Kad se izglasava budžet, uvek u žižu dolaze ključna socijalna, ekonomska i politička pitanja – ali naša javnost se ovog puta zabavljala manje važnim temama
Tokom dvodnevnog maratonskog šesnaestočasovnog zasedanja proteklog vikenda, Skupština Srbije usvojila je Zakon o budžetu Srbije za 2005. godinu, a po običaju je ostao „državna tajna“ za našu javnost, koja se, kao ona baba koja se češlja pri svetlosti požara, bavila – činovničkim voznim parkom.
Kako se izrazio potpredsednik Vlade Miroljub Labus, taj budžet nije torta sa šlagom. Za decu koja znaju šta je trista kila, treba reći da se predviđaju ukupni prihodi od 396,1 milijarde dinara, a rashodi u iznosu od 416,6 milijardi dinara. Ukupna javna potrošnja znatno je veća, upozorava ekonomista Jurij Bajec (Pres klub, 22 novembar), procenjujući da ona prelazi 600 milijardi dinara, ili 45 odsto društvenog proizvoda.
Okosnica tog budžeta još uvek preskupe države bila je poznata negde od kraja oktobra, kada je ministar finansija Mlađan Dinkić najavio je da će vlada već prvog novembra usvojiti predlog budžeta za narednu godinu i da će se Skupština o njemu izjasniti u redovnoj proceduri. Malo ko je u tom trenutku u to verovao, s obzirom na špekulacije o tome da je vladajuća koalicija u raspadanju, a da je inače budžet po pravilu donošen u poslednji čas. Prošle godine, Živkovićeva vlada je pala pre rasprave o budžetu, pa je bilo uvedeno privremeno finansiranje, a budžet je donela nova skupštinska većina.
SOCIJALNI PRITISAK: Okosnica budžeta za 2005. bila je zapravo definisana tokom rasprava o rebalansu budžeta za 2004, koji je tražio MMF u letošnjim pregovorima s Beogradom. Tokom oktobra trajala je nova runda pregovora sa MMF-om a ticala se okvira ekonomske politike za narednu godinu.
Ministar finansija je u tom kontekstu najavljivao restriktivnu monetarnu i čvrstu budžetsku politiku, naglašavajući da vlada ne može da popušta socijalnim pritiscima. Takvim pritiscima vlada je bila izložena u nekoliko talasa tokom ove godine. U isto vreme, liberalni ekonomisti i neki novinari optuživali su je za populizam.
Od maja meseca i predsedničke kampanje vlada je bila pod pritiskom i da nešto učini na aktiviranju privrednih potencijala, što je personalizovano relativnim izbornim uspehom Bogoljuba Karića, koji je obećavao da će pokidati lance i katance sa zatvorenih fabrika.
U ukupnim rashodima budžeta za 2005, međutim, subvencije privredi biće smanjene za oko tri milijarde dinara.
Za sanaciju velikih sistema vladi je, dakle, ostalo da se manje oslanja na subvencije, a više na druge tehnike. Ekonomista Zoran Popov, profesor BK univerziteta smatra da država pre svega treba hrabrije da otpisuje dugove državnih preduzeća pošto ona procentualno najviše duguju, direktno ili indirektno, upravo državi. S druge strane, Danijel Cvjetičanin, pominjući otpis od milijardu sedamsto miliona dolara duga Sartidu, ironično konstatuje (polemika o tezi o efikasnosti svojine, Transparentnost Srbija 2004): „Voleo bih da se tako nešto dogodi, recimo, u Švajcarskoj…“
Ekonomista Jurij Bajec, međutim, podseća kako su u ranijem periodu metalskom sektoru bili otpisani svi dugovi, kada im je bilo rečeno da ponovo kreću od nule – ali da su se mnogi od njih uskoro opet pojavili sa novim zahtevima… Mora se ići od slučaja do slučaja, s kompletom različitih mera.
PRIVATIZACIJA: Znatan deo planiranog budžetskog deficita, koji će iduće godine iznositi 20,5 milijardi dinara, treba da se pokrije iz prihoda od privatizacije – vlada očekuje da bi ona trebalo da donese osam milijardi dinara u državnu kasu.
Ministar Predrag Bubalo izjavio je početkom oktobra da Srbija planira da završi proces privatizacije malih i srednjih preduzeća do kraja 2005. godine (u narednoj godini trebalo je da bude prodato preostalih 1000), ali da će za restrukturiranje i prodaju velikih javnih preduzeća biti potrebno više godina.
