Razaranje zajedničkog prostora

Nije korona, pre dve godine, još ni uzela maha kada su se javili glasovi da više ništa neće biti kao što je bilo ranije, a kako se epidemija zahuktavala, tako su glasovi koji su najavljivali sveobuhvatnu promenu svega postojećeg postajali sve snažniji. Uostalom, upravo je Slavoj Žižek bio jedan od tih glasova (videti novogodišnji broj “Vremena” od 28. 12. 2021). U međuvremenu, narastali su i horovi apokaliptičkih glasova koji su u koroni videli katastrofu svih katastrofa, završnu katastrofu (apokalipsu) te, samim tim, i kraj onog sveta koji poznajemo makar u poslednjih dvesta godina (u istom broju “Vremena” o tome govori Srećko Horvat).

Nijedna od ove dve perspektive nije ni nova ni iznenađujuća. Još od Prvog svetskog rata filozofi su, a potom i teoretičari uopšte, usvojili apokaliptički ton jer, ako ništa drugo, posle svetskih ratova, Holokausta, GULAG-a i svega onog što nam je doneo 20. vek, veoma je teško bilo ostati optimistom, uverenim u nezaustavljivi napredak što nam ga donosi moderno doba (osim, dabome, napretka u ubijanju, koji je bio nesumnjiv).

Korona je pak opasnost koja je izronila iz kolektivnog zaborava. Poslednja velika pošast virusnog ili bakterijskog porekla koja je desetkovala Evropu bila je španska groznica dvadesetih godina prošlog veka, ali kako se gotovo poklopila s krajem Prvog svetskog rata, uprkos tome što je, prema procenama, odnela više života nego Veliki rat, ta se jeziva epizoda nekako zagubila u lavirintima kolektivnog sećanja. Korona je, zbog toga, prvi napad ovih razmera posle stotinak godina, a sve ono što se smatralo nesumnjivim dostignućem – recimo, lakoća i brzina kojom se ljudi mogu kretati svetom – ispostavilo se kao najefikasniji način prenošenja zaraze, te se svet našao zatečenim i vrlo nespremnim.

AGAMBEN I POSLEDICE

Ovde je odmah potrebno precizirati o kakvoj vrsti nespremnosti govorimo. Nipošto nije reč o tehnološkoj, medicinskoj ili naučnoj nespremnosti, naprotiv. Nauka je reagovala munjevito, vakcine protiv kovida bile su spremne i puštene u upotrebu brže nego bilo koja vakcina ikada ranije. Sećamo se lekara koji su, oslanjajući se na prethodna iskustva, govorili kako su potrebne godine da bi se ispitala pouzdanost vakcine, a njihovo dejstvo se, zakeranjima uprkos, pokazalo nesumnjivim: vakcina spasava živu glavu. Nespremnim se, međutim, pokazalo mišljenje, zakazala su tumačenja korone: naša svest je koronu dočekala nespremna.

Filozofi, sociolozi, psiholozi, politikolozi našli su se, odjednom, na nepoznatom tlu i uopšte se ne može reći da su se dobro snašli. Nije, naravno, jednom Slavoju Žižeku teško da se snađe jer on je, recimo to tako, snalažljiv filozof, ali ovde govorimo o tendencijama, o tome da same discipline nisu uspevale da nađu uporište u sebi samima. Utoliko je, recimo, slučaj velikog italijanskog filozofa Đorđa Agambena i više nego zanimljiv.

Agamben se, od samog početka krize, nalazi na meti pre svega onih koji ne gube veru u prosvećenost, a da ga, u isto vreme, ni kritičari prosvećenosti nisu “usvojili” s radošću, te se, trenutno, nalazi u najudobnijoj zamislivoj filozofskoj poziciji: sam je, izložen nesputanoj paljbi sa svih strana. Jer, s jedne strane, on je proglašen vedetom antivakserske scene i za to postoje jako dobri razlozi: njegova sumnja u vakcinu kao deo kapitalističke zavere je, blago rečeno, infantilna, osim što je glupa. Recimo to bez uvijanja: Agamben se, u više navrata, naprosto nalupetao. Ali Agamben nije izneverio filozofiju jer, čak i u trenucima najvećeg pritiska, kako je primetio Teofil Pančić, nije prestao da radi ono što mu je posao: da, bez povlačenja pred hukom kojim se oglašava gomila (recimo, ona gomila s društvenih mreža), propituje šta je to što krizu čini krizom.

