foto: m. janković
Nedeljnik i portal "Vranjske" više ne postoje. Poreska i druge inspekcije nedeljama borave u redakciji, a kompanija koja izdaje nedeljnik mora u stečaj. Direktor i glavni urednik Vukašin Obradović počeo je štrajk glađu. "Vranjske" izlaze već 23 godine. Do sada je odštampano 1069 brojeva
U ponedeljak 18. septembra brzinom svetlosti protutnjala je vest da se nedeljnik „Vranjske“ gasi posle 23 godine postojanja. U utorak ujutru, direktor i glavni i odgovorni urednik ovog lista Vukašin Obradović počeo je štrajk glađu. Naš kolega, prijatelj, donedavni predsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije, zatvorio se u prostorijama redakcije „Vranjskih“, isključio mobilni telefon i odbijao da pusti unutra bilo koga ko bi pokušao da ga odgovori od štrajka glađu.
Vukašin Obradović nije čovek sklon dramatičnim i ishitrenim potezima. Naprotiv, odmerenost, smirenost i pragmatičan pristup problemima njegove su glavne vrline. Utoliko je vest o njegovom štrajku glađu preplašila i zabrinula sve kolege i saborce koji ga poznaju. Godine života pod stresom, pritiskom i u besparici ostavljaju posledice na zdravlje. To je cena koju novinari, makar oni koji se trude da ostanu nezavisni i neokaljani, kad-tad plate. Vukašin je svoju borbu već platio zdravljem i štrajk glađu je poslednja stvar koja mu treba. U noći između utorka i srede hitno je prebačen u bolnicu.
Predsednik NUNS-a Slaviša Lekić uspeo je da nagovori Obradovića da razgovaraju, i u trenutku pisanja ovog teksta ubeđuje ga da prekine štrajk glađu. Sa njima dvojicom su i druge kolege i predstavnici novinarskih udruženja iz celog regiona. Do srede ujutru, dan pre nego što ovaj broj „Vremena“ ode u prodaju, formulisaće zahteve, pre svega usmerene ka Ministarstvu finansija. Obradović želi uvid u izveštaje inspekcija koji su doveli do toga da „Vranjske“ odu u stečaj. Nekoliko meseci unazad, on je upozoravao da je redakcija u teškoj situaciji, da se oglašivači povlače, a da „Vranjske“ ne prolaze na konkursima za projektno finansiranje medija. Čak je i vlasnik prostora u kome se nalazi redakcija zapretio izbacivanjem.
U utorak po podne oglasila se premijerka Ana Brnabić i kratko rekla: „Ja nisam sigurna na koji način Vlada Republike Srbije može da pomogne, ne znam koliko Vlada može da dâ subvencije lokalnom mediju. Svakako nisam osoba koja je najpozvanija da priča o tome.“ Ministar kulture i informisanja Vladan Vukosavljević zauzeo je neoliberalno surov stav: „Mediji moraju samostalno da postoje na tržištu u svirepim uslovima i da se bore za sponzore i finansijere, a pre svega za svoj kvalitet kako bi imali tiraž.“ Prećutao je Vukosavljević činjenicu da na oglašivače ne utiču ni kvalitet ni tiraž, nego da je ogromna većina u strahu od političkih moćnika koji diktiraju uslove na tržištu. Tržište je sve, samo ne slobodno. Prećutao je i kako se formiraju komisije koje odlučuju o projektnom finansiranju na lokalu, kako vlast godinama unazad fabrikuje nova novinarska udruženja i za nezavisne medijske stručnjake proglašava zaposlene u partijski podobnim medijima. Jedina istina u njegovoj izjavi je da su uslovi svirepi.