On upozorava da su i u postoktobarskim privatizacijama samo neka od preduzeća privukla ozbiljne, strateške strane investitore, dok je većina prodata domaćim kupcima.
U proteklom periodu bilo je kontroverzi oko tempa privatizacije u Srbiji. U predizbornom periodu sumnjalo se u mnoge slučajeve. Danijel Cvjetičanin navodi primer privatizacije Sartida i Ušća kao primere slabih ugovora i lakih izgovora. Na početku mandata Dragana Maršićanina kao ministra za privredu govorilo se o reviziji nekih 80 slučajeva privatizacije. Usledila je kritika pojedinih ekonomista (Stamenković), članova prošle vlade i novinara da će privatizacija u Srbiji biti zaustavljena.
Smena Branka Pavlovića s mesta direktora Agencije za privatizaciju obrazložena je kasnije potrebom da se privatizacija nastavi. Usledila je zatim kritika s druge strane (Verica Barać, Komisija za borbu protiv korupcije) zbog malaksavanja volje izvršne vlasti da preispita sporne slučajeve.
Gde smo, zapravo?
Mirko Cvetković, bivši direktor Agencije za privatizaciju u članku „Privatizacija – dokle se stiglo i kuda dalje“ (Transparentnost Srbija, 2004) konstatuje da je od 2001. do 2004. ponuđeno na prodaju 1420 preduzeća, a prodato 1117 – na tenderima 35, na aukcijama 913, dok su preko tržišta kapitala prodati manjinski paketi 169 preduzeća.
Od oko 7200 preduzeća u Srbiji je do početka godine bilo privatizovano 3330 preduzeća, od toga 950 prema postojećem zakonu, a 950 prema Markovićevom i Božovićevom zakonu.
Sve u svemu, od ukupno 1.800.000 radnika, 450.000 njih vezano je za budžet (školstvo, zdravstvo, policija); u originalnom privatnom sektoru zaposleno je 400.000; u preduzećima privatizovanim po dosadašnjim zakonima ima ih oko 360.000, što znači da u privatnom sektoru radi ukupno 760.000 ljudi – dakle, privatni sektor je postao dominantan u Srbiji. (Zanimljive ilustracije udvorištva u novoj konstelaciji: u privatnom sektoru nema vidljivih sindikalnih borbi a, s druge strane, u medijskoj sferi vlada atmosfera fascinacija „čekajući-Godoa-kapitalistima“, dok se u komentarima radnici nazivaju „socijalističkim parazitima“.)
JAVNA PREDUZEĆA: Ministar finansija je najavio da bi u narednoj godini trebalo očekivati restrukturisanje javnih preduzeća državnih preduzeća ima ukupno 550, tu ulaze i komunalna. I ta operacija može biti prilično teška s obzirom na to da pojedini ekonomisti proračunavaju da je trećina zaposlenih u javnim preduzećima verovatno višak. Potpredsednik Vlade Miroljub Labus u autorskom tekstu u „Politici“ piše o tome da javna preduzeća jednostavno moraju da smanje troškove.
Ekonomista Zoran Popov (Pres klub, ponedeljak 22. novembra) smatra, pak, da javna preduzeća ne treba dirati izvesno vreme, s obzirom da to može doneti socijalne rizike, a da treba rešavati goruće slučajeve.
Na trećoj strani, u štampi se mogu uočiti signali različitih kontroverzi u javnom sektoru – od toga da se plate generalnih direktora javnih preduzeća u Srbiji kreću od 700 do 2000 evra mesečno, da su veće od plata ministara i mnogo veće od primanja u privredi, do toga da u slučajevima JAT-a, PTT-a, EPS-a, NIS-a pokušaji istražnih organa ne dobijaju epilog na sudu, itd.
ČETIRI TESTA: Glasanje o budžetu uvek osvetljava presek socijalnih i ekonomskih kontroverzi. Srpski ministar finansija svoju optimističku projekciju za sledeću godinu zasniva i na proceni da je proizvodnja ove jeseni rasla po stopi od sedam odsto i kao svoj cilj proglašava održavanje stope privrednog rasta od četiri do pet odsto.