Od samog početka, italijanski filozof kritikuje mere drakonskog zatvaranja društva zahtevajući mnogo bolja obrazloženja od onih koje su pružale vlasti, naročito italijanske, s posebnim osvrtom na zabranu slobode kretanja. Nije se libio da se suprotstavi stručnjacima (autoritetu) smatrajući da se oni, prečesto, naprosto kriju iza struke i da se prepuštaju inerciji umesto da misle, što je njegovim kritičarima, a i šire, posebno išlo na živce jer Agamben se suprotstavljao nečemu tako očiglednom, nečemu što svi vide i s čime se svi slažu. U filozofiji se to, kada se neodređeni svi slažu oko nečega, naziva zajedničkim čulom, a za rasnog filozofa ne postoji ništa slađe nego da razbuca tu vrstu neumne saglasnosti. Kažemo neumne jer ne počiva ni na kakvim pouzdanim evidencijama ili principima, već na inerciji krda: ako svi idu u određenom pravcu, onda mora da je to dobar pravac, čak i ako vodi u provaliju.

Najzad, filozofirati znači ne dopustiti strahu da nadvlada. Agamben, dakle, usred krize proizvodi krizu, krizu unutar krize, jer postavlja pitanja tamo gde se najhitnije moguće zahtevaju odgovori, pa zato filozof podseća na klinca koji se mota oko nogu starijih i smeta im, umesto da uđe u kuću i nastavi da se igra lego kockicama. U čitavom svom poduhvatu umeo je Agamben i da se pogubi, pa da zaista ide na ruku najprimitivnijim antivakserskim sentimentima, ali čak ni tada nije odustao od toga da bude ono što je izabrao: čovek koji postavlja pitanja i kritikuje ne obazirući se na dreku oko sebe, dreku izazvanu strahom i nemoći. On ne prestaje da misli.

EPIDEMIJA I DRUŠTVENOST

foto: pexels.com

Epidemija je politički fenomen mnogo više nego zdravstveni, ili, ako hoćemo tako, korona je zdravstveni fenomen u onoj meri u kojoj je politički: političkom odlukom – koja se legitimisala medicinskom argumentacijom – vlasti su, recimo, okovale građane države Viktorija u Australiji u koju je nevakcinisani Novak Đoković bezuspešno pokušao da uđe, ali je politička, isto tako, odluka srpskih vlasti da se prave kako korona ne postoji.

Epidemija je starogrčka reč sačinjena od prefiksa epi, “iznad”, i imenice demos, “narod”, te epidemija, utoliko, kao bolest koja pogađa čitav “narod”, stanovništvo, zajednicu, nije samo politički problem, već je, po definiciji, politički pojam. Kada je zajednica napadnuta, ona mobiliše odbrambene resurse i kreće “u borbu”. U slučaju epidemije, međutim, napadač nije druga ljudska zajednica već virus (ili bakterija), mikroorganizam koji deluje na ćelijskom nivou.

Po analogiji s ponašanjem organizma koji, u slučaju napada, pokreće odbrambene ćelije (reakcija imunog sistema), napadnuta zajednica odgovara aktiviranjem mehanizama za zaštitu javnog zdravlja. Otud se ne samo francuski predsednik Emanuel Makron na koronu okomio ratnim pokličem: “U ratu smo”, već je u trenucima junačke borbe protiv korone i nezrela srpska vlast razvijala zastave oko Infektivne klinike i ispuštala bojne pokliče, da bi uskoro ućutala jer je shvatila da joj to slabo ide. Sve to, međutim, govori o pomanjkanju resursa za mišljenje, čak i o svojevrsnom nestanku zajedničkog prostora na kojem bi uzajamno suprotstavljene strane mogle da se nađu: inter arma silent muse, “u ratu muze ćute”. Za, razliku, međutim, od klasičnih ratova koji zbijaju redove zaraćenih strana, rat protiv mikroorganizama je rasuo redove i umnogome pokazao nespremnosti da mislimo slobodno.

