Predsednički i parlamentarni izbori u Makedoniji zakazani za 24. april i 8. maj su podsetili srpsku javnost na zanimljivo sredstvo obezbeđivanja poštenih izbora – ulazak opozicionih predstavnika u ministarstva 100 dana pred izbore, kako bi svojim ovlašćenjima sprečili ministre vladajućih partija da zloupotrebljavaju svoju moć. Ovo rešenje „tehničke vlade“ se pojavilo u takozvanom „Pržinskom dogovoru“ 2015. godine, nakon velike političke krize u kojoj su u glavnim ulogama bili Nikola Gruevski i Zoran Zaev.
Doduše, teško je reći i da su predstavnici EU i SAD igrali sporedne uloge. Jedna je pripala i Viktoriji Nuland, pomoćnici američkog ministra spoljnih poslova koja je samo godinu i po dana ranije imala ulogu i na kijevskom Euromajdanu.
Iako su od tog sporazuma prošla samo dva izborna ciklusa (2016, 2020), organizacija za merenje slobode Fridom Haus je Makedoniji povisila ocenu sa oko 60 na skoro 70 od mogućih sto. Uz to, tada postavljeno specijalno tužilaštvo je nedugo zatim počelo istragu protiv Nikole Gruevskog, ali i nekoliko visokoprofilnih slučajeva.
Reklo bi se da je rešenje bilo plodotvorno, pa se postavlja logično pitanje – ako i ove godine makedonski izbori proteknu relativno pošteno, da li bi i Srbija mogla da usvoji mehanizam iz „