O Crkvi i patrijarsima, o očekivanjima i iskušenjima razgovaramo sa sveštenikom Nenadom Ilićem, starešinom Hrama Svetog Nikole u Amsterdamu. Razgovor je vođen pisanim putem.
VREME: Koliko izbor patrijarha utiče na smer kojim će Crkva, ali i društvo ići?
NENAD ILIĆ: Mi Srbi, zbog našeg pravoslavlja, neuporedivo više dajemo na to lično nego na institucije. Džaba ideje, nego ko je to tamo? Ko stoji iza ideje, čime je on svedoči, da li je on sam ideja? To je i dobro i loše. Povremeno nas to vodi velikim uzletima, povremeno nas baca u velike probleme. Između Istoka i Zapada, a daj Bože da ispratimo putokaz Svetog Vladike Nikolaja – iznad Istoka i Zapada, mi težimo i zemaljskom i nebeskom istovremeno. I da imamo najsposobnije u trenutnim zemaljskim problemima i istovremeno najzasnovanije u Carstvu Nebeskom. Sveti Sava nam je zadao cilj koji se teško postiže. Ako u državi nije zapravo ni važno ko je Predsednik, ko je Premijer, nego samo ko je glavni, ko vodi priču, kako je to tek onda u Crkvi? Simboli su nam važni, ali ličnost je važnija. Naravno da je važno ko će biti patrijarh. Pitanje je samo snage koju trenutno imamo da i poželimo patrijarha koji će voditi brod Crkve između svih sadašnjih Scila i Haribda koje bi da taj brod smrskaju. To znači da sabiju Božiju ikonu u čoveku i proizvedu efikasno roblje. A sloboda je iskra Božija u čoveku. Naravno da je važno da li će se Patrijarh voditi logikom do kraja neumitnog kompromisa Crkve i sila sveta ili će biti kapetan posade Carstva Nebeskog koja se orijentiše prema zvezdi večnih vrednosti, a istovremeno prema ljubavi i saosećanju sa stradanjima ljudi u ovom vremenu. Prvi među jednakima – to je uvek i više od toga. I s obzirom na sve ovo – ne samo simbolično.
Kakav bi patrijarh trebalo da dođe da bi ovaj nataloženi strah u državi, društvu, javnosti, ali i ogromnim delom u Crkvi, počeo makar malo da se rastače?
E sad, želje slušalaca… Treba da bude Sveti Sava. Ali on je već uradio svoje. Mi treba samo kreativno da idemo za njim. Novi Patrijarh?… Duboko i iskreno verujući, a spretan u svetskoj politici. Tradicionalan, a najsavremeniji. Isposnik i praktičan čovek, diplomata, političar. Naše želje i potrebe su jedno, a realnost našeg stanja i put ka Bogu za koji smo sada sposobni su nešto drugo. Obično dobijemo Patrijarha kakvog zaslužujemo. Opet, ne daj nam Bože Patrijarha kakvog zaslužujemo. Daj nam nekog ko će nas terati da budemo bolji. Ko će nas inspirisati. Patrijarha Pavla su svi veličali, a niko nije išao za njim. Tek kad je umro, ispoštovali su ga do kraja. Po starom srpskom običaju.
Ne mogu drugačije nego kakvog bih ja patrijarha voleo. Nekog ko je na kormilu Crkve i ne povodi se prema silama sveta. A došlo je vreme da su sile sveta i kod nas, u ovoj našoj naglo provincijalizovanoj sredini i u svetu, postale rušioci svih velikih vrednosti koje Crkva čuva. Nekog ko će stati ispred svetske sile tako mirno i hrabro kao Sveti Jovan Krstitelj, pa da mi kad to vidimo otkrijemo da i sami umemo da budemo hrabri.
Koliko mislite da „želje“ državne vlasti mogu da bude odlučujuće pri izboru?
Naše iskušenje je da se car i kad nije po Bogu previše meša u poslove Crkve. Crkva zapravo ima veću moć od cara, kao što i Hristos uvek ima veću moć od svake zemaljske vlasti, pa i od one koja ga razapinje, a carevi to znaju. I oni mali, lukavi trudiće se da nekako uhvate pod kontrolu ono što ne može biti kontrolisano. Ovozemaljskim oruđima i oružjima. Štapom i šargarepom. Ucenama i potkupljivanjima. Pretnjama i laskanjima. Kao što rade ovi sada. A misle da su najprevejaniji ikada. Crkva zastupa narod, ne vlast. I kad god se toga setimo, znaćemo kako da se izborimo sa tom razumljivom željom ovozemaljskih vlasti da kontrolišu Crkvu. Tačnije, Crkva zastupa čoveka. Vezuje Bogočoveka i čoveka kome je smisao da postane kroz Bogočoveka Bog, a ne crv. Tamo gde se nagomila strah, sve se crvlja. Sve! Ali nepropadljivo ne može postati propadljivo, koliko god da se propadljivo trudilo da sve svuče u trulež koju razume. Da ipak završim citatom nekog neuporedivo mudrijeg od mene, Svetog Nikolaja Srpskog: „Crkva je jedina posedovala pravi lek, iako ga je zaboravila jer je i sama postala bolesna. Umesto da je ona svetu dala potrebni lek, ona ga je tražila od sveta. Oslabljena u svojoj ulozi u svetu i zaboravljajući svoju sopstvenu vrednost, Crkva ili neke crkvene organizacije sarađivale su sa prolaznim snagama ovoga sveta da bi ojačale svoju moć. Istorija nam pruža svedočanstva, ogromna poput planina, da je Crkva uvek slabila kada je činila ustupke svoje duhovne snage bilo kojoj prolaznoj svetskoj sili.“ Veliko upozorenje i trajan putokaz.