EFEKAT SOBE ODJEKA

Da se, s koronom, u osnovi ne događa ništa naročito novo, mišljenja je sociološkinja Ivana Spasić s Filozofskog fakulteta u Beogradu, a verovatno najveću promenu vidi u prostoru komunikacije: “Društvene mreže su preuzele ulogu glavnog izvora informisanja i komunikacije za veliki broj ljudi (verovatno i većinu), od nekadašnjih klasičnih medija. Ovi poslednji pružaju makar kakvo zajedničko tlo, ma koliko ono, u mnogim nacionalnim sredinama i političkim režimima, bilo manipulativno, nepotpuno, politički cenzurisano i neslobodno: ipak je postojao neki teren na kojem su se, makar potencijalno, svi susretali, a onda su, na tom zajedničkom terenu, formulisali svoje – ponekad potpuno suprotne i ogorčeno suparničke – interpretacije i vrednovanja činjenica, događaja, ličnosti i perspektiva za budućnost. Danas, zahvaljujući efektu ‘sobe odjeka’ ili ‘mehura’, u koje nas stavljaju algoritmi društvenih mreža, tog zajedničkog terena više nema; sa mnogo više osnova moglo bi se tvrditi da danas ljudi žive u različitim svetovima. Dakle, nemeju ‘različita mišljenja o’ X, nego ni to X ne ‘postoji’ u svim tim svetovima, ili postoji na drastično različite načine. Stoga to i ne mogu biti različita mišljenja o istoj stvari.

Taj proces je već bio uzeo maha znatno ranije, ali ga je pojava korona virusa naglo ubrzala. Zato što je virus, i njime izazvana bolest, bio tako velika, egzistencijalna pretnja; zato što se o njemu malo znalo i zato što je nosio stalnu neizvesnost (i dan danas, kad znamo mnogo više, on se stalno menja i kao da nam poručuje da ga nikad nećemo sasvim “uhvatiti” do mere koja bi omogućila precizno predviđanje); zato što se, po prirodi stvari, medicinski a pogotovo epidemiološki zaključci uvek formulišu u terminima statističkih verovatnoća, a ne apsolutnih izvesnosti (jeste/nije, može/ne može, ako – onda, A je uzrok B); zato što je kovid poremetio praktično sve ustaljene rutine života ljudi u svim krajevima sveta, izmakavši im tlo ispod nogu i navodeći ih da tragaju za nekakvim okvirom koji će dati smisao – ili privid smisla – tim uznemirujućim, iskorenjujućim iskustvima, okvir za koji će moći da se uhvate, odahnu i ponovo osete kakvu-takvu stabilizaciju: zbog svega toga, dakle zbog ekstremnosti izazova koji je kovid izneo pred ljude, kolektivno i pojedinačno, posezanje za pseudoizvesnošću unutar malih svetova osnaženih našim mrežnim praksama i pripadnostima, dobilo je na intenzitetu i neizbežnosti. Smisaone podela su dublje od političkih i ideoloških i ne vidim kako se mogu premostiti – jer je referenca na zajedničku stvarnost ukinuta.”

S druge strane, imamo sasvim drugačije filozofske reakcije. Kada je potpisnik ovih redova, spremajući tekst, razgovarao s filozofom Predragom Krstićem s Instituta za filozofiju i društvenu teoriju, našao se u nezavidnoj situaciji već posle prvog pitanja, odnosno posle prvog Krstićevog odgovora. “Šta nam se to danas događa?”, glasilo je prvo, široko i apstraktno pitanje, da bi se promptni odgovor vratio pitaču poput bumeranga: “Pa šta nam se događa?” Teško da je reakcija mogla biti više filozofska, jer Krstić, kao filozof, ne pristaje na lakša rešenja po kojima se pitanje i događaj podrazumevaju (zašto pitač misli da se događa nešto naročito, nešto što zaslužuje pitanje?), već uvek zahteva obrazloženje. Naravno da filozof nije slep za ono što se događa oko njega, za svakodnevnu sliku opsadnog stanja u kojem nas nevidljivi, ali podmukli neprijatelj pritiska sa svih strana – uostalom i sam Krstić spada u opreznije građane kada je reč o čuvanju od virusa – ali kao filozof on zahteva preciznije pitanje, jasniju perspektivu, sabranost bez koje se ne može misliti.

Na vraćeno pitanje, potpisnik ovih redova nije uspeo da odreaguje bolje nego da ponudi opšta mesta po kojima se sve ono što je pre korone bilo loše sada samo pogoršalo, da od priželjkivane solidarnosti nije ostalo ništa, da se bogati i dalje nesmetano bogate a siromašni tonu u siromaštvo, da politički režimi, posebno diktatorski poput srpskog, koronu koriste za pljačku građana i učvršćivanje na vlasti i sve ono što je, inače, uglavnom nesumnjivo, ali i toliko puta prežvakano da se pukim ponavljanjem ne može ništa uraditi.

