Dečak

Prvi primerci koje sam susretala bili su zanimljivi jer su među nogama imali „pišu“ kakvu nijedna, pa ni najbolja, devojčica nije imala. Nekako naviknutoj na to, kasnije mi je postalo zanimljivo to što su uvek imali ružniji rukopis i neurednije sveske i što su, za razliku od ostalog sveta, uživali u ubacivanju snega u školske torbe i sličnim prilično besmislenim stvarima. Kasnije, stvari su se iskomplikovale. Svi su odjednom izgledali kao muškarci, zainteresovali su se za ozbiljnije stvari, počeli su i mudro da zbore. Činilo se da dečaka više nema. Na prvi pogled. Već na drugi, ispostavilo bi se da je „dečak“ neuništiva kategorija i da uživanje u njegovim detinjarijama predstavlja savršen način za ubijanje vremena u onom čarobnom periodu kad ste suviše veliki da biste oblačili suknjice (priželjkujući samo da vam je neki mangupčić zadigne), a opet suviše mali da biste rodili SVOG dečaka.

U većini slučajeva odmah je očigledno da se radi o Dečaku: kune se da nikad nije obukao odelo ni stavio kravatu, tvrdi da ga cipele ne žuljaju već guše, a samo u posebno svečanim prilikama potrudiće se da dođe u novom duksu ili tek opeglanim pantalonama. Razbarušen je (mrzi ga da se šiša), najčešće neobrijan (uspavao se), novac i dokumente nosi zgužvane po džepovima (nema gde da stavi novčanik). Stalno težeći da ostane dosledan sebi, primenjuje i radikalne metode odbrane: kada ga je supruga zamolila da se lepo obuče jer idu na svadbu, jedan od takvih promenio je svoj svakodnevni look time što je u džep izbledelih treger-farmerica udenuo karanfil! Ovakav Dečak moći će po ceo dan da iznosi (ponekad i filozofske) razloge zbog čega izgleda tako kako izgleda – jedan me je skoro ubedio da ne pere kosu redovno zbog toga što je šampon štetan, a i „naši preci imali su dobru kosu zato što su je prali samo jednom godišnje“.

Bilo da vam je tata, deda, šef, drug ili dečko, on će vam, suviše veliki da bi zadizao suknjice, praviti „magareće uši“, pritiskati nos, kvrckati vas po glavi, povlačiti vam uši, glumiti da je mnogo besan da bi posle minut-dva prasnuo u smeh… Kad se izigra, on je riznica podataka koji vam baš i nisu bili neophodni u životu. On napamet zna istoriju stripa, datume rođenja dece omiljenih pevačica, biografije skoro anonimnih pisaca SF-a, sve o oružju starih Grka, detalje o perverzijama srednjovekovnih vladara… i u stanju je da sate i sate provede tražeći informacije o vešticama/Indijancima/dinosaurusima. Pošto se devojčice, iz ko zna kog razloga, uvek polovično ili potpuno transformišu u žene, Dečak je za njih neodoljiv. Možda upravo stoga što uz njega i njegove priče bar na trenutak igraju ulogu devojčice – one iste koja je okupirana barbikama, čije su sveske uredne i koja mirno sedi u klupi dok dečaci u zadnjim redovima prave haos.

Koliko god ga poznavali, Dečak će vas uvek iznenaditi. Sedeći onomad uplakana nad sopstvenom (ili to beše kolektivna?) zlehudom sudbinom, pozvala sam jednog od njih nadajući se samo da neću čuti priču „kako sve to nije važno“. Umesto očekivanih mudrosti koje definitivno ne bih izdržala, on me je pogledao, podigao kesu koju je nosio u ruci i izgovorio istorijsku rečenicu: „E, kupio sam kilo banana. Ajde da jedemo.“ Tek u potpuno nenormalnim okolnostima Dečak ume da zasija u punom svetlu. Dobivši vojni poziv za vreme bombardovanja, jedan je napravio kosmičku dramu ne oko toga što ide da se bori protiv celog sveta, već oko toga što „stvari mogu da mu stradaju dok je on na frontu“. Pre nego što sam te „stvari“ stavila na sigurno, obećavši da ću ih ako treba i životom braniti, nisam odolela da ne zavirim u to blago: dva šala i dres omiljenog fudbalskog kluba, dve kesice šećera sa likovima igrača dotičnog kluba, navijačke boje za lice, autogram karte igrača… bile su u jednoj, a ploče omiljenog benda u drugoj kutiji.

Ipak, čak i tako sladak i neodoljiv kakav jeste, on može da vas povredi. Kada ga najbolja drugarica zamoli da izađe s njom da bi mogla mirno da izvede završni korak ka onom Pravom (koji će biti tu i tu, u tačno određeno vreme, ali bi susret trebalo da bude kao slučajan), on će pola sata pre polaska saopštiti da „ne može jer se komšiji šteni ona rasna kuja“. Dok devojčica (polu)transformisana u ženu bude lupala glavu oko toga „šta to među njima škripi, kad je donedavno sve bilo u najboljem redu“, on će dvogodišnju vezu okončati bez reči, odmahivanjem glave na pitanje: „Da li ti hoćeš da i dalje budemo zajedno?“ Posle nekoliko poljubaca (prijatnih, ali ne i obavezujućih), on će biti u stanju da vas ozbiljno upozori da „to ipak ne znači da smo mi sad zajedno“. U takvim situacijama poželite da Dečaka više ne bude, da se svi naprasno pretvore ako ne u Matorce (videti Vreme br. 538), ono bar u zrele ljude. Međutim, kad vremenom prihvatite da biti Dečak obično podrazumeva odsustvo takta, obzira i finesa, stvari postaju prihvatljivije. Opraštate mu, jer vam ništa drugo ne preostaje. Večito mlad i van bilo kakvog klišea, jedino je on u stanju da previdi da ste mu ćerka/devojka/drugarica/jedna od poslovnih saradnica (sa svim što te vokacije podrazumevaju). Okupiran sopstvenim pričama, jedino on ne primećuje da danas grozno izgledate, da ste se ugojili, da ste nervozni, stari. Uz njega, to više ne primećujete ni vi.

Čarolija ipak nije večna – nestaje onog trenutka kad shvatite da je on prevideo da vam se baš sada plače i da vas u ovom trenutku ni najmanje ne interesuje priča o bengalskim tigrovima ili privatnom životu Francuza u XI veku. To je sasvim siguran znak da je vreme da se ozbiljno posvetite ozbiljnijim muškarcima (ili Matorcima – stvar ukusa), ili da rodite SVOG dečaka. Zadizanje suknjice, magareće uši, kvrckanje po glavi, ubacivanje snega u torbu tada više ne pomažu. O bananama da i ne govorimo.