Dugi niz decenija posle 1945. godine, skoro svaki razgovor između običnih ljudi u Rusiji u kojem bi se dotakla neka “međunarodna” tema, a pogotovo sukobljavanje sa SAD, završavao se skoro poslovičnom konstatacijom: “Samo da ne bude rata.” Tako je bilo sve dok sa životne scene nisu otišli sami veterani, kojima se posrećilo da izađu živi iz Drugog svetskog rata, koji je u Rusiji i celom Sovjetskom Savezu bio poznat kao Veliki otadžbinski rat, i uopšte višemilionske generacije običnih ljudi koje su taj rat pamtile. Slogani “Mir svetu” i “Ratu ne” mogli su se videti skoro na svakom koraku, a poznati ruski novinar Leonid Parfjonov je svojevremeno izrazio mišljenje da je u posleratnom SSSR, baš na tom temelju narodnog pamćenja i zaveta “da se ne ponovi”, zaključen svojevrsni “društveni ugovor” između režima i naroda. Prvi i poslednji put taj ugovor je bio prekršen 1979. godine prilikom ulaska sovjetskih trupa u Avganistan i, kako smatra Parfjonov, prosta okolnost da odlazak mladih ljudi u vojsku više nije značio i njihov siguran povratak kući nakon služenja dvogodišnjeg vojnog roka odigrala je značajnu ulogu u otkazivanju poverenja režimu, a time i u skorom i brzom sunovratu Sovjetskog Saveza.
ISTRAŽIVANJA I NJIHOVA POUZDANOST
Nasuprot tome, istraživanja javnog mnjenja koja su sprovedena neposredno pre i nakon početka invazije na Ukrajinu pokazuju sasvim drugačija i nova raspoloženja. Opipavanjem narodnog pulsa u Rusiji se bave dve ustanove, državni Sveruski centar za proučavanje javnog mnjenja (VCIOM) i nezavisni Levada centar. Njihovi rezultati, uz neznatna neslaganja, svedoče o nadmoćnoj podršci ovom ratu od oko 70 odsto ispitanika. Rast je zabeležio i rejting Putina. Naravno, treba imati u vidu i druge novonastale okolnosti: uspostavljanje praktično vojne cenzure, donošenje novih zakonskih propisa kojima se, u suprotnosti sa odredbama Ustava o pravu na slobodno mišljenje i izražavanje, predviđa kazna do 15 godina zatvora za tzv. “diskreditaciju Oružanih snaga Ruske Federacije”, u šta spada i nazivanje rata ratom umesto “specijalnom vojnom operacijom” i, što je već potpuno paradoksalno, čak i isticanje već pomenutog slogana “Ratu ne”. Najzad i to da se istraživanja sprovode telefonski, uz registraciju broja ispitanika, zbog čega se mnogi jednostavno plaše da otvoreno iskažu svoje mišljenje.
Ovakav neverovatan obrt ima svoje razloge. Kako se ispostavilo, u izostanku temeljnih ekonomskih preokreta u smislu diversifikacije i modernizacije privrede zemlje (godišnji ruski BDP, sve sa naftom i gasom, iznosi svega dva odsto svetskog, i otprilike odgovara BDP-u Italije, koja ima skoro duplo manje stanovnika). Skoro dvodecenijska čuvena Putinova politika “dizanja Rusije sa kolena” dobila je za cilj samo jačanje vojne moći i njenu demonstraciju bilo gde i protiv bilo koga, pa i protiv bratskog naroda – Ukrajinaca. Iz današnje perspektive, kao svojevrsna priprema narodnog raspoloženja za predstojeće poduhvate izgleda čak i to što je Dan pobede, koji se u Rusiji decenijama obeležavao kao istinski narodni praznik “sa suzama u očima”, otprilike od 2014. godine počeo da poprima vašarski karakter. Prizori sa tzv. “marševa Besmrtnog puka” koji su organizovani uz asistenciju vlasti izazivali su gorak utisak – deca u kolicima, ili tek prohodala, u vojnim uniformama, fotografije “predaka, učesnika rata” ostavljene pored kontejnera za smeće nakon završetka marša, parole “Možemo da ponovimo” na automobilima, vrlo često nemačke proizvodnje. Ništa manju ulogu su imali ruski zvanični TV kanali, koji su godinama, putem skoro svakodnevno održavanih višesatnih “diskusija stručnjaka”, bombardovali gledaoce pričama o renesansi nacizma u Ukrajini.
VEĆINSKA I MANJINSKA RUSIJA
Izveštaji pomenutih ustanova za istraživanje javnog mnjenja su doskora pokazivali skoro potpuni nestanak “patriotskog efekta”, koji je nesumnjivo zahvatio Rusiju nakon aneksije Krima 2014. godine. Ali se već sada može reći da novi pohod nije doveo do uspostavljanja punog “narodnog jedinstva”, pored ostalog i zato što se uslovi života u unutrašnjosti zemlje i velikim gradovima, poput Moskve, Sank Peterburga i nekih drugih, veoma, a ponekad i radikalno razlikuju. Te razlike u pogledu visine zarada, navika, stila života, samog mentaliteta čine ruske megapolise “zemljama u zemlji”, mnogo više nego u drugim državama. Prisutne su i uzrasne, dohodovne i obrazovne razlike – istraživanja svedoče o mnogo manjoj podršci ratu od strane mlađih i bolje obrazovanih Rusa. Zato i ne čudi što je rusko gradsko, mlado i obrazovano stanovništvo odreagovalo na napad na Ukrajinu, a još više na preteći ekonomski kolaps, ne toliko odgovorima na pitanja istraživača javnog mnjenja, već onim što je još Lenjin jezgrovito nazvao “glasanjem nogama”. Prema najopreznijim procenama, broj ruskih građana koji su od 24. februara naprasno odlučili da napuste zemlju “zbog godišnjeg odmora” (uobičajen odgovor na dosad neuobičajeno pitanje graničnih službenika o razlogu za napuštanje zemlje) dostigao je pola miliona i nastavlja da raste.
Postoji i druga, za sada većinska Rusija, koja kao mantre ponavlja razloge iz Putinovog govora o početku “specijalne vojne operacije” – o osmogodišnjem “genocidu” u Donbasu, o “nacistima i narkomanima” na vlasti u Kijevu itd. Što se te Rusije tiče, mnogi stručnjaci su predskazivali da će ona promeniti raspoloženje kada, posle propasti plana o blickrigu na ukrajinsku prestonicu, u ruske gradove počnu da pristižu limeni sanduci, i to u neuobičajenom broju. Mora se priznati da za sada nisu bili u pravu, o čemu svedoči razgovor zaprepašćenog novinara sa jednom Ruskinjom, koja je takav sanduk sa telom svoga sina primila pre nekoliko dana: “Da nismo bombardovali Ukrajince, oni bi bombardovali nas. Izgleda da je trebalo bombardovati. Tu nije bilo drugih varijanti. Ali, nešto nije krenulo kako treba. Naravno, niko nije očekivao tako nešto. A sada, kada je već toliko momaka palo, ne sme se više stati. Treba ići dalje, do pobede.”
