Manje upućeni posmatrač srpskih političkih (ne)prilika mogao bi se naći u čudu pred krajnje neobičnim obnašanjem vladajuće interesne grupe: iako čvrsto drži sva uporišta stvarne i simboličke moći i uprkos tome što ne skriva totalitarne pretenzije, što se članovi partije ili partiji odani pojedinci nalaze na čelu, doslovno, svih javnih institucija u zemlji, računajući tu domove kulture, biblioteke i mesne zajednice (osim one tri novosadske), vlast sve češće proizvodi situacije bezvlašća.
Starogrčka reč anarhija savršeno dobro ukazuje na problem. Anarhija, naime, nije puko bezvlašće, već nešto još gore: vladanje bez principa. Arhein znači vladati, ali vladati na osnovi nekakvih principa. Arhe je ono što je prvo po starešinstvu (ne, dakle, prvo u vremenu, nego po ugledu), ono što se nalazi u temelju, a što su Latini preveli s princip, dakle ono što se nalazi u osnovi i na čemu vlast počiva, tako da je, recimo, arhont onaj koji je prvi, ali prvi ne samo po moći (potestas), već po stareštinstvu (auctoritas), te zbog toga arhont vlada ne pukom silom već i autoritetom.
An-arhija bi, utoliko, za ovu priliku, značila vladavinu koja ne počiva ni na kakvom temelju, već postupa proizvoljno, pronalazeći jedini legitimizacijski okvir u volji monarha (reč monarh sačinjena je od monas, „jedan“, i arhein, „vladati“, te je monarhija vladavina jednog). Monarh se, u srpskom slučaju, zove Vučić Aleksandar.
Na pojavnoj ravni mogu se ponuditi tri upečatljiva primera „vladanja bezvlašćem“.
2. Na nedavnim ekološkim protestima bilo je vrlo uočljivo odsustvo policije. U Beogradu su građani prekinuli protok saobraćaja na glavnoj magistrali u zemlji, a da od policije nije bilo ni traga, te je prava sreća da su se sporadični sukobi završavali bez ozbiljnijih povreda. Dodamo li tome da su građane napadale grupacije batinaša koje je organizovala sama vlast, odsustvo policije bilo je, najblaže rečeno, nedopustiva zloupotreba vlasti. Policija, koja je u republici servis svih građana, stavljena je, u ovom slučaju, u službu održavanja lične vladavine monarha. Dakle, deo vlasti koji ima monopol na fizičku prinudu (policija) i koji je zadužen za održavanje reda i mira bio je suspendovan da bi vladar, susprotstavljajući građanima svoju volju, proizveo nered i nemir. Da bi – ponovo se pozivamo na starogrčke reči – haos, „nered“, suprotstavio kosmosu, „redu“, čime je direktno napao ideju politike kao umeća organizovanja ljudske zajednice.
2. Opstrukcija skupštine kao formalno najviše političke institucije u zemlji, takođe je rušenje poretka. Od samog preuzimanja vlasti, vođen monahističkom idejom vladavine jednog, Vučić Aleksandar je prionuo na razgradnju Republike i republikanskih ustanova, pre svega Skupštine. Ideja je jasna. Da bi se ustanovio princip vladavine volje Jednog, dakle princip bez principa, potrebno je odstraniti stvarni uticaj ustanove koja počiv na principima i koja proizvodi principe – zakone. Zakoni služe pre svega da bi se ograničila nesputana volja pojedinaca ili grupa, čime se uspostavlja organizovana ljudska zajednica.
U drugačijem pojmovnom režimu: pojedinci deo svoje slobode ulažu u kolektivnu slobodu, dakle u zakone – što znači da oni sami sebe ograničavaju zarad dobrobiti zajednice kojoj pripadaju – i time grade političko društvo.
Može se to reći i ovako: svaki pojedinac deo svoje slobodne volje ulaže u kolektivnu volju, što znači da nijedan pojedinac, niti bilo kakva grupa, ne može biti iznad kolektivne volje koja je utvrđena društvenim ugovorom. Vladavina zakona znači vladavina principa (a ne pojedinaca ili grupa poput partije), a upravo je skupština mesto na kojem se, kroz zakone, artikuliše kolektivna volja.
Vučić Aleksandar se, međutim, izdigao iznad zakona na taj način što je obesmislio Skupštinu, podjarmio sudstvo (kao ravnopravnu granu vlasti) i zaposeo čitav javni prostor (kao četvrtu, neformalnu granu slobodnog poretka – republike). Utoliko, kao što smo na ovom mestu pisali, ni ustavne promene ne znače ništa onome ko je uzurpirao javni prostor i ne pridržava se ni zakona koje sam donosi. Zbog toga na delu i jeste vladavina bezvlaščem.
3. Potpuna uzurpacija javnog prostora takođe doprinosi anarhičnim tendecijam u službi lične, proizvoljne vladavine. Politika se u republici nikada ne iscrpljuje u pukom održavanju vlasti, već i u obrazovanju građana za slobodan život. Vučić Aleksandar, međutim, ne poznaje ništa drugo do održavanje lične vlasti, zbog čega javni prostor ispunjava sobom i svojim nebuloznim monolozima koji se ne opterećuju istinom, ili ga ispunjava tabloidima koji ne poznaju niti priznaju civilizacijski princip opšteg dobra.
Primetićemo da se, na pojmovnoj ravni, suprotstavljaju lično (Vučić) i opšte (građani, država). Da bi, dakle, sebi otvorio što širi prostor i, u istom gestu, suzio prostor građanima – čime se građani od slobodnih osoba nastoje načiniti poslušnim podanicima – monarh unosi nered u javni prostor, te se u haosu (neredu) neistina i proizvoljnosti, pojavljuje kao zastupnik kosmosa (reda). On, dakle, u isto vreme proizvodi nered i, deklarativno, uvodi red, što, opet, nije ništa drugo do vladanje bezvlašćem.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
