Blindirana istina

Gorana Papića, kako svedoče oni koji su ga neretko sretali u zgradi Ministarstva unutrašnjih poslova, opisuju kao nadobudnog, bahatog, mlađeg čoveka koji se niotkuda stvorio u kabinetu ministra policije i često se hvalio navodnim kumstvom sa ministrom Stefanovićem, odnosno njegovom bivšom suprugom. Taj oholi stav, međutim, netragom bi nestao čim bi se u njegovoj blizini pojavila Dijana Hrkalović, njegova prava i jedina šefica. U takvim prilikama bio je manji od makovog zrna. Retko bi, uz poltronsko klimanje glavom, bilo šta progovarao sem „razumem“, čak i kad bi Hrkalovićeva bila sve samo ne pristojna u komunikaciji, što je bio njen manir čak i sa formalno nadređenima.

foto: mup

Pad Dijane Hrkalović, a posebno obelodanjivanje afere „Prisluškivanje“, međutim, ne samo da su označili kraj policijske karijere Gorana Papića, već mu je 10. marta ove godine, nakon saslušanja, određen pritvor od 30 dana kao osumnjičenom u vezi sa vraćanjem blindiranog automobila Marku Miljkoviću, drugom čoveku u kriminalnoj grupi Veljka Belivuka. MUP je saopštio da se Papić sumnjiči da je 15. aprila 2020. godine, koristeći svoj položaj rukovodioca u SBPOK-u, zahtevao od Milenka Munižabe, rukovodioca Policijske uprave za grad Beograd, da se Miljkoviću odmah vrati blindirano vozilo koje je od njega tada privremeno oduzeto. Istog dana vozilo je vraćeno, što će, kasnije se ispostavilo, značiti da je Papić upao u nevolju.

Potom je 8. aprila sudija za prethodni postupak Posebnog odeljenja za suzbijanje korupcije Višeg suda u Beogradu bivšem zameniku načelnika SBPOK-a produžio pritvor do 30 dana, radi prikupljanja dokaza koji iz opravdanih razloga nisu prikupljeni. Ili, dok ne bude saslušan Nebojša Stefanović, na čemu je insistirao advokat Branislav Tapušković, Papićev branilac. Bivši ministar unutrašnjih poslova saslušan je u Višem tužilaštvu u Beogradu tek 29. aprila, a odmah potom Papiću je ukinut pritvor i pušten je da se brani sa slobode.

VOJVODA I SERDAR

Bez obzira na to što su mnogi skloni potcenjivanju profesionalnih i inih sposobnosti Gorana Papića, on je očigledno shvatio pravila igre i od samog početka držao se „omerte“. Prilikom saslušanja nije prihvatao krivicu, ali ni za šta nije direktno okrivio Stefanovića, niti je prebacivao odgovornost na bilo koga ko bi eventualno mogao da se priseti njegovih tamnih mrlja iz karijere, pa da mu, recimo, uz trgovinu uticajem prišije i prebijanje beogradskog ugostitelja Dejana Pejovića pred vratima njegovog restorana, i to pred kamerama, suprugom i drugim svedocima.

Na prvom saslušanju Papić je rekao da ga je Stefanović pozvao dva, tri dana pre događaja 15. aprila 2020. i rekao mu da postoji zahtev Tužilaštva za organizovani kriminal da se Miljković sasluša po zahtevu o prikupljanju obaveštenja, te tražio da se to obavi korektno i da se o tome što pre obavesti tužilaštvo. Na pitanje inspektora Službe unutrašnje kontrole o tome kako je shvatio to naređenje, Papić je odgovorio je da to shvatio kao „varijantu da se postupi što profesionalnije, naročito zbog toga što se radilo o predmetu Tužilaštva za organizovani kriminal i to da se postupi što hitnije, bez zadržavanja u predmetu“. Rekao je da se nikada nije upoznao, sreo ni kontaktirao sa Belivukom, Miljkovićem ili bilo kojim pripadnikom te kriminalne grupe, kao i da je spreman da sa tim tvrdnjama ide na poligraf.

foto: mup

Ispričao je zatim da ga je Stefanović tog 15. aprila 2020. pozvao, preko aplikacije Signal, ljut jer Miljkovića drže već pet sati i nije saslušan. Papić je onda naveo da je ustanovio da se Miljković nalazi u beogradskoj policiji i da je tražio da ga dovedu u SBPOK i da ga posle vrate.

