Lik i delo aktuelnog ministra policije Nebojše Stefanovića najbolje opisuju i njegovu kompletnu biografiju najbolje sublimiraju dve stvari: 1. opštepoznati nadimak koji mu je odavno dodeljen i 2. fotografija iz jedne izborne noći, na kojoj je umornu glavu položio na rame osmehnutog Aleksandra Vučića koji ga nežno miluje po kosi.
Iako ga već godinama prati niz afera, on ni iz jedne nije izašao ni čist, ni kriv, nikad jasno postavljen na ovu ili onu stranu – već uvek nekako politički zamackan i štrokav, ali istovremeno i uvek na nogama. S druge strane, sigurno je da taj i takav ministar, na nekom drugom mestu i bez neupitne Vučićeve ljubavi i naklonosti, ne bi uspeo da stigne ni do pozicije šefa kućnog saveta. Konačno, čak i da je nekako došao tu gde je došao, teško da bi u drugačijim okolnostima, u bilo kakvoj vlasti opstao dovoljno dugo da makar zagreje fotelju i okači sako na čiviluk.
DOKTOR I POETA
Najveća afera koja ga prati već evo tri i po godine jeste nezakonito rušenje objekata u Hercegovačkoj ulici u Savamali, sa svim „dodacima“ koji su tu postojali: od rušitelja u fantomkama, preko neodazivanja policije na pozive građana, do praktično kidnapovanja ljudi usred noći. Umesto da momentalno odleti s pozicije, kao što bi drugde bio slučaj (mada se to nigde drugde ne bi ni desilo, jer je nemoguće, nezamislivo, suludo da država učestvuje u takvom poduhvatu), ministar je dobio priliku ne samo da se nevešto brani i objašnjava, već i da tim povodom tuži dva medija: NIN zato što ga je nazvao „glavnim fantomom iz Savamale“ i Peščanik na kojem je Vesna Pešić napisala da je „jedino glupost ministra policije Nebojše Stefanovića nenadmašna i nepredvidiva“, te da „dosada nismo otkrili zašto je baš njemu dodeljena uloga da ispadne najgluplji“. U sudskim procesima koji nikako ne služe na čast srpskom pravosuđu, ministar je „pobedio“, a medijima su određene poprilične novčane kazne.
Čitava stvar tako je bar privremeno zamaskirana: dok se još raznosio šut od zgrada iz Hercegovačke, dok se raščišćavao teren za nova zdanja i lepši pogled stanara „Beograda na vodi“, javnost se bavila slobodom štampe i obrukanim sudstvom, a nadležne institucije verovatno nisu ni trepnule na niz bizarnosti i laži koje su povodom Savamale izgovorili najviši državni funkcioneri – na čelu sa Vučićem i ministrom policije.
U tom smislu, reklo bi se da je „učenik“ prevazišao „učitelja“. Dok se Vučić zadržavao u okvirima one antologijske teze o „kompletnim idiotima“ i poruke da bi on Savamalu rušio po danu, da svi vide, ministar je konstatovao kako su srušeni objekti služili za „sticanje bogatstva“, da su to „građevine dobijene spregom politike i tajkuna“, da policija nije smela da reaguje na pozive građana jer je policajce mogla da ubije električna struja iz ruševina, a da nije dozvoljeno ugrožavati živote policajaca.
Sve to, naravno, nisu izjave ozbiljnog ministra policije: tako nešto mogao bi da pomisli i izgovori samo neko ko ima karakter u skladu s onim narodskim nadimkom, a ko istovremeno uživa zaštitu samog vrha države.
Pre ovog skandala izbio je skandal u vezi s plagiranim doktoratom. Kada je 2014. otkriveno da je dr Stefanović jednostavno prepisivao delove svog doktorata, stvar je odjeknula na sve strane, ali – baš kao i slučaj rušenja u Savamali – nije proizvela ama baš nikakav rezultat. Nesuđeni doktor koji je u vreme otkrivanja plagijata već bio ministar policije, na istu je poziciju postavljen i nakon izbora 2016, a svi novinarski i naučni dokazi uporno su diskvalifikovani s najviših državnih govornica.
Iako zbog toga nikada nije raščivijano da li je ministar zaista krao rezultate tuđeg rada, u međuvremenu je stigla i nova „obrazovna afera“ u kojoj se postavilo pitanje o fakultetskoj diplomi Nebojše Stefanovića. Sasvim u skladu sa svojim već uobičajenim modelom ponašanja, on je mrljavio i mutio odgovarajući na pitanja o mestu studija i diplomiranja. Danima se razvlačila debata da li je studirao u Beogradu ili u londonskoj ispostavi Megatrend univerziteta, da bi on sam na kraju opet zablistao ističući da je studirao tako što je pohađao nekakve časove u Sava centru (?!). Senat Megatrenda potom je potvrdio da je Stefanović bio njihov student, a u javnost su putem Tanjuga pušteni i snimci njegovog indeksa i drugih fakultetskih dokumenata.