Ministar finansija takođe očekuje da će društveni proizvod po stanovniku u Srbiji iduće godine preći crtu od 3000 dolara. Godine 2000. GDP u Srbiji bio je ispod 1100, a ove godine iznosi 2900 dolara. Srbija zaostaje za Slovenijom koja ima 13.000 dolara, i za Hrvatskom koja ima 6000, ali je ispred Rumunije, Bugarske, Makedonije, Albanije i Bosne i Hercegovine.
Opozicija je sumnjičava.
Glasanje o budžetu uvek je važan test i za vladu.
Koštuničina vlada je od samog formiranja u najvećem broju medija bila tretirana kao privremena, ali je do sada preživela nekoliko izazova. Koštunica je posle usvajanja budžeta na glavnom odboru DSS-a istakao upravo to nabrajajući da je ova vlada u Skupštini faktički prošla četiri glasanja o poverenju: glasanje o budžetu za 2004, potom o rebalansu tog budžeta, a zatim o budžetu za 2005, a pre toga i o faktičkoj rekonstrukciji vlade.
Osnovno pitanje političke stabilnosti već nekoliko meseci vezuje se za kohabitaciju predsednika i premijera. Ona je ovih dana u krizi. Predsednik Srbije Boris Tadić izjavio je 18. novembra da je njegova komunikacija s kabinetom premijera Koštunice bila 72 sata u prekidu i da time može biti ugroženo funkcionisanje države. Iz kabineta predsednika je saopšteno da je komunikacija potpuno uspostavljena, a iz vladine Kancelarije za saradnju sa medijima – da je apsolutno neistinito to da kabinet predsednika Vlade Srbije nije odgovarao na pozive iz kabineta predsednika Srbije, pošto predsednik Srbije u ta 72 sata nije ni tražio kontakt sa predsednikom Vlade.
U pozadini tog rata saopštenjima počela je rasprava o budžetu; a uz mnogo „novinarskih patki“ trajali su pregovori o lokalnim vladama sve do granice isticanja zakonskog roka u kome ti pregovori moraju biti okončani (najveću pažnji izazivaju pregovori u Beogradu i u Novom Sadu).
Spor između predsednika i premijera oko kosovskih izbora donekle je stišan, a obnovljen je i verbalni rat između DSS-a i DS-a zbog toga što je Dragiša Đoković iz Kosovske Mitrovice, poslanik Koštuničine stranke, prešao u Tadićevu stranku. DS stoji na stanovištu da na osnovu prošlogodišnje odluke Ustavnog suda mandat pripada poslaniku. Neke partije su pokušale da ipak zadrže kontrolu nad poslanicima tako što su ovi na početku mandata deponovali ostavke. Koštuničina stranka aktivirala je Đokovićevu ranije potpisanu nedatiranu ostavku i Administrativni odbor mu je oduzeo mandat. DSS tvrdi da se Đoković nije pojavio na sednici odbora da bi ostavku povukao. Ovaj poslanik je, međutim, tvrdio da po skupštinskom poslovniku ostavka važi samo ako je on lično preda predsedniku Skupštine, što on nije učinio.
Iz DSS-a je posle došla i zamerka da je DS prekršio džentlmenski sporazum s početka mandata po kome partije jedne drugima ne preuzimaju poslanike, a šef poslaničke grupe DS-a negirao je postojanje takvog dogovora.
Poslanička grupa DS-a je zbog tog slučaja napustila skupštinsko zasedanje i najavila žalbu Ustavnom sudu i tužbu Vrhovnom sudu Srbije. Rasprava između dve stranke prerasla je u svađu u kojoj su obe strane koristile „parlamentarne“ i „interpelantske“ reči kao što su kupovina, otimačina, prekrajanje izborne volje, kršenje Ustava i – krađa.
Izlazak DS-a iz sale uticao je na skraćenje rasprave o budžetu. Radikali su branili svoje mandate, a javljali su se za reč i povodom amandmana odsutnih demokrata.
RASPORED KLUPA: Inače, taj jedan poslanički mandat, sam za sebe, nije odlučivao ni o budžetu ni o sudbini vlade. Vladajuću koaliciju čine Demokratska stranka Srbije sa 53 poslanika, G17 plus sa 34 i Nova Srbija – Srpski pokret obnove sa po 11 poslanika, a vladi podršku daje i Socijalistička partija sa 22 poslanika. To znači da vlada trenutno ima podršku 131 poslanika, što se pokazalo i prilikom glasanja o budžetu.
