Budućnost studentskog i narodnog bunta

Dan nakon studentsko-građanskog skupa u Novom Sadu koji je najavljen za 1. novembar u Srbiji možda više ništa neće biti isto. Može biti da će naprednjačka vlast tog dana biti već jednodnevna prošlost, a da nenadležna institucija zdimi negde na istok, zajedno sa svojim prvim pratiljama, gde će ih sačekati pažljivo pohranjena sredstva koja će im omogućiti lagodnu budućnost i redovno upražnjavanje banjskog turizma. Nećemo sada o tome da se takva sredstva obično brzo tope, jer valja isplaćivati reket domaćinu, koji zna da bude pohlepan, naročito kada sa sličnim sebi posluje.

Ne može se reći da jedan broj građana Srbije ne priželjkuje ovakav scenario, ali i njima je jasno da on nije realan. Naravno, ne samo kada je reč o 1. novembru i obeležavanju godišnjice novosadske tragedije. Takođe, niko od studenata koji su šefovi protesta, niti od ljudi koji ih podržavaju i pridržavaju, osim možda nekih marginalnih “usijanih glava”, ne kani da takvo što i postigne. Ciljevi bunta su posve drugačiji: vanredni parlamentarni izbori na kojima će građani olovkom, kulturno reći “ne” do zla boga korumpiranom, necivilizovanom i nekompetentnom režimu.

foto: marko dragoslavić / fonet

PROBLEMI SA PUTEROM NA GLAVI

U mnogo većoj meri “majdanski razvoj događaja” vlada u glavama čelnika režima i njima se možda čini i prilično mogućim. Problem sa ljudima koji imaju tone putera na glavi u tome je što sami, mnogo bolje od drugih, znaju kakva su sve nepočinstva počinili i da od njih valja pobeći negde daleko.

Takvo što veruje i “uvek dobro obaveštena” i “političkoj instrumentalizaciji nesklona” ruska Spoljna obaveštajna služba (SVR), koja je pre neki dan ustvrdila, mikroskopski precizno, da je srpski režim nadrljao 1. novembra, jer mu se sprema “Majdan”, a Vučić može postati novi Janukovič. Ruska služba je napravila i spisak medija koji, je li, srpskoj omladini centrifugiraju mozak. Ako ništa drugo, spisak govori da bi služba morala da poradi na profesionalizaciji i da otkači sadašnje “izvore”. Odnosno, da se malo uozbilji. Niko ih više neće shvatati relevantnim. Uzgred, iz Moskve su i 2023. godine, tokom “ribnikarskih” protesta, takođe najavljivali revoluciju u Srbiji po ugledu na Kijev.

Nećemo sada ni o tome da je upotreba pojmova “Majdan” i “obojena revolucija” u kontekstu aktuelnih događaja u Srbiji – duboko kontradiktorna, preciznije besmislena. Pojmovi podrazumevaju reprize masovnih demonstracija u Ukrajini i nekim drugim postsovjetskim državama koji su imali za cilj da oslobode svoje države iz pozicije ruskih satelita i da čvrsto krenu ka EU i zapadu. No, u čemu je problem sa našom zemljom?

Sam Vučić tvrdi da je Srbija čvrsto na evropskom putu i da ga zapadne zemlje podržavaju, onako baš. Istovremeno, tvrdi da ga Zapad i studenti ruše jer žele da Srbija ide u Evropu. Odavno je jasno da u režimskoj propagandnoj retorici nema nikakve logike, naprotiv, ona počiva na tome što kontradiktornostima sluđuje građane. Oni koji još uvek uzimaju zaozbiljno šta Vučić priča po televizijama, uglavnom ne znaju ni da li su došli, pošli, odleteli ili sleteli.

foto: marko dragoslavić / fonet

I POSLE 1. NOVEMBRA – ISTA PITANJA

Ne možemo znati kako će proći studentsko-građanski protesti 1. novembra, koji treba da obeleže godišnjicu pada nadstrešnice na novosadskoj Železničkoj stanici. Da li će biti velelepbu ili nasilni? Ne znaju to ni organizatori, iz prostog razloga što niko od njih ne može da predvidi ni koliko će ljudi doći, ni kakve će naredbe dobiti policijski kordoni. Da li će koristiti zvučni top, nezakonita pirotehnička sredstva ili štogod treće, inventivno? Jedino Vučić može da organizuje proteste za koje unapred zna koliko će, precizno, na njima biti osobenosti. Time priznaje da “njegovi” ljudi na proteste ne dolaze samoinicijativno, nego da ih on dovodi i organizuje. Pa, koliko para, toliko muzike!