Iako je kolega Lazar Čovs stručno secirao ove materijale i još jednom pokazao da je reč o mućki – javno još uvek nije potvrđeno da li je Stefanović studirao ili bio dopisni polaznik nekog večernjeg kursa na Novom Beogradu.
Zapravo, sve sumnje je u svom stilu „razvejao“ lično Aleksandar Vučić koji je ovih dana – a povodom sumnjive doktorske teze Siniše Malog – poručio da čoveku zapravo ne treba nikakva škola da bi bio ministar u srpskoj vladi. Naravno, to pitanje niko nije ni postavljao. Postavljalo se pitanje o krađi i laganju, ali što bi to Vučića uopšte i zanimalo? Parole o znanju i političkoj volji, kao elementima koji imaju veću specifičnu težinu od tamo nekog doktorata ili fakulteta, zvuče daleko bolje.
U nizu afera od kojih su ove dve samo vrh ledenog brega, i aktuelna priča o trgovini oružjem i tata Branku sasvim će sigurno ostati bez adekvatnog završetka: ministar sigurno neće leteti iz Vlade, tata će sigurno ostati ono što je bio i ranije, a građani Srbije opet neće saznati kompletnu istinu pošto će biti zatrpani novim skandalima. Jer, u slučaju Nebojše Stefanovića to jedino tako može da se okonča.
BISERI BEZ SJAJA
Osim po diskutabilnom obrazovnom statusu i debelom obrazu, Stefanović na svoje stranačke kolege liči i kada su u pitanju verbalne bravure. Jedna od antologijskih jeste ona iz decembra prošle godine kada je na fotografijama protesta „Jedan od pet miliona“ prebrojavao glave i preračunavao koliko je bilo „odraslih ljudi u zimskim jaknama“. Tada je i građanima preporučio da se bave matematikom: „Izračunajte i vi koliko može da stane, a da hodaju. Dakle, da se kreću i da jedan čovek pravi korak. Izračunajte koliko je to da jedan čovek pravi korak i da drugi čovek pravi korak iza njega.“ Kao da to nije bilo dovoljno, u jednoj drugoj epizodi ovih kalkulacija, objasnio je da na jedan kvadrat može da stane „maksimalna gustina tri čoveka sa zimskim jaknama“.
Briljantna i nepravedno zapostavljena ostala je ministrova bravura na temu autora bajki. Odgovarajući na neku izjavu Boška Obradovića, Stefanović je u decembru 2016. rekao da neki ljudi „kada pred spavanje nemaju braću Andersen, izmišljaju bajke, koje plasiraju u novine“. Nakon što mu je objašnjeno da postoje braća Grim, a da je Andersen jedan i jedini Hans Kristijan, objasnio je to ovako: „Lapsus linguae nastaje pod uticajem semantičke bliskosti. Moj je spontana reakcija na nečiju pojavu konfabulacije – bogatih lažnih sećanja.“
Sve ovo, naravno, pada u sasvim drugi plan kada se prisetimo ministra okruženog pripadnicima specijalnih snaga policije na običnoj konferenciji za novinare, kada analiziramo svaku preteću poruku njegove državne sekretarke Biljane Ivković, kada se vratimo na nikad razjašnjenu priču o njegovoj najbližoj saradnici Dijani Hrkalović i njenim vezama s kriminalnim grupama, pa i njenom misterioznom odlasku iz MUP-a. Tu, baš kao i u skandalu s oružjem ili fantomima iz Hercegovačke, vidi se da mi ovde nemamo posla samo s bezličnim štreberom sklonom gafovima, kako Stefanović na prvi pogled deluje, već s čovekom koji je jedna od najvažnijih karika Vučićevog režima – spremna na akciju, sposobna za sve, bez opterećujućih etičkih barijera, sasvim uronjena u ovaj i ovakav režim, kojem bespogovorno služi i u čijem kreiranju aktivno učestvuje.
Zvanična biografija kaže da je rođen u Beogradu 1976, da je na Megatrendu završio fakultet i došao do doktorata, da je radio u privatnim firmama „različitih delatnosti“, od distribucije računarske opreme do marketinških. Bio je član Srpske radikalne stranke, zaposleni u Generalnom sekretarijatu (u vreme kada je Vučić bio generalni sekretar), zamenik sekretara, odbornik radikala u beogradskoj skupštini, a od 2007. i republički poslanik. Po osnivanju SNS-a prelazi u tu stranku i brzo avanzuje: potpredsednik, član Predsedništva, predsednik beogradskog odbora, sve je to bio dok na kraju, u julu 2012. nije dospeo i do pozicije predsednika Skupštine. Od aprila 2014. ministar je policije, a od 2017. sekretar Saveta za nacionalnu bezbednost i šef Biroa za koordinaciju službi bezbednosti.
Čak i bez dodataka u vidu afera, bisera i činjenice da je Stefanović najbliži saradnik centra ove vlasti, u pitanju je jedan zaista impresivan CV. Pitanje je, naravno, šta će biti njegovo veliko finale. I da li je ono prošlo ili se tek očekuje.