„Ja nisam nikakve konkretne instrukcije davao na koji način da se Miljkoviću uzme izjava, sem što sam rekao da se uradi profesionalno, brzo, bez nepotrebnog zadržavanja, sve kako je meni ministar naložio. Jednostavno, suština je bila da se dogovorimo i iskoordiniramo da se lice preuzme iz PU Beograd i dovede kod nas, a mi ga vraćamo njima na dalje postupanje, kada uzmemo belešku“, rekao je Papić.

Ukratko rečeno, njegova izjava bi se mogla prepričati u nekoliko reči: nisam ja kriv, ali nije ni Stefanović. Dobro, ministar se malo raspitivao o Miljkoviću, ali ništa više od toga. Nebojša Stefanović takođe nije direktno krivio Papića („negiram njegove tvrdnje“) već se u saopštenju više bavio advokatom Tapuškovićem i njegovim izjavama; on je kazao da nije imao veze sa grupom koja je predmet tog postupka, kao ni sa postupanjem policije i sa vraćanjem spornog vozila.

„Molim boga da podignu optužni predlog protiv mog branjenika i da sve činjenice dovedem na svoje mesto. A za te činjenice izboriću se na glavnom pretresu – ako ga bude. U istrazi sam došao do dovoljno činjenica da raskrinkam razloge zbog kojih je optužen Papić“, rekao je za „Vreme“ advokat Tapušković, ne želeći da odgovori na detaljnija pitanja o celom ovom slučaju. A pitanja ima onoliko.

KO JE I KAKO NAREDIO

Recimo, u jednom trenutku objavljeno je da je Papić uhapšen pod optužbom da je zloupotrebio službeni položaj time što je naložio Milenku Munižabi, načelniku Policijske uprave za grad Beograd, da vrati oduzeti automobil Marku Miljkoviću, saradniku Veljka Belivuka. Tapušković je izjavio da su iznad Gorana Papića bili ministar Stefanović, načelnik Uprave kriminalističke policije Dejan Kovačević i načelnik SPBOK-a Ilija Hodoba. On nije mogao, sve i da je želeo, tvrdi Tapušković, da naloži rukovodiocu beogradske policije Milenku Munižabi da nešto učini i „da Papić ne beži od stvari koje je počinio po nalogu ministra policije“.

Na pitanje „Vremena“ postoji li bilo kakav pisani dokaz o tome šta je Stefanović naložio Papiću ili se sve svodi na usmenu komunikaciju, Branislav Tapušković je odgovorio da od njega tražimo da nam „prepriča završnu reč“. Ovo je važno jer je Papić pred sudijom za prethodni postupak ispričao da ga je Stefanović tog 15. aprila 2020. pozvao, preko aplikacije Signal, ljut jer Miljkovića drže već pet sati i nije saslušan. Papić je onda naveo da je ustanovio da se Miljković nalazi u beogradskoj policiji i da je tražio da ga dovedu u SBPOK i da ga posle vrate. Postavlja se logično pitanje zašto ministar razgovara sa podređenim preko aplikacije Signal. Možda zato da ne bi ostavio bilo kakav pisani trag o njihovoj komunikaciji u vezi sa vraćanjem automobila, što je, na kraju krajeva, bivši ministar unutrašnjih poslova i rekao u svom iskazu da nema nikakve veze sa celim slučajem.

Nedostaju i fakti oko oduzimanja blindiranog vozila. To pitanje svi zaobilaze, ali bilo bi interesantno da se saopšti zašto je oduzeto blindirano vozilo od Marka Miljkovića, da li je postojala sumnja da je taj automobil povezan sa nekim krivičnim delom i jesu li urađene sve analize uključujući i DNK pretraga.

I na kraju, vraćamo se na početak. Ko je naredio da se Miljkoviću vrati automobil? Papić tvrdi da nije učestvovao u tome, Stefanović kaže da „nije imao veze sa grupom koja je predmet postupka, kao ni sa postupanjem policije i vraćanjem spornog vozila“, a Munižaba – da to nije mogao da učini bez naređenja nadređenih.

Neko tu, očigledno, ne govori istinu, ali, kao što se sve više pokazuje, u vreme Stefanovićevog ministrovanja u policiji, istina, pravo i pravda se nisu baš uvek poklapali, pa je teško poverovati da će se to desiti i ovoga puta.