Kako bilo, skoro sigurno je da će i posle “revolucionarnog” 1. novembra nerežimski deo javnosti i dalje mučiti zaista važna pitanja. Kao što je, recimo, bojazan da se protestna energija istanjila, da je nastupio zamor materijala. Jasno je da je režim u nokdaunu, no da li se i druga strana čvrsto drži na nogama? Posle dramatičnog režimskog nasilja na ulicama Novog Sada 5. septembra, koje je potvrdilo da je režim spreman na sve, mnogi su ustvrdili da protestni blok treba malo da stane na loptu i razmisli kako da koncipira dalju borbu protiv razularenog vladara. Dakle, kamo dalje?

Tu je i tema o kojoj se u ovom malom delu slobodne javnosti vodi žustra diskusija: da li treba proširiti front borbe, kako kreirati odnose između nestranačkog studentskog bloka i opozicionih partija, kao i u koliko kolona antivučićevske snagde treba da izađu na izbore kada oni budu raspisani? O ovim temama razgovaramo sa tri politikologa i jednim stranačkim aktivistom.

SUKOB DVE KONCEPCIJE

Politikolog Milorad Đurić kaže da je došlo do promene intenziteta protesta, ali za njega to nije nikakvo iznenađenje. Smatra da se radi o političkom maratonu u kojem ne možete da trčite sve vreme istom brzinom.

“Upravljanje procesom studentsko-građanskog protesta podrazumeva različite intenzitete, brzine i modele. To je ponekad teško, jer se radi o vrlo kompleksnom političkom i društvenom fenomenu, koji je krajnje decentralizovan, što je istovremeno i prednost ovog pokreta. To je ono što predstavlja nerešivu enigmu za autoritarni režim, koji funkcioniše po apsolutno centralizovanom principu. Tako da se ovde radi i o sukobu dve potpuno različite političko-organizacione koncepcije. I na tome bi trebalo i dalje insistirati”, kaže Đurić za “Vreme”.

Režim jeste u nokdaunu, praktično od početka protesta, ali ga, kaže naš sagovornik, nijednog trenutka ne treba potceniti. Posebno u njegovoj nameri da radikalizuje situaciju i da studente i građane uvuče u spiralu nasilja.

“Svaka radikalizacija sužava bazu studentsko-građanskog protesta i ide na ruku režimu. Nasuprot tome, trebalo bi strpljivo raditi na kontinuiranom širenju i omasovljavanju studentsko-građanskog pokreta, kao i na međunarodnoj vidljivosti, kako samog pokreta, tako i svih skandaloznih poteza autoritarnog režima. Ovo je samo faza u građenju demokratske plime koja će na izborima preplaviti i defunkcionalizovati sve trikove koje režim planira da upotrebi”, kaže on.

Despot Kovačević sa Fakulteta političkih nauka u Beogradu kaže da najavljivana turbulenta jesen u Srbiji nije nastupila, bar ne još. Događaja ima, ali su sporadični i često su reakcija na poteze vlasti.

“Istina je da je došlo do smanjenja aktivnosti i masovnosti skupova i protesta, ali nije došlo do smanjenja nezadovoljstva. Kroz mesece unazad, društvo je dodatno polarizovano i strane su dodatno udaljene. Građani su sigurno umorni usled dinamike i trajanja procesa, ali njihovo nezadovoljstvo je očigledno tu. Koliko je nezadovoljstvo zaista, mogu da nam pokažu samo izbori. Ovo nezadovoljstvo će diktirati svake buduće izbore, čak i ako bi u nekom slučaju protesti potpuno nestali. Nezadovoljstvo se pretvorilo u podršku studentskom pokretu, ali važno je naglasiti da je od podrške do glasa na izborima dugačak put. S druge strane, vlast ima svoje odgovore koji su jasno usmereni. Deluje da su u ovom trenutku jasno opredeljeni da se obraćaju isključivo svojoj publici, gradeći dodatnu koheziju unutar svojih redova kroz ekonomske mere i negativnu kampanju prema blokadama”, kaže on.

STIŽE NOVA GENERACIJA STUDENATA

Politički konsultant Dušan Lj. Milenković nije zabrinut. Po njemu su u kontekstu protesta sasvim logična i očekivana spuštanja i dizanja tenzije.

