Svaki prognozer ima svoju malu zagonetnu vradžbinu i svoje tajanstvene indikatore budućnosti. Tako imam prijatelja koji se u prognozama ekonomskih i političkih poteza vlasti u Beogradu – čvrsto drži formule „Zagreb – plus šest meseci“. Tako mi je taj prijatelj prošle godine, skrenuo pažnju da je hrvatski premijer Račan monopolisao uvoz nafte i derivata – opravdavajući to problemima sa državnim „predračunom“ („srpski rečeno“, sa budžetom), pa mi je tada rekao da i nama, živi bili pa videli – isto sledi i da će se, najzad, unosni poslovi s naftom iz ruku „podobnih lopova“, vratiti pod kontrolu naše „nacionalne kompanije“. Ja sam tu prognozu tada neoprezno doveo u sumnju – oslanjajući se pre svega na sopstvenu mračno-kritizersku procenu da je kod nas nacionalna naftna kompanija bukvalno epicentar naftnog kriminala.
Olako i bez sudskih dokaza, optužujući nekadašnje ministre i šefove Naftne industrije Srbije za aktivnu kolaboraciju u benzinskom švercu i kontrabandi sećam se da sam tog prijatelja podsetio na onaj triler u kome Marlon Brando, kao menadžer velike američke naftne kompanije, tek pri kraju filma, nekom već izranjavljenom heroju odbrane „američkih nacionalnih interesa“ protiv „arapske naftne zavere“ – otprilike kaže: „Čoveče shvati, u ovoj stvari mi smo ti Arapi protiv kojih si toliko navro!“
Sada kada se DOS-ova Vlada Srbije, sa Zoranom Ðinđićem na čelu, odlučila da „privremeno“ monopoliše uvoz nafte i derivata u korist državnog NIS-a, a na štetu „organizovanog kriminala“, nalazim se u nezgodnoj poziciji – da prvo postavim hipotezu da Ðinđić ne predvodi demokratski prerušene „Arape“ i da je celu ovu operaciju preduzeo u javnom interesu, to jest zbog gotovo nerešivih problema oko alimentiranja budžeta i umirivanja sve raširenijih štrajkova u državnim službama. Čak i ako je imao nešto drugo na umu, mora mu se priznati gotovo lična hrabrost, s obzirom na to da su mutni poslovi s naftom ovde verovatno odneli pod ilovaču više žrtava nego većina ideoloških sporova.
Ipak, ako problemu priđemo na manje zanimljiv način, prvo treba videti zašto se odustalo od naplate akciza i poreza (na nafti i derivatima se propusti naplata 1,2 milijarde maraka državnih dažbina) od dosadašnjih mnogobrojnih uvoznika – to jest zašto država nije u stanju to da izvede ukoliko nafta ne dolazi samo kroz nekadašnji „Jugoslovenski naftovod“ sa Punta Skale na Krku. Novi šef Savezne uprave carina Vladan Begović jednostavno priznaje da je ova služba toliko korumpirana da je morao da raspusti čak i sektor unutrašnje kontrole – te da su državne granice (naročito sa Republikom Srpskom) nedovoljno obezbeđene. Slabo mesto ovog opravdanja je u tome što će i posle kanalisanja legalnog uvoza u jednu cev granice ostati neobezbeđene, a inspektori u najvećem broju slučajeva isti – pa se postavlja pitanje može li se budžet puniti bolje bez bolje finansijske policije i rigoroznijeg kažnjavanja finansijskih prekršaja. Skraćeno, možda bi zbog toga ipak glavni razlog monopolizacije uvoza trebalo tražiti ne u borbi protiv „nelegalnog“ naftaškog podzemlja – već u zoni različite vrste pomoći „legalnoj“ nacionalnoj naftnoj kompaniji, na čijim se pumpama sada obavlja tek oko 35 odsto ukupnog prometa derivata i na kojima je prodaja samo u poslednjih šest „demokratskih meseci“ opala za 60 odsto. Naravno, NIS, a o toj aglomeraciji je reč, nije propao u spomenutih poslednjih šest meseci, nego je sistematski uništavan tokom Miloševićevih godina, kako spoljnim sankcijama tako i raznovrsnim unutrašnjim zaduženjima (da distribuira na večitu veresiju gorivo vojsci i drugim budžetskim korisnicima, da budzašto prodaje derivate podobnim potrošačima, da sponzoriše vladajuće partije i njihove parapolitičke i paravojne formacije, da obezbeđuje sinekure u inostranstvu „proverenim kadrovima“, njihovoj deci, rodbini i prijateljicama, da namešta kabinete i stanove dvorskim favoritima, da „odmara“ režimu lojalne direktore dotiranim aranžmanima u Miločeru, itd.). Sada kada se toj firmi na tacni pruža monopol u najunosnijim uvoznim poslovima, ispostavlja se da je NIS, zbog te teške prošlosti, toliko onemoćao da neće na svojoj rampi biti u stanju da plati akcize i dažbine (čak i ako sirovinu dobije na kredit) – jer bi to značilo da nekoliko sedmica mora da kreditira potrošače (na koje se ti tereti prevaljuju tek u trenutku finalne prodaje). Znači, za uzrokom Ðinđićeve odluke treba možda tragati još dublje.
Ako NIS-u hitno treba podići cenu u eventualnim međunarodnim transakcijama – Ðinđić je izabrao doista najbrži, ali ne i najbolji put. Naizgled, kad prodajete neki monopol, stiče se utisak da možete dobiti najviše pri prodaji realnog kapitala – ali to obično nije najprivlačniji način za platežno najsposobnije kupce. Oni najjači više vole da do monopola dođu uz manje upadljivu pripremu terena. Istina, ako prodaja ide „prebijanjem“ cene i dugova, možda se više dobije danas – ali se to sigurno gubi na nešto duži rok. Jer, kako kaže jedan novosadski naftni ekspert, svako zna onu poslovicu: „Kad država nekog prigrli, ne pušta ga sve dok daje znake života.“
Ostaje pitanje zašto su Koštuničini ljudi sa toliko galame dočekali Ðinđićevu uredbu. Pored osetljivosti na ustavnu materiju, možda je u pitanju i razočaranje što je naftna uredba potkopala Koštuničin sporazum sa Banjalukom o „specijalnim odnosima“, pošto većina srpskih barona crnog zlata „radi“ sa Republikom Srpskom, gde je tradicionalna gadljivost prema poreskim dažbinama bila ekonomska platforma i srpskog patriotizma. Eto, istorija nas uči da je Rafinerija u Brodu i nastala (građena je 1887–1892. godine) kao kontrabanda – da bi se preko Save iz Rusije i Rumunije tobože uvozila sirova nafta (sa niskom carinom), a u stvari gotov petrolej crno obojen teškim uljem, koji je posle jednostavne rektifikacije naširoko prodavan neopterećen visokom „zaštitnom carinom“ Austro-Ugarske monarhije (sve do 1903, kada je naftna industrija u Monarhiji kartelisana). Sada kada je Ðinđić nagazio kontrabandu iz Bosne, kome će Brod prodavati benzin? Možda opet Sarajevu.