Slučaj inspektora Jovića

ŽRTVA MUTNIH INTRIGA U MUP-u SRBIJE: Mural Dejanu Joviću blizu zgrade gradskog MUP-a

O odnosima unutar MUP-a u vreme Nebojše Stefanovića govori i slučaj pokojnog Dejana Jovića, bivšeg zamenika načelnika Odeljenja za suzbijanje krvnih i seksualnih delikata u beogradskoj policiji. On je uhapšen 12. decembra 2018. godine zbog sumnji da je počinio krivično delo trgovine uticajem. U pritvoru je proveo 30 dana. Optužbama je prethodilo šestomesečno praćenje i prisluškivanje Jovića zbog navodnih protivzakonitih kontakata sa kriminalcima. Tabloidi bliski vlasti, do kojih su stigli podaci iz dokumentacije o praćenju koja nosi oznaku „strogo poverljivo“, pisali su i da je Jović saradnik Škaljarskog kriminalnog klana.

Apelacioni sud potvrdio je maja meseca prošle godine oslobođajuću presudu u ovom slučaju, a Jović je ubrzo nakon toga, 3. jula, preminuo od posledica infekcije virusom korona.

Pokazalo se, zapravo, da je cilj praćenja, pritvora i podizanja optužnice protiv Jovića zapravo njegovo sklanjanje iz policije budući da je bio jedan od retkih policajaca koji su se otvoreno suprotstavljali dvojcu Stefanović–Hrkalović. Jedan od takvih slučajeva bila je i tabloidna hajka protiv Saše Jankovića, bivšeg zaštitnika građana i predsedničkog kandidata na izborima 2017. godine. Povod je bio samoubistvo Predraga Gojkovića, Jankovićevog prijatelja u njegovom stanu na Novom Beogradu 1993. godine.

Dobro obavešten izvor „Vremena“ na­vodi da je, ne svojom voljom, Jović umešan u višemesečnu hajku na Jankovića. Od njega je, naime, tužilac Saša Drecun zatražio da mu dostavi policijske spise. Ne sumnjajući o čemu se radi, Jović je to učinio. Tek kad je krenula medijska haranga, Joviću je bilo jasno da su policijski spisi iskorišćeni ne bi li se Janković optužio za ubistvo. Usledio je vrlo neprijatan razgovor sa Dijanom Hrkalović i Sašom Drecunom, što je doprinelo njegovom praktično progonom iz policije.

„Saznao sam šta je bila Vučićeva, Stefanovićeva, Ristićeva (tadašnji šef kabineta ministra unutrašnjih poslova), Petrovićeva (gradonačelnik Loznice koji je nakon svega prešao iz G17 u SNS) i Vučićevićeva uloga u tome. I još nekih manje bitnih muškaraca i žena. A ko me je sve obaveštavao kako se fabrikuje slučaj i ko mi je dostavio kopiju spisa iz dosijea – na koje imam pravo, ali ih ranije nikad nisam tražio – to nikad nikom neću reći. Za taj dosije je Stefanović na konferenciji za medije rekao da navodno u MUP-u ne mogu da ga nađu, što je trebalo da u javnosti podgreje sumnju. Kasnije je zvanično utvrđeno da je dosije, u momentu kada Stefanović navodno nije mogao da ga nađe, u stvari bio u njegovom kabinetu. Utvrđeno je i kako se dosije tu našao, pa i koji tužilac (Saša Drecun) je telefonski tražio dosije iz arhive. Poverenik Šabić je, nakon sprovedenog postupka i uzimanja izjava od nekih ljudi, zvanično utvrdio protivzakonitu obradu podataka o ličnosti i MUP-u izrekao – opomenu“, kaže za „Vreme“ Saša Janković.

On naglašava da je posle toga MUP selektivno objavio deo spisa iz dosijea, a Janković je objavio preostale.

„MUP je i deo njih, po nalogu Šabića, stavio na sajt, ali nikad sve. Ja sam objavio nalaz i ponovljeni nalaz forenzičara po kojima ‘nema nijednog razloga da se posumnja da je neko drugi, a ne on sam, lišio preminulog života’, izjave svedoka koje dokazuju da ni ja, a ni moja tadašnja devojka, danas supruga, nismo bili u stanu u momentu samoubistva, rezultate poligrafskog testiranja za sve koji su imali bilo kakve veze sa tragičnim događajem, uredan oružni list za pištolj i dokument kojim mi je MUP oružje vratio nakon okončanog postupka i odluke istražnog sudije da ni po službenoj dužnosti ni po privatnom zahtevu nema osnova za bilo kakav postupak protiv mene“, zaključuje Saša Janković.