“Po mojoj računici, ovo je već šesto spuštanje tenzija. Dakle, u pitanju je ciklus koji se ponavlja. Što se tiče jeseni, ona je tek počela. Novembar donosi mnogo toga, uključujući desetine hiljada brucoša koji, kao nikad pre u srpskoj istoriji, jedva čekaju inauguraciju u identitet ‘student’”, kaže on.

Iz perspektive opozicionog aktiviste, potpredsednika Narodnog pokreta Srbije Borislava Novakovića, režim političku scenu uvlači u “fazu mrcvarenja”, želi da politička borba počne da liči na 12. rundu bokserskog meča, u kojem su suparnici umorni i iscrpljeni.

“Trenutno, bez obzira na masovnu upotrebu represivnih metoda, režim nema sposobnost da uguši građanski bunt, ali, s druge strane strane, ni protesti nemaju snagu i zamah da okončaju Vučićevu vlast. Međutim, uspešnost protesta se ne meri samo brojnošću građana koji učestvuju na njima nego i kontinuitetom i intenzitetom poruke. Bez obzira na zamore i uzlete, trajna vrednost ovih protesta je neupitna: sadržana je u činjenici da trenutno imamo nagomilano, kumulativno nezadovoljno koje predstavlja permanentnu opasnost za vlast, nezavisno od površnog utiska da se protesti smiruju”, kaže on.

foto: marko dragoslavić / fonet

EPILOG BORBE NA IZBORIMA

Na pitanje kako bi studenti trebalo da koncipiraju aktivnosti u narednom periodu, Kovačević kaže da su, po njegovom mišljenju, blokade fakulteta u značajnoj meri potrošen mehanizam.

“Očigledno da je način koji su studenti izabrali bio drugačiji i da je, u sveopštem nepoverenju prema institucijama, prema političkim partijama, postao pristup kojem su mnogi građani dali podršku i poverenje. Istrajnost i odlučnost studentskog pokreta pokazala je svim političkim akterima da su promene pristupa nužne. Druga strana priče su mehanizmi koji se koriste kako bi se došlo do rezultata. Ovakvi mehanizmi mogu biti potrošni i iscrpljujući, i ne treba ih posmatrati kao cilj, nego kao sredstvo”, kaže on.

Tvrdi da su studenti do sada bili inovativni i pretpostavlja da će njihova kreativnost biti znatno veća u narednom periodu.

“Svakako epilog te borbe mora doći na izborima, a izborne kampanje su veliki prostor za ponudu novih ideja. Izbori pred studentski pokret stavljaju borbu legalnim i legitimnim sredstvima, a strateška i operativna priprema je neophodna ako žele da nadoknade manjkavosti izbornog procesa”, tvrdi on.

Đurić kaže da su nesumnjivi uspesi studentskog protesta – plenumi i građanski zborovi. Radi se, kaže, o novim formama političkog organizovanja, u kojima je napravljen ogroman skok u pravcu raskida s piramidalnim ustrojstvom naših političkih stranaka.

“Većina političkih stranaka je liderska i organizovana po principu jedan-svima, dok su plenumi i zborovi organizovani, sasvim suprotno, po principu svi-svima. Time je napravljen iskorak u sasvim novu političko-organizacionu dimenziju, dimenziju u kojoj svaki pojedinac postaje jednako značajno čvorište široke akcione mreže. Istovremeno, ovakva forma izmiče ‘tradicionalnim’ režimskim metodama lociranja, targetiranja i ‘mlevenja’ političkih protivnika. Dakle, nema razloga da se ne nastavi s ovakvim modelima, s tim što bi bilo neophodno da sami studenti u narednom periodu budu vidljiviji u javnosti”, kaže on.

KAKO DA ĆUTLJIVA VEĆINA POSTANE GLASNA

Iako ima višedecenijsko političko iskustvo, Novaković smatra da bi bilo “pretenciozno i neukusno” da savetuje studente. Oni su, po njemu, već više puta pokazali izuzetnu umešnost u odabiru kreativnih i motivaciono izuzetno uspešnih oponiranja Vučićevom režimu.

“Međutim, ono što osećam da može dati novi zamah i kvalitet više protestima jeste čvršća saradnja i stvaranje jedinstvenog fronta svih koji misle, osećaju i deluju opoziciono. Pobedu u politici donosi spoj i čvrsta veza između borbene manjine, koja aktivno učestvuje u političkim procesima, i ćutljive većine, koja isto misli, ali se drži pasivno i rezervisano. Ohrabrivanje te ćutljive većine da preuzme ulogu glasne većine presudiće sudbinu aktuelnog režima”, kaže Novaković.

