„Probudite me onog jutra kad dođe to bolje sutra“ tekst je jedne od pesama uz koju je odrasla moja, a i generacija našeg aktuelnog predsednika. Očigledno je da je pesma ismevala popularnu komunističku floskulu, ali zašto se sada, posle 10 godina, u nekom drugom sistemu, još uvek sećam ovih reči.
No vratimo se deset godina unazad kada je vlada donela odluku da će se do 2010. investicije u nauku vratiti na jedan odsto od bruto dohotka, što je svetska norma a evropski minimum. Pomenuta 2010. godina se bliži kraju, trenutni nivo ulaganja u nauku iznosi 0,3 odsto BDP-a i ističe poslednja šansa da se ispuni obećano. Da se danas probudila, naučna mečka bi se uplašila od sopstvene senke i vratila u pećinu na produženu hibernaciju.
Šta će nama nauka, pitaju se po bezbroj i prvi put mnogobrojni sličnomišljenici. Pa mi ni hleba nemamo (a ni mleka). Potpuno drugačiju priču pričaju mnoge druge zemlje ali, gle čuda, sve one koje ne razmišljaju da li treba ili ne ulagati u znanje već su razvijene, lako je njima. Američki predsednik Barak Obama je, uostalom, najavio dupliranje sredstava za nauku kao meru za izlazak iz krize.
Sve zemlje koje drže do sebe i svoje budućnosti odvajaju znatan deo bruto domaćeg proizvoda za nauku. Evropski prosek trenutno iznosi dva odsto a postoje primeri, poput Finske i Japana, gde kombinovana ulaganja države i privrede prevazilaze četiri odsto. Bez razvoja savremenih rezultata nauke nema visokoprofitne proizvodnje a u svetu je ciklus od naučnih istraživanja do finalne proizvodnje ili usluga toliko smanjen da se nauka na najvišem nivou integriše direktno u proizvodni proces i kontrolu kvaliteta. Nauka je toliko bitan deo ekonomskog razvoja da mnoge razvijene zemlje biraju opciju da se fokusiraju samo na razvoj (SAD, Japan) a proizvodnju izvoze u zone jeftinije radne snage. Mnoge zemlje su svoj skok u krug najrazvijenijih (Južna Koreja i Kina, na primer) upravo označile time što su većinu prihoda ostvarenih kroz prodaju jeftine radne snage usmerile na razvoj i tako su postali centri vrhunskih naučnih i razvojnih istraživanja.
Kod nas, međutim, izdvajanja za nauku stagniraju više od pet godina, nakon blagog porasta u periodu posle 2000. Na ovom nivou finansiranja, Srbija se opredeljuje samo za servisiranje socijalne komponente koja se sastoji od održavanja dela potrebne populacije naučnika koji su se odlučili da karijeru nastave u zemlji, bez mogućnosti da se onim najkvalitetnijim u toj zajednici omoguće karijere primerene njihovim sposobnostima. Dakle, za one najtalentovanije i dalje je najbolja opcija karijera u inostranstvu. Još je opasniji nedostatak kapitala za ulaganje u komercijalizaciju naučnih dostignuća kako u državnom tako i u privrednom sektoru.
Sa sadašnjim izdvajanjima Srbija nije u stanju da pokrije ni održavanje opreme koja postoji a kamoli da na najoptimalniji način iskoristi nabavku nove opreme predviđenu projektom Evropske investicione banke. Razlog za našu zabrinutost jeste i činjenica da je ovo godina kada se otvara novi projektni ciklus i kada će neminovno doći do porasta broja naučnih radnika, posebno posle dve godine smanjenog priliva novih saradnika na projekte zbog finansijskih ograničenja koja su bila na snazi. Ukoliko ne dođe do povećanja izdvajanja, neminovno će prve žrtve biti obezbeđivanje uslova za rad i opremanje, a potom i plate naučnih radnika i podrška naučnom podmlatku.
Ja vas neću lagati tvrdeći da će naša naučna dostignuća pokrenuti privredu koliko sutra. Nauka je delom i opismenjavanje zemlje za budućnost visokih tehnologija i kompleksnih političkih i ekonomskih odluka koje se donose u takvom svetu. Zar biste nekoga ko ne zna elementarnu matematiku poslali na pijacu da kupuje ili prodaje? Da naši naučnici samo daju savete oko prihvatanja novih tehnologija, uspeju da ih podrže i stvore kadar koji će ih koristiti, oni su opravdali postojeće investiranje. A da bi se njihove ideje pretvorile u proizvode ili usluge od kojih možemo da živimo i da ekonomski prosperiramo, za to su potrebna znatnija ulaganja.
Pred našom vladom nalazi se niz problema koje ona iz svoje perspektive glave zabijene u pesak dnevne politike odbija da vidi. Kolaps energetskog sistema je iminentan u vrlo bliskoj budućnosti, demografska slika nacije je sve lošija, eksplozivni napredak biologije i medicine sa sobom donosi i etičke probleme, nove tehnologije postaju sve udaljenije od našeg privrednog iskustva, ekološki problemi su problemi celog sveta, ali i svake nacije uključujući i našu. Evropski integracioni lek za sve može nam samo stvoriti glavobolju jer integracije zahtevaju i sposobnost da se prihvate brojne međunarodne obaveze. Kako ćemo se nositi već u skoroj budućnosti sa svim tim problemima ako nemamo ideju o čemu se radi i koje su nam opcije? Da samo pomogne u ovim poslovima, naša nauka bi opravdala svoje postojanje.
Plan za unapređenje nauke u Srbiji je jednostavan. Prvo, povećanje budžetskih izdvajanja za konsolidaciju i očuvanje ljudskih resursa i opreme. Drugo, investirati u opremu i otvaranje centara koji se mogu nositi sa svetskom konkurencijom, i treći korak jeste ulaganje u realna razvojna istraživanja i pomoć privredi da ih preuzme.
A da bi se stiglo do cilja, kakav god da je on, bolja nauka, prosperitet… potrebno je učiniti prvi korak. Prepustiti to sledećoj vladi znači odlučiti se za nazadovanje. Žaba se mora progutati odmah koliko god velika bila. Znamo da para jednostavno nema, ali da bi ih bilo mora se ulagati u sopstvenu budućnost.
Autor je naučni savetnik Instituta za fiziku, Univerzitet u Beogradu
