Čik da nam uzmete aerodrom

Tražeći mesto za parkiranje u centru Niša, reporteri „Vremena“ nabasali su na Lava Pajkića, autora i voditelja emisije „Kontravizija“ na televiziji Pink. Zajedno sa trojicom, četvoricom mladića i jednom kamerom verovatno je žurio da stigne na isto mesto kao i tim „Vremena“ – maleni plato ispred zgrade Skupštine grada Niša. Nekoliko minuta kasnije, ekipa TV Pinka nije se mogla razabrati među desetinama novinara, fotografa i snimatelja. Na platou više od 1000 građana, kako su procenile novinske agencije i dnevni listovi koji su pratili skup. Portal „Južne vesti“ je, lokalpatriotski, izvestio da se okupilo preko 1500 ljudi. Podršku niškom protestu pružili su svojim dolaskom i predstavnici Inicijative „Ne davimo Beograd“ i „Lokalni front“ iz Kraljeva. Negde u masi je bio i Borko Stefanović sa svojom strankom.

Miloš Bošković, pokretač Inicijative „Ne damo niški aerodrom“ i donedavno narodni poslanik pokreta „Dosta je bilo“, zadužen da vodi program protesta, molio je učesnike skupa da ne stoje na ulici i blokiraju saobraćaj. Na drugoj strani ulice stajali su građani, u malom parku sa bistom Vuka Karadžića usred velike cvetne žardinjere, i slušali muziku koja je, kao uvertira protestnim govorima, grmela sa ozvučenja.

BRŽE, JAČE, BOLJE…: U blizini biste postavljen je solarni panel sa natpisom „Free Energy“, jedan od mnogih koje su pre nekoliko godina mladi inovatori i entuzijasti iz Obrenovca instalirali u mnoge srpske i evropske gradove, čija je namena bila da građani besplatno mogu da dopune bateriju svog mobilnog telefona. Sada ispod panela nema nijednog priključka za mobilni, tako da besplatna energija nema na šta da se potroši. Sa razglasa je gruvao hip-hop narodnjački hit Zorana Kesića iz prošle godine, namenski pravljen za njegovu emisiju „24 minuta“, sa refrenom „Brže, jače, bolje – eto Božje volje“.

Još nisu počeli govori, čula se muzika, kada se desio mali incident. Ekipa „Kontravizije“ (nije tu bilo Lava Pajkića) snimala je izjave učesnika protesta, kada je Radomir Lazović iz Inicijative „Ne davimo Beograd“ i sam počeo da svojim mobilnim telefonom snima šta momci sa TV Pinka rade. Posle nekoliko minuta novinaru Pinka je dosadilo da ga Lazović prati, pa je pokušao da ga odgurne ili mu otme telefon. Lazović je vrlo brzo ovaj snimak objavio na svom Fejsbuk profilu, a za „Vreme“ je posle protesta potvrdio da je uspeo da se odbrani i da je epilog incidenta bio to što je policija uzela njegove podatke. Ne i podatke mladića sa TV Pinka. Radomir Lazović tvrdi: „Televizija Pink je na protestima ‘Ne davimo Beograd’ učestvovala u organizaciji provokatora koje bi oni snimali. To se sada desilo tako što oni za emisiju ‘Kontravizija’ snimaju ljude koje kasnije ismevaju. I to uglavnom starije ljude, koje koriste za svoje skečeve. Ja sam snimao kako to rade kada me je napao njihov novinar pokušavajući da mi otme telefon. Ja sam to sprečio.“

fotografije: dimitrije nikolić / tanjug

Muzika je utihnula, a s njom i žamor, i sa žardinjere ispred Skupštine grada (izgleda kao da svaki grad u Srbiji ima taktički raspoređene žardinjere ispred javnih zgrada da bi što manje ljudi moglo da stane ispred njih) oglasio se prvi govornik, Miloš Bošković: „Čuli ste prethodnih dana da su se neki zvaničnici sa vrha oglašavali, da su iznosili svoje stavove, recimo predsednik Republike Srbije…“ Glasni zvižduci i negodovanja prekinuli su njegovo izlaganje, a neko je doviknuo: „Nije on naš predsednik!“ Bošković je nastavio: „I još neki visoki zvaničnici, koji su hteli da iznesu svoj stav, šta oni misle da je najbolje za niški aerodrom, a niko od njih niti je iz Niša niti treba da se bavi našim gradom. Nas zapravo uopšte ne interesuje šta oni misle, jer nije njihova odluka. Oni se za to ne pitaju. O tome će da se pitaju odbornici grada Niša.“