Milenković odgovara kratko – ne želi da daje javne savete studentima “iz poštovanja prema gigantskim i istorijskim pobedama koje su ostvarili”.

ODNOS STUDENATA I OPOZICIONIH STRANAKA

Odnos studentskog pokreta i opozicionih stranaka je, kaže nam Milorad Đurić, veoma delikatno pitanje jer se ne radi o nekom jednostavnom političkom rivalitetu, već o različitim političko-organizacionim kulturama. Po njemu, studentski plenumi i građanski zborovi su svojim otvorenim strukturama doveli u pitanje dosadašnju formu političkih stranaka.

“Što se tiče opozicionih stranaka, one prosto plaćaju ceh sopstvene operativne zatvorenosti – u ovom trenutku, izgleda da jedino Demokratska stranka pokušava da se reformiše u pravcu veće otvorenosti. Ideja zatvorenih, samodovoljnih stranaka je, prosto, postala nefunkcionalna. Nema sumnje da u opozicionim strankama postoji veliki broj iskusnih političara koji mogu da pomognu, ali u kontekstu budućih izbora mislim da bi opozicione stranke trebalo da propuste ovaj ‘krug’ i da prednost daju studentskoj listi. Ukoliko to ne bude bilo moguće, a istraživanja pokažu da bi koalicija opozicionih stranaka sigurno prešla cenzus, onda bi dve liste bile prihvatljive”, kaže Đurić.

Kovačević tvrdi da je položaj opozicionih partija i pokreta u Srbiji veoma nezahvalan. Svakako da su oni i sami krivi za taj status, ali njihova krivica nije jedina, kaže on. Društveno nepoverenje prema njima je veliko i proizvod je različitih kampanja.

“U društvu i opozicionim medijima nameće se diskusija o ulozi opozicije u narednom periodu. Za razliku od mnogih mišljenja, stava sam da za studentski pokret nema uspeha bez saradnje sa opozicionim partijama i pokretima. Uspeh nije zagarantovan i ako ima saradnje. Mišljenja da opozicija treba da ‘ustupi’ svoju infrastrukturu studentskom pokretu ili da nemo posmatra događaje, ne ulaze u suštinu političke motivacije. Teško mogu da zamislim efikasnost tog ‘ustupanja’ bez jasne uloge opozicionih partija u samom procesu izbora i kandidovanja. S druge strane, studentski pokret je više puta isticao nezavisnost u odnosu na opozicione partije i pokrete. Operativno politički gledajući, to što opozicija ima na lokalnom nivou i koliki god su ti resursi, neophodna su karika u spovođenju izbora i kampanja. Mislim da studentski pokret mora izaći sa određenom ponudom pred opozicione partije i pokrete. Ako je ta ponuda da svako vodi svoju političku borbu, onda su oni u daljem epilogu konkurencija na budućim izborima. Ako je to ponuda saradnje, onda se modaliteti moraju tražiti u skladu sa prioritetima”, kaže Kovačević.

foto: marko dragoslavić / fonet

ZAJEDNIČKI CILJEVI SU TU

Novaković ističe da su za političku saradnju neophodni zajednički ciljevi, a da studentski pokret i opozicija u tom pogledu imaju dosta zajedničkog – borbu za pravdu i da institucije rade svoj posao, kao i zahtev za vanrednim parlamentarni izborima, koji su, po njemu, trenutno jedini način da se ti ciljevi ostvare.

“Svu energiju i pritisak trebalo bi usmeriti na to kako da do izbora što pre dođemo i dočekamo ih spremni. Kakve će odluke donositi studenti, to je na njima, ali činjenica je da je nužno da se delovanje svih aktera koordiniše i usmeri ka zajedničkom cilju. Ne mogu da govorim u ime cele opozicije, ali kada je reč o Narodnom pokretu Srbije, radimo na jačanju lokalnih odbora i podizanju stranačke infrastukture, kao i obuci kontrolora”, kaže on.

Milenković je kao politički konsultant angažovan u agenciji Sprint Insight, koja je u proteklom periodu radila nekoliko istraživanja javnog mnjenja, tragajući za odgovorom kako do najplodotvornijeg nastupa antivučićevskih snaga na vanrednim parlamentarnim izborima.

“Istraživanja nam govore da je veći broj opozicionih kolona jedini način da se Vučić nada pobedi. Zato je od najveće važnosti da, pored studentske liste, bude još najviše dve opozicione koalicije. A odnos svih aktera u antirežimskom frontu trebalo bi da bude odnos intenzivne komunikacije, saradnje i koordinacije”, smatra on.