U opoziciji je Srpska radikalna stranka sa 82 poslanika i Demokratska stranka sa 37 što ukupno čini 119 poslanika. Njima nedostaje sedam novih poslanika da bi oborili vladu, a nema nagoveštaja da će te dve međusobno prilično udaljene stranke to i pokušati. Pretpostavke o „preobraćanju“ SPO-a nisu imale osnova. Potpredsednik Skupštine Vojislav Mihailović je pre glasanja nagovestio da SPO ipak neće destabilizovati vladu, pa ispada da su demokrate možda bukvalno shvatile metafore Vuka Draškovića.
Budžet je, dakle, usvojen lakše nego što se očekivalo i to je ohrabrilo vladajuću koaliciju. Zanimljivo je da se Demokratska stranka odlučila za demonstrativni izlazak (psihološka potreba za revanšom zbog prošlogodišnjih kritika), a ne za kritiku vlade povodom budžeta, mada je to dobra prilika za sadržajnu kritiku slabih tačaka vlade.
Miloš Aligrudić, šef poslaničkog kluba DSS-a u republičkom parlamentu ponavljao je posle usvajanja bužeta kako su pale u vodu priče o nepoverenju vladi i nestabilnoj skupštinskoj većini, naglašavajući da bi samo novi ustav mogao dovesti i do raspisivanja prevremenih izbora.
Izgleda da će ipak preći na teže pitanje. Iz kabineta predsednika Tadića dolazi vest da će se stručnjaci angažovani od predsednika posvetiti izradi nacrta ustava, a Koštuničin savetnik Samardžič u jednom predavanju u Nišu pominje i to da predstoje konsultacije o načinu promene Ustava…
Narodna pobuna posle tragedije na Železničkoj stanici u Novom Sadu probudila je pravu stranu režima koji počinje sve doslednije da sledi izreku pripisanu Idiju Aminu, čuvenom afričkom diktatoru: Sloboda govora je garantovana, ali niko ne garantuje šta će vam se dogoditi posle tog govora
Šta se sve zameralo opoziciji? Jedni su tvrdili da pokušava da ubije gnev građana jer njeni delovi rade za Vučića. To je poznata teorija zavere, koja nekada zaista počiva, bar prividno, na dobrim argumentima. Ona je, međutim, možda ipak optimistična verzija naše političke scene. Pesimističnija je ona da je opozicija po difoltu nesposobna i budalasta, i da je predvode politički diletanti, što su tvrdili drugi kritičari. Čuli smo takođe da su odnosi među opozicionim čimbenicima tako dinamični, takoreći preokupirajući u borbi za lične pozicije, da stvarnost oko njih za njih postaje prilično nebitna
Kakve su veze Orbana i Vučića? Na čemu se sve zasniva njihova politička i ekonomska bliskost? Koji su kanali kojim putuje novac između dve zemlje? Šta se radilo, a koji su planovi najavljeni? Kakva su preplitanja između porodica Orban i Vučić? Koje sve mađarske firme osvajaju tendere po Srbiji? Konačno, šta sve nadgleda Utiber
Dovoljno je da tužilaštvo uzme pisana upozorenja inženjera Zorana Đajića, koji je radio kao konsultant za firmu Starting, a koji je ukazao da je stanje betona koje je video posle podizanja mermernih ploča veoma loše. Po zakonu, izvođač je morao istog časa da obavesti nadzor koji je mogao da zaustavi radove i na osnovu dopisa Đajića
Srpske vlasti stalno ističu da ih sa Kinezima vezuje “čelično prijateljstvo”. Krediti koje Srbija uzima od Kine predstavljaju se kao investicije. Malo šta se zna o tim kreditima, kao i o tome kakve posledice dužnici mogu da očekuju ako ne vrate novac. U javnosti se predstavlja da se širom Srbije sa Kinezima posluje i gradi zajednički od kanalizacije, preko Železare, rudnika, topionica, fabrika guma, delova auto-puteva i brze železnice, pa sve do gradnje projekata u vezi sa nacionalnim stadionom i Ekspom 2027
Stepen državne represije u Srbiji je obrnuto srazmeran rejtingu Aleksandra Vučića i Srpske napredne vrhuške: što jače budu osećali da im je vlast ugrožena, to će represija biti veća
Zašto je tako teško poverovati da je među dvadeset hiljada ljudi na protestu u Novom Sadu bilo i spremnih za radikalne metode?
Goran Ješić i ostali uhapšeni u Novom Sadu
Vučićevi politički zatvorenici Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
