Ćuti, tako mora

Onomad shvatih da ipak ima smisla živeti kad je magazin “Rolling Stone” objavio Top listu sto pesama za 2024. godinu, a ja u prvih deset izvođača nisam čuo za devet, pa ni tom jednom, čije umetničko ime nekom greškom znam, ne znam ni jednu pesmu. Ta činjenica me je ohrabrila da ipak nije sve tako sivo, kao recimo vazduh u Beogradu i svet u kom postoje idioti koji veruju da se ubijanjem drugih ljudskih bića rešavaju problemi jedne nacije, a ne kešira zaostali profit iz prenatrpanih magacina paranoičnog bolesnog društva.

Dotrčkarao sam oran do svog automobila i pohrlio u susret kancelariji na Novom Beogradu kroz vazduh koji će uskoro moći da se diše i lopatom. U oblaku smoga igraju se Srbi, delije i junaci sa kapuljačama, i prave parkinge i betoniraju prostor gde je glupo dosadno drveće bespotrebno jelo govna polovnom voznom parku. Mladi batinaši nam mašu i smeše se ispod fantomki, veselo nas ispraćajući noževima, bakljama, palicama i boksevima. Naraštaj koji ponosno stražari ispred kapije budućnosti i ne dopušta nikom da prođe i zarazi se bolesnim klicama nade i prosperiteta. Ovde je oduvek bilo omiljeno utočište prošlosti i njeno jedino sigurno prebivalište. Čak i dok joj kastriraju ud po ud, iz njenih se stidnih dlaka kote vaši koje je gotovo nemoguće iskoreniti. Toliko je to unosan posao.

Na putu do posla mahali su mi savesni raspoloženi vozači iz automobila utrkujući se ko će pre da me propusti i uljudno me pozdravi, tretirajući jedni druge kao ljudska bića, a ne kao pomahnitale divlje životinje.

Idila u Beogradu.

Pakosni bi rekli da je najbolje što ovde možeš da očekuješ od dana jeste da niko nije zaboravio da popije lekove. Ili da barem ne zakačiš udes na mostu ili nekom od bulevara. Ili neke od demonstracija, čije je frontove postalo teško i evidentirati, jer ih je iz dana u dan sve više na ovom svetom tlu, baš kao i pre par decenija, i pre stotinak godina kad su ga okupirali nacisti. Generacije ovde nisu senilne kao što se govori, pa da lako zaboravljaju ko ih je i kako satirao, već je to teret svetaca, da iznova prolivaju krv jedni drugima i nude žrtve u ime prošlosti, te se instinktivno drže praporiva koji im je sistematski usidren u fokloru. A to je sidro najbolje opevano u onoj što nam naši stari pevaju: “Ćuti sine, to tako mora. Bitno da smo živi i zdravi, i da imamo da pojedemo. I da smo te mi zaposlili!” Što potvrđuje aksiom da su u nebeskoj zemlji i osnovna ljudska prava benefit i nagrada, te da se ni život ne podrazumeva kao takav, već se zaslužuje u ime svetoga. Zato nas je sve više mrtvih i nezdravih, pa i gutamo bele bubrege, mlevena kopita i parizer.

U ime svetih nam se skoro i genije poglavar setio da prefarba autobuse i ukine red vožnje gradskog prevoza, uz obrazloženje da red vožnje ne doprinosi redu vožnje kako mu ime nalaže, nego da ga narušava. Pošteno! I logično! Koji će đavo svecima red vožnje i metro? Ovde je najbolje prevozno sredstvo vazda bilo puzanje. U skladu sa pozivom.

Hotel Jugoslavija, Stari savski most, Sajam i mnogi drugi spomenici minulim vremenima, koji narodu koji ih je podigao tepaju na nebeskom, biće tretirani kao tačke mučeničkih agendi u investitorskim hodočaću budućih svetaca.

Čije god bi noge poželele da kroče i gaze po budućim kvadratima ovih ruina, moraće dobro da se natope starim savskim blatom koje je mnoge tako progutalo. Svi ovde vrlo dobro znaju da sa takvim blatom nema zajebancije.

Još je bolje sa prirodnim bogatstvima koja nam je, kako kažu, Bog podario i koja slava mu, nisu u Beogradu, a nisu ni u Nemačkoj, pa se spremaju da nam trpeze u domaćinstvima obasjaju pogačama na baterije. Kao što su nekad u mom kraju nad onemoćalim očevima ponosni sinovi vršili lapot. Samo se ovde umesto malja koristi delikatnije sredstvo, i umesto lapota, ova rabota se više uklapa u čedomorstvo.

Neki drugi narodi koji žive čvrsto na zemlji možda bi odavno rekli IZDAJA i postupili kako se kroz istoriju postupalo u skladu sa tim pokličem, ali mi koji smo odavno sišli sa neba nismo tako prosti i primitivni, pa da nas pravo na čist vazduh, zdravu okolinu, mogućnost kretanja, zdravstveni i obrazovni sistem, bezbednost, zajedno sa po kojom lokvom prolivene krvi i ubistvom s vremena na vreme, tako lako pokoleba. Osnovna ljudska prava su izmislile budale, te nas u skladu sa tim naivni i neuki tretiraju kao porobljena govna podeljena u sitne klanove obeležene amblemima zavisti, infantilno i duhovno osakaćeni i osuđeni da sopstvenu žuč presipamo iz šupljeg u prazan želudac pun mikroplastike i dobre rakije. Ali, to je laž.

Svako normalan zna da je sve to minorno u poređenju sa nebom koje stoji iza i iznad nas, pa makar ga i ne videli od smoga i isparenja, mi smo nekako oduvek znali da je tu.