Fondacija „Slavko Ćuruvija“ je u utorak uveče organizovala ispred Vlade Srbije ad hoc protest pod nazivom „Stojim uz Vranjske“. Tamara Skrozza je poručila okupljenima da ovakvi protesti i standardna saopštenja više nisu dovoljni, te da novinari moraju da osmisle drugačije strategije i stanu na put političkim pritiscima „dok nas još nisu sve pobili i dok još nismo svi pocrkali“. Slobodan Georgijev objasnio je koliki je značaj „Vranjskih“ i naglasio da mnogi veći gradovi, poput Novog Sada ili Niša, nemaju takav nedeljnik. On je podsetio da su upravo „Vranjske“ pokrenule mnoge društveno važne teme, poput one o vladici Pahomiju i seksualnom zlostavljanju dece: „Novinari u Beogradu teško žive, ali mi ne možemo da zamislimo kako izgleda život tih novinara koji rade za 15.000 dinara i izgaraju za te novine.“ Ilir Gaši iz Fondacije „Slavko Ćuruvija“ rekao je da je ovaj list godinama istraživao veze između političara, tajkuna i kriminalaca u Vranju i okolini, da je njihovim novinarima prećeno smrću nebrojeno puta.
U pismu koje je pre početka štrajka glađu uputio javnosti (vidi okvir), Obradović kaže da novinarstvo i „Vranjske“ ne može da odvoji od ostatka svog života. Svaki pravi novinar u ovakvoj, današnjoj Srbiji prepoznaće se u ovim njegovim rečima. Svako ko je nešto gradio od nule i izgradio, ostajući veran etičkim i profesionalnim principima, zna o čemu Obradović priča. Ali isto tako, svaki nezavisni novinar i medij u Srbiji moraju da znaju: danas su na redu „Vranjske“ i Vukašin Obradović, sutra može biti bilo ko od nas. Već sutra neko drugi može da se nađe u poziciji očajnika kome nije ostalo ništa drugo osim da se zatvori u prostorije redakcije koja mu je život i počne štrajk glađu.
Direktan krivac za ono što se dogodilo „Vranjskim“ jeste vlast, na svim nivoima, ona vlast koja je formalno izašla iz vlasništva u medijima, a zapravo ih pritisla nikad jače. Ona vlast koja je stvorila atmosferu u kojoj je neprijatelj svako ko ne stoji čvrsto prilepljen uz njih i njihove, pogotovo ako je novinar. Krive su sve one strane diplomate i evropski zvaničnici koji nas tapšu po ramenu i govore kako će kad-tad otvoriti pitanje slobode medija, a nikako to i da učine, osim uzgred. Krivi su i svi oni mediji, vlasnici, urednici i novinari koji su pristali da budu propagandno oruđe u rukama političara. Ali, Vukašin Obradović nije jedan od njih. Zato je srpskom novinarstvu potreban Vukašin Obradović, ovakav kakav je, neokaljan i pošten, ali nije dovoljan jedan i sam. Treba nam još mnogo vukašina ako hoćemo da preživimo.
Poštovane koleginice i kolege, dragi prijatelji,
Posle mnogo razmišljanja, odlučio sam da od danas počnem sa štrajkom glađu. Ovo je moj lični čin i odluka da pokušam još jednom, zapravo poslednji put, da skrenem pažnju pre svega novinarima i novinarkama, ali i svim građanima, na sav besmisao borbe za slobodu medija koju vodimo u poslednjih tridesetak godina.
Ne želim da budem patetičan, ali ovo jeste potez očajnika koji ne vidi drugi način da završi svoju novinarsku karijeru, a da u isto vreme zadrži makar minimum ličnog poštovanja i dostojanstva neophodnog da bih se osećao kao čovek, kao ljudsko biće.
Novinarstvo i „Vranjske“ ne mogu da odvojim od ostatka svog života, ne želim da se jednostavno okrenem na drugu stranu i nastavim dalje, mirno gazeći po onom za šta sam se sve ovo vreme, u granicama svog znanja, umeća i vere, borio pokušavajući da makar za milimetar pomerim granice slobode i demokratije, u Vranju, u Srbiji.
Nisam, nažalost, imao mnogo uspeha u tome. Ni vi, ni ja. I vreme je da se suočimo sa tom činjenicom.
Nemam ni iluzija da će ovaj moj čin promeniti bilo šta u ovoj nesrećnoj zemlji ogrezloj u nepoštenju, amoralnosti, intelektualnoj i profesionalnoj prostituciji. Ne želim ni da izigravam heroja jer to i nisam, pre svega jer se užasno plašim za budućnost moje, ali i vaše dece. Ali, još je veća bojazan da nikako ne mogu da im pomognem. Ne tražim ničiju ni pomoć, ni podršku. Čak ću takve ponude smatrati licemernim. Jer, onda kada je to bilo smisleno, nailazio sam na zatvorena vrata.
Ja sam samo očajan čovek, novinar, otac i suprug, nemoćan da se suočim sa realnošću sa kojom polako svikavamo da živimo. Upravo iz straha da i sam ne potonem u tu besmislenu svakodnevicu i izgubim ono što mi je jedino ostalo – ljudsko i profesionalno dostojanstvo – odlučio sam se na ovaj korak.
Srdačan pozdrav,
Vukašin Obradović
P.S. Osim ovoga, nemam i neću imati šta da pojašnjavam ili dodajem. Zato vas molim da poštujete moju odluku.
Zašto je Vučić, poput Miloševića i Tadića, najavio podnošenje ostavke prije isteka mandata? Kada će i kako Đuri Macutu otkazati podstanarski ugovor u Nemanjinoj 11? Može li pocijepati pobunjeno društvo igrajući na dio opozicije i “moralne narcise”? I zašto ne treba uspoređivati skupove u Beogradu i Kraljevu
Nepreglednu i depresivnu listu posledica globalnog zagrevanja u Srbiji u hladnijoj polovini godine možemo da guramo pod tepih, ali već u junu, kada se ponovo vrati osećaj da nešto debelo nije u redu, vreme je da se suočimo sa činjenicama i zapitamo koliko je stanje loše, radimo li išta na umanjenju štete i dokle možemo ovako
Medenica se vlastima Crne Gore i Srbije, koje su glavna meta njegovih sadržaja, ne obraća kao da zna nešto što oni ne znaju, nego kao da zna ono što oni žele da sakriju. Kako je moguće da u Srbiji 2026. godine deo javnosti smatra prvostepeno osuđenog begunca pouzdanijim izvorom informacija od bilo koje institucije, pa i predsednika države
Biljana Nikolić, novinarka “Vijesti”, kaže za “Vreme” kako je jasno da Miloš Medenica ne deluje samostalno. “Te strukture očito imaju interes, a i hrane ga obavještajnim podacima. Fenomen ‘Medeni’ postaje neka vrsta gerilskog formata, u kojem se plasiraju informacije na osnovu kojih se može pretpostaviti ko bi sve mogao da ima korist, kao i šta su motivi takvog djelovanja”
Sva istraživanja koja smo do sada videli ukazuju na to da prvi put postoji mogućnost da vladajuća koalicija ne osvoji većinu u parlamentu, a odluka će verovatno biti doneta u narednim mesecima, u zavisnosti od stalnog merenja rejtinga i pozicioniranja protivničke strane
Kako je informativni razgovor sa Zdravkom Ponošem probio dno beščašća? Imaju li opskurni likovi iz Informera policijske značke, a policajci legitimacije Informera ili to dođe na isto? I zbog čega kmeči Visoko javno tužilaštvo
U pohodu na vlast moraćemo manje obrazovanim građanima da kažemo ponešto od onoga što žele da čuju. Da li je to demagogija? Svakako. Da li je to isto što radi i Vučić? Nesumnjivo. Dakle, isti smo kao Vučić? E, u tome je kvaka. Nismo
Ljudi iz autobusa plaše se svega, a naročito da ne razljute glavu porodice. On im onoliko ponavlja da jedino zahvaljujući njemu imaju posao, zarade i penzije. Njihovo je samo da stoje, aplaudiraju i ostanu poslušni
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