Krstić je, utoliko, ponudio sasvim drugačiju perspektivu. “Naravno da krize, poput ove s koronom, izvlače ono najgore iz ljudi”, kaže on, “ali sadržaj se ne iscrpljuje samo u onome što se najbolje vidi. Zar ne uočavate ton sentimentalizma koji neprestano podseća na to da je čovek društveno biće, te da je socijalna distanca pogubna (pogubna po šta?), pa se ljudi, zbog korone, otuđuju jedni od drugih i slična lamentiranja. To je, naprosto, krivi pozitivizam. Da li zaista mislite da ovom i ovakvom svetu nedostaje društvenosti?!

Zadržimo se, na trenutak, na obrazovanju i na histeričnim reakcijama po kojima, eto, đaci gube što ne idu u školu, te njihova društvenost trpi, te se zatvaraju u sebe ili samo vise pred kompjuterima, dok je, eto, mladima potreban život i šta sve ne, a naročito veselost s kojom, navodno, idu u školu (koju im je veselost korona oduzela). Ispada kao da je pre korone sve bilo u redu, a sad, odjednom, zbog korone ništa ne valja. Zar nismo, naprosto, sve vreme bili kritičari sumanutog ubrzanja naših života u kojima nije bilo vremena ni za dovoljno sna, a kamoli za nešto što nije rmbačenje i, eto, to malo spavanja? I evo nam sada predaha, pa opet nismo zadovoljni.

U čemu je stvar? Šta ljudi uopšte hoće? Zar nije epidemija upravo prilika da se malo smirimo, da se, kod kuće ili pred kompjuterom, malo susretnemo sa samima i sobom i, u tom susretu, podsetimo se šta znači misliti? Javni um, da se podsetimo Kanta, oživljava u večernjim satima. Povučenost je uslov svesti”.

GATANJE IZ MOKRAĆE

U Krstićevoj intervenciji čuje se odjek Žižekovog preokretanja čuvene Marksove jedanaeste teze o Fojerbahu, po kojoj su filozofi do sada (sredina 19. veka) samo tumačili svet, dok je stvar u tome da se on menja. Žižekova intervencija obrće stvari: svet se toliko promenio i toliko se brzo menja, da su nam sada potrebna tumačenja kako bismo uopšte shvatili šta se događa. Korona bi, utoliko, bila šansa za ponovno tumačenje sveta.

Ipak, šta je sa antivakserima koji se, primećeno je, služe upravo retorikom doba prosvećenosti: tražeći svoja neprosvećena prava, oni se pozivaju na slobodu koja je ugrađena u projekat prosvećenosti. Dakle, sve one argumente koji su korišćeni u korist ideja prosvećenosti antivakseri i populisti koriste protiv praksi prosvetiteljstva. Kao autor koji je na ovom jeziku, verovatno, najviše pisao o idejama prosvećenosti, Krstić nije iznenađen antiprosvetiteljstvom u doba korone. “Od kako su se ideje prosvetiteljstva uopšte pojavile na javnoj sceni, one idu u paru s antiprosvetiteljstvom. I ne samo to. Sam projekt prosvetiteljstva obeležen je protivrečnostima, počev od toga da su enciklopedisti, koji su se zalagali za slobodan javni prostor i život u svetu, osim Didroa živeli povučenim životima (kao da ih je korona uterala u kuće), pa sve do toga da je zajedno s idejama slobode cvetala, u osamnaestom veku, industrija gatanja iz mokraće. Nisam siguran ni da je danas mnogo drugačije”, dodaje Krstić, “nego smo, možda, samo živeli u iluziji. Uostalom, ideje prosvećenosti nisu pre korone ništa manje bile na meti nego što su to danas, jedino što se danas to bolje vidi. U stvari, ako već govorimo o prosvetiteljstvu, ne postoji tu jasna prava linija od, ne znam, osamnaestog veka do danas, nego je uvek reč o dvostrukom koloseku”.

* * *

S jedne strane, dakle, uprkos vrenju na površini, čini se da korona nije poremetila dubinske struje koje ne menjaju svoje putanje. S druge strane, ono što se događa na površini – urušavanje zajedničkog prostora – pre ili kasnije osetiće se i u dubini. Korona je, utoliko, sva je prilika, samo ubrzala procese koji su tu bili i pre nje, što je za mišljenje koje se nije paralizovalo od straha najplodnije moguće tlo.