovo dokažete da ste samohrani roditelj. Ona insistira da lokalne samouprave moraju više da uzmu u obzir potrebe samohranih roditelja. „Ne samo da je potrebno više mesta u vrtićima i više pedijatara, mislim da se deo ovog novca može iskoristiti kako bi se porodicama sa decom pomoglo da smanje psihološku cenu roditeljstva“, zaključila je Dragana Soćanin.

ZAKON O RAVNOPRAVNOSTI: ŠTA SE ČEKA

Slavica Đukić Dejanović je objasnila da je Srbija, u želji da se uskladi sa zakonodavstvom EU, ponekad donosila zakone koji nisu potpuno primenljivi. Ona napominje kako se pokazalo u praksi da zakoni koji nisu prošli javnu raspravu, nisu napravili onaj rezultat koji se od njih očekivao. Doneti zakon u praksi bi trebalo da podigne nivo demokratije i ljudskih prava. Ovako važan zakon, koji, ona podseća, jeste imao pet javnih rasprava, privodi se kraju i biće u redovnoj proceduri do kraja godine. „Koristim priliku da vas obavestim da je okončana javna rasprava. Tekst će biti u Narodnoj skupštini tokom letnjih meseci i ja sam uverena da ćemo doneti ovaj zakon do kraja godine“, rekla je ona.

Dragana Jovanović je skeptična po pitanju Zakona o rodnoj ravnopravnosti zbog toga što je krenuo od Koordinacionog centra za rodnu ravnopravnost pa do ministra Đorđevića, koji je sad predlagač novog zakona. Ona ističe da je time novi predlog zakona ispao rodno neutralan, za razliku od prvog predloga.

Sandra Jovanović ukazala je na diskriminirajuću odredbu zakona po kojoj žena ima pravo na pokušaj vantelesne oplodnje o trošku države do četrdeset druge godine, što ostavlja žene starije od četrdeset druge godine po strani, jer i one, po Ustavu, imaju pravo na rađanje.

Slavica Đukić Dejanović kao lekar smatra da je dobro da granica bude pedeset godina. Ona objašnjava da zemlje koje finansijski stoje drugačije zapravo i daju taj limit jer su se složili upravo zbog žena koje nisu dovoljno informisane iako bi trebalo da budu. „Jer, ako nakon godinu dana redovnih seksualnih odnosa jedan par ne začne dete, onda je to razlog da sterilitet počne da se leči. Smatram da se treba što ranije ustanoviti problem steriliteta, a ne da se čeka trideset osma godina. Jer i statistike i svetski stručnjaci kažu da, sve što je žena starija, verovatnoća da začne i redovnim putem i vantelesnom oplodnjom je manja“, zaključila je ona.

STIGMATIZACIJA ŽENA KOJE NE RAĐAJU: SEBIČNA, KARIJERISTKINJA…

Dragana Stojanović smatra da su žene koje ne žele decu stigmatizovane. „Prvo ih u sekularnoj državi stigmatizuje crkva. Crkva ih osuđuje što ne žele da rađaju i što time koče ‘obnavljanje nacije’, kako je to jednom rekao jedan crkveni velikodostojnik. A s druge strane, mislim da su žene koje su rešile da trudnoću okončaju abortusom, žrtve tog socijalnog mehanizma prinude. Imate situaciju, a to smo ustanovili na osnovu razgovora sa korisnicama u našem udruženju, da žena koja ima između dvadeset pet i trideset godina, kada ode kod ginekologa i zatraži abortus, mora da vodi izuzetno neprijatan razgovor sa njim gde je on ispituje da li je sigurna i ‘kad će ako neće sad’. S druge strane, kada neka pripadnica romske populacije dođe sa istim zahtevom, nju maltene nikada to ne pitaju.“

Ona ukazuje na to da čim se započne priča o rađanju i reproduktivnom zdravlju, odmah se javlja Srpska pravoslavna crkva. „SPC svakodnevno na svom sajtu objavljuje razne tekstove o tome koliko teret odlučivanja o tome da li želi porodicu više nije na ženi, nego je na ‘glavi porodice’, rekla je ona i dodala: „Vidite i po ovom razgovoru. Mi smo sve žene. Ali ja smatram da se ovde borimo i za muška prava. Posebno u postupku vantelesne oplodnje. Jer ako se dokaže da je problem u muškarcu a ne u ženi, to je stigma koju oni nose celog života.“

Ona objašnjava da je rodna ravnopravnost vidljiva i u jeziku. Za muškarca koji ne može da ima decu se kaže da je sterilan. Po njenom mišljenju, u nekim izolovanim grupama pridev „sterilan“ bi imao pozitivno značenje – sterilno kao čisto i bezbedno. S druge strane, ona ističe da se žena naziva neplodnom ili „jalovom“ i asocira na nešto loše i negativno. Ona dodaje kako je sličan slučaj da kad muškarac ne želi da se oženi do određene godine, on je „dobra prilika, čeka pravu“, dok je žena već uveliko „baba-devojka“.