ČIJA JE ODGOVORNOST: Skupu se zatim obratio Rastislav Dinić iz Udruženog pokreta slobodnih stanara (UPSS), izvinjavajući se što donosi i loše i dobre vesti: „Loša vest je da ovo neće moći da se reši jednim protestom, verovatno ni sa dva, ni sa tri, ni sa pet protesta.“ „To je dobra vest!“, začulo se iz mase, s čim se i Dinić složio i nastavio: „Dobra vest je da će ovo da potraje. Oni su, očigledno, izuzetno odlučni u nameri da otmu aerodrom. Po svemu sudeći, jako im je hitno. Ne znamo šta piše u tom koncesijskom ugovoru. Ali, ono što je najbitnije jeste da znamo da ovo nije kraj. Ovo je tek početak. Oni će pokušati u narednih nekoliko nedelja, zatim, verovatno, i meseci, da skrenu pažnju javnosti različitim, nebitnim temama. Možda će pokušati da uzmu aerodrom i na neki drugačiji način – možda će i odustati od ovog poklona, na neko kratko vreme, pa onda ponovo zakazati skupštinu negde u julu. Najbitnije je da ne gubimo fokus, da znamo šta je bitno. Bitno je da aerodrom pripada Nišu.“

Uzvici nezadovoljstva prekinuli su Dinića. „Bitno je svima nama da znamo ko je odgovoran za ovu odluku. Odgovorni su odbornici koji sede u ovoj skupštini. Niko drugi ne može da donese tu odluku. Ni predsednik, ni premijerka, ni Skupština Srbije, već isključivo ljudi koji sede u ovoj zgradi. Ono što mi moramo da uradimo u nekoliko narednih nedelja, možda i meseci, jeste da neprestano podsećamo svoje odbornike da su oni naši predstavnici i da moraju da zastupaju naše interese.“

„Postoji još nešto“, rekao je Dinić kad su zvižduci utihnuli. „Vi svi imate iskustva sa protestima devedesetih i kasnije, nedavno je i UPSS pravio proteste u vezi sa grejanjem, znate šta je najveći neprijatelj ovakve vrste građanske aktivnosti. To nisu vlasti. To su lenjost, inertnost, gubitak fokusa, to je zaborav i to je malodušnost. Mi moramo da se borimo protiv ovih neprijatelja. Gradski odbornici će verovatno odugovlačiti i odlagati odluku o aerodromu. Na nama je da stalno držimo ovu temu živom u javnosti, da pričamo o njoj na društvenim mrežama, da pričamo o njoj kod kuće, sa prijateljima, sa komšijama, da im objašnjavamo šta gube kad država preuzme niški aerodrom.“

„I kad dođe vreme da ih menjamo!“, dobacio je proćelavi muškarac u prvim redovima. „Mi moramo u svakom trenutku da budemo spremni da reagujemo“, zaključio je Dinić. „Vi znate sa kim imamo posla, vi znate na šta su sve spremni. Moramo da izađemo na ulicu u trenutku kada to bude bilo potrebno.“

OTVORENO NEBO: Sledeći govornik je bio Mladen Jovanović, predsednik Upravnog odbora Nacionalne koalicije za decentralizaciju: „Jedno pitanje za vas: kako se osećate kada letite sa niškog aerodroma? Kakav je osećaj biti vlasnik niškog aerodroma?“ U tom trenutku Nišom se zaorio uzvik ponosa, a Jovanović je nastavio: „E, to nam neće oduzeti. Ovaj grad se bori protiv decentralizacije, verovali ili ne, još od 1986. godine. Pre neki dan smo imali prilike da čujemo bivšeg gradonačelnika Niša Dragoslava Pavlovića koji je, zamislite, imao hrabrosti da se suprotstavi režimu Slobodana Miloševića i da njemu kaže: ‘Ne aerodrom. Ne može aerodrom!’

„Grad Niš preuzima aerodrom 2000. koji znate li kako je izgledao? Rupa u zemlji. Nasred današnje piste raslo je drvo. Bilo je bombardovanje, aerodrom je bio uništen. Znate li šta je pokrenulo niški aerodrom? Sporazum o otvorenom nebu. Evropska unija je pritiskala Republiku Srbiju da nam dozvoli da odavde idu letovi. Samo zato je počelo ozbiljno da se ulaže u aerodrom i došli su Rajan er, Vizer, jer je EU vršila pritisak. Sada nam kažu da je Republika važna, a mi kažemo: ‘Ne.’ Ovi ljudi donose odluku. Odgovornost je na 61 duši koja treba da glasa u ovoj skupštini, nadam se po savesti, a ne po naređenju.

Znate šta još ne smemo da izgubimo? Zamislite kad pređe imovina na republički nivo, šta ako aerodrom krene loše da radi? Koga ćemo da menjamo? Vladu ćemo da rušimo? Pa mi moramo ovde da imamo ljude koji su nam na dohvat ruke, koje ćemo lako srušiti da sačuvamo aerodrom. Danas su sa nama naši prijatelji iz drugih gradova jer ovo nije samo pitanje Niša, ovo je pitanje cele Srbije. Čuvajući našu imovinu, mi čuvamo i pravo da ljudi u Kraljevu čuvaju svoju imovinu, u Kragujevcu, u Aleksincu. Da imamo prava da živimo i izvan Beograda.“

NA LOKALNOM FRONTU: Bolja najava nije bila potrebna za gosta iz Kraljeva, Predraga Voštinića, predstavnika „Lokalnog fronta“. Kad se krupni čovek u „Betmen“ majici popeo na žardinjeru, neko je promrmljao: „Betmene, ti li si?“ Voštinić je zahvalio Nišlijkama i Nišlijama i sa malom dozom stida dodao: „Ja bih najradije samo opsovao i sišao odavde, jer to je jedino što imam kao komentar na ovo što vama sada rade, a pretpostavljam da je vaš svaki zvižduk i svaki urlik zapravo jedna psovka protiv dripaca koji se ovako ponašaju.“ Voštinić je usijao atmosferu i nastavio nesmanjenom žestinom: „I mi u Kraljevu imamo aerodrom, zove se ‘Morava’, pre sedam godina je rekonstruisan da bude moderan, dobar i da opslužuje preko pola miliona ljudi koji žive oko njega. Ali, isti oni dripci koji vama otimaju ovaj aerodrom uzurpirali su i ono malo resursa koji su nama bili preostali da ga zaista pustimo u rad.“

Masa je već počela da skandira: „Ua, dripci!“ „’Morava’, između Kraljeva i Čačka, ne radi zbog toga što oni ne žele da ‘Morava’ radi“, nastavio je Voštinić. „To je problem: oni ne žele da ‘Morava’ radi, da ‘Konstantin Veliki’ radi. A to što oni žele najčešće sprovode njihove, ne znam kako bih nazvao (neko od okupljenih suflira: ‘Sluge, sluge’), vucibatine sa lokala koji glume moćnike. Njihove sluge iz naših lokalnih samouprava rade ono što im kažu, odnosno preporuče, a oni to rade u naše ime. Drugi razlog zbog kojeg smo mi iz Lokalnog fronta došli ovde, jeste Ustav. Mi štitimo Ustav naše zemlje. Ustav kaže da je ova država naša, a ne njihova privatna kompanija, jer kada im se nametne neka koncesija oni moraju da rade u interesu svojih nalogodavaca koji im daju mnogo para.

Ovo su vaše pare, Nišlijke i Nišlije, i ne sme niko da vam ih otima. Gde su ovi dripci bili pre 15 godina kada ste odvajali mnogo para iz gradskog budžeta da taj aerodrom stane na noge? Gde su tada bili? Sada, kada imate petnaestostruko veći broj putnika, sada im je stalo do aerodroma, je li? Nije, nego im je stalo do tih putnika i njihovih koncesionara, dripci jedni!“ Kreću horski uzvici: „Lopovi, lopovi!“

„Lopovi, nego šta“, odgovorio je Voštinić. „I otimači. Lopovi da ukradu državu, lopovi da ukradu aerodrom, lopovi bi da ukradu i nama jedni druge, a samo smo jedni drugima ostali… Ja ne znam da li je aerodrom isplativ ili nije, neka se time bavi struka, ali ja znam da je vaš!“, nastavio je Voštinić izazivajući skandiranje: „Aerodrom je naš!“

„Šta god vi odlučite da s njim uradite, to je vaša stvar, jer aerodrom pripada Nišu. Aerodrom je vaš! A mi marimo za ljude u ovoj zemlji, gde god se suspenduju bilo koja prava, bilo kog čoveka na teritoriji ove države. Ustav kaže: Idi i reci! Zato je Lokalni front danas u Nišu, sutra gde god bude zatrebalo, a vama poručujemo da koristite ta tri slova – čik. Čik pipnite u Niš!“

Skup je zatvorio Miloš Bošković, pozivajući okupljene da umesto odbornika Skupštine grada glasaju da li su za to da aerodrom „Konstantin Veliki“ pripadne Republici ili ostane u vlasništvu grada. Kada je pitao da oni koji su za to podignu ruku ili papir sa belim „za“ na crnom pravougaoniku, javio se jedan građanin sa sedim brkovima. Naglašavajući da je to njegovo apsolutno pravo, Bošković je pitao ko je protiv. Podiglo se more ruku držeći plavi letak na kojem je belim ćiriličnim slovima pisalo „protiv“.

Registrovano je da je onaj isti brka glasao istovremeno i za i protiv. Na pitanje reportera „Vremena“ zašto je to učinio, jednostavno je odgovorio: „Kako se menja odluka Skupštine grada, tako i ja menjam svoju odluku. Da pokažem kakvo je lice naše Skupštine. Znači, ako iz Beograda stigne ‘za’, biće ‘za’, ako iz Beograda stigne ‘protiv’, biće ‘protiv’. To je bilo moje razmišljanje za i protiv.“