Slavica Đukić Dejanović je dodala: „Ja se slažem sa vama kada kažete da je žena stigmatizovana, ali žena u Srbiji je, pre svega, umorna. Ta obrazovana žena ima pre svega profesionalna dostignuća, a kada dođe u svoju porodicu, nju tu obično čeka domaći zadatak deteta, pranje, peglanje, kuvanje. Zašto razumem obrazovanu ženu kada se odluči na abortus? Zato što je to obično sjajna žena, zato što je perfekcionista i zato što bi želela da bude bar onakva mama kakva je njoj njena majka bila majka.“ Ona dodaje da se, nažalost, depresivnost i anksioznost povećava kod osoba koje su u postupku vantelesne oplodnje i njima je potrebna i psihološka pomoć. Ona zaključuje da je žena ta koja je stigmatizovana, jer iako par krene u biomedicinski potpomognutu oplodnju, uvek je ona „nerotkinja“ i „jalovica“ čak i kada se radi o muškom sterilitetu.

„Jako je bitno uključiti i muškarce u priču. Bez njihove podrške, teško da će žene moći same uspešno da se bore sa svim problemima i izazovima koje smo pomenuli. Kad god govorim na nekom ovakvom panelu, devedeset odsto učesnika su žene, a u publici je taj procenat još veći, a nema onih koji bi trebalo da pomognu u rešavanju tog problema. Kada smo 2011. sprovodili istraživanje kojim su bile obuhvaćene žene uzrasta od trideset do trideset pet godina koje se nisu ostvarile kao majke, jedna trećina njih je izjavila da uopšte ne planira roditeljstvo, a kao razloge su navele nepoverenje u partnera, u primarnu porodicu, pa i u državu. Mislim da je to dovoljan pokazatelj kako se treba boriti“, rekla je Slavica Đukić Dejanović i dodala da i kada se samohrana majka odvaži i donese odluku da rodi dete, u maloj sredini ono je „kopile“. Ona se pita kako će onda stručnjaci njima objašnjavati da je i njihovo rođenje neko mnogo želeo.

Dragana Stojanović se nadovezala komentarom da postoji posebna vrsta nasilja u porodici unutar parova koji imaju problem sa sterilitetom. Svi smo svedoci da je jedan od češćih razloga za razvod parova upravo nemogućnost da imaju decu prirodnim putem. Ona objašnjava da stigmatizacija ponekad vodi u psihološko, a nekada čak i u fizičko nasilje nad ženom.

Dragana Soćanin dodaje da su stigmatizovane i žene koje imaju „samo“ jedno dete, što je ponekad jako teško. Ona objašnjava da te majke stalno slušaju pitanja poput „kad si mogla da rodiš jedno, kad ćeš drugo, šta čekaš…“. Takođe, ona dodaje da i kada neka žena rodi dete posle četrdesete godine i ona je stigmatizovana.

„Zbog zabrane zapošljavanja u javnom sektoru imate opštine u kojima ima veliki broj dece, a na primer tri pedijatra. I vi morate sa bebom od nekoliko meseci da čekate tri-četiri sata da biste stigli na pregled, a nemate kome ni da prigovorite jer su oko vas isto majke ili očevi sa bebama“, dodala je ona.

KOMISIJE ZA NEMEDICINSKI PREKID TRUDNOĆE: STRAŠNI SUD ILI SAVETOVALIŠTE

Slavica Đukić Dejanović je na pitanje kako je Strategijom regulisan nemedicinski prekid trudnoće objasnila da se Strategija samo bavila pitanjima koja se odnose na podizanje nivoa znanja u domovima zdravlja u vezi sa reproduktivnim zdravljem, sa tendencijom da se moderna kontraceptivna sredstva koriste. Dodaje da je cilj i veća edukacija, pre svega žena.

„Strategija je dokument kojim smo definisali šta treba da uradimo u narednih desetak godina kako bismo minimizovali problem. Važno je da Strategija smatra kako podsticanje zdravlja žena i podsticanje rađanja spadaju u komplementarne komponente u životu žene. Naravno, isključivo je pravo žene da se ona opredeli da li će zadržati ili prekinuti trudnoću kada se ona dogodi. Međutim, ako se opredeli da prekine trudnoću, šta su uočili stručnjaci? Najteže posledice prekida trudnoće događale su se u nekomfornim uslovima. Prekidi se ne mogu odvijati tamo gde nema transfuziologa, gde nema anesteziologa jer nikada se ne zna kada će prekid trudnoće kao hirurška intervencija imati neku ozbiljniju posledicu zbog koje će žena iskrvariti. Zbog toga su ove komisije predložile da uslovi u kojima se rade prekidi trudnoće svedu na ono što je svuda u svetu standard. Dakle, kada žena odluči da okonča trudnoću, ići će prvo na razgovor sa komisijom. U toj komisiji će biti ginekolog koji će predočiti kako stvari stoje sa ginekološke strane. Takođe, u komisiji će biti i psiholog koji će govoriti o psihološkoj komponenti prekida trudnoće. Ginekolog ima obavezu da edukuje, te ćemo iskoristiti situaciju da komisije rade i na obrazovanju žena“, rekla je Slavica Đukić Dejanović.

Iznetom mišljenju suprotstavila se Dragana Stojanović: „Mislim da država ne bi trebalo da se meša u odluke žena ili parova. Kad dođe do toga da žena već želi da prekine trudnoću, mislim da je kasno za savetovanje i mislim da bi država to trebalo da radi ranije. Posebno mi je zasmetalo što je predsednik pohvalio ‘makedonski model’ koji su osudile sve relevantne međunarodne organizacije, a koji propisuje da žena koja se odluči za prekid trudnoće mora da sluša otkucaje srca svog fetusa, a sve valjda u nadi da će promeniti odluku.“

Slavica Đukić Dejanović objasnila je da je evropsko zakonodavstvo jasno: u svetu prigovor savesti obavljaju ginekolozi koji se uopšte ne bave kiretažama. Savetovališta su regulisana drugačije. „Problem je što je osamdeset odsto žena koje dolaze na abortus već imalo jedan prekid trudnoće. I tu možemo doći do zaključka da je u pitanju nedovoljno obrazovanje. To su mahom zrele žene, neke čak i imaju decu, ali nemaju dovoljno znanja o kontracepciji“, zaključila je ona i dodala: „Složićemo se da je prekid trudnoće apsolutno pravo žene, ali i velika trauma za ženu. Najveći broj žena, kada je u depresiji, ima osećanje krivice. Veoma često je taj razlog pogrešna odluka vezana za prekid trudnoće. Ta odluka je delikatna za ženu jer ona je tu prilično sama i često nema podršku od partnera.“

Dragana Stojanović je dodala da je sintagma „namerni abortus“ takođe deo stigmatizacije. Abortus je zakonom slobodan i dozvoljen. Slobodan je do 10. nedelje trudnoće, a ponekad i kasnije uz ispunjenje nekih drugih uslova.

NESTAJE LI SRBIJA: I BOGATE ZEMLJE IMAJU PROBLEM SA NATALITETOM

Na pitanje da li nestaje Srbija, Slavica Đukić Dejanović je odgovorila: „Svakako nestaje. Populaciona i demografska politika počinje da se vodi, vidljivost problema se povećava i to je dobro. Mislim da mediji mogu dati veliki doprinos demografskoj budućnosti Srbije. Ako pretpostavimo da država uradi sve najbolje što je do nje, mi ćemo prve rezultate u demografskim parametrima imati za deset do petnaest godina. Ja se iskreno nadam da smo podigli vidljivost teme i da će mediji što više u ovome učestvovati. Edukaciju opšte populacije više vidim kroz medije nego kroz obrazovne institucije mada se one moraju time baviti. Mislim da moramo biti realni. Cilj je da ublažimo ovaj pad rađanja i da odnos između novorođene dece i umrlih ljudi bude nešto povoljniji.“

Dragana Soćanin se nadovezala: „Veći je problem zadovoljstvo roditelja koji sada imaju decu u osnovnim i srednjim školama i njihova percepcija budućnosti svoje dece. Da li te generacije roditelja vide ovu zemlju kao perspektivnu za svoju decu? Da li žele da ovde njihova deca rode i odgajaju svoju decu? Da li veruju da će se za deset godina, kada deca biti u periodu da rađaju svoju decu, zaista popraviti situacija u Srbiji u smislu da će podrška porodici sa decom biti sveobuhvatna i celovita? Da li roditelji koji sada imaju decu u osnovnim i srednjim školama daju podršku svojoj deci da idu odavde? Tako nam zapravo nestaje stanovništvo. Velikim delom mi, koji smo sada roditelji dece tog uzrasta, nemamo dovoljno poverenja u državu da će ovde biti bolje.“

Sandra Jovanović smatra da je „Da li nestajemo?“ globalno pitanje i ne odnosi se samo na Srbiju. „Taj problem imaju i mnoge razvijenije zemlje. Švedska je samo jedan primer razvijene zemlje koja ima odlične uslove za porodični život i ima problem jer veliki broj parova ne želi decu. Dakle, oni imaju problem iako imaju sve uslove. Treba gledati širu sliku. Nemamo samo mi taj problem. Pitanje je u kojoj meri možemo rešavati taj problem – možda je to vantelesna oplodnja, a možda i poboljšanje životnih uslova.“

Dragana Stojanović zaključuje da je sama činjenica da u medijima pričamo o ovoj temi pomak. „Za kraj bih rekla da smo mi u poslednje vreme postali ‘embriocentrični’, a da bi više trebalo da se bavimo kvalitetom života. Tu mislim na sve o čemu smo govorili: savetovanje, subvencionisanje moderne kontracepcije, kvalitetan život, na sve aspekte života koji su poprilično socijalni. Treba da pridajemo više pažnje kvalitetu života. Nismo najgori, ali to ne znači da ne treba da stremimo ka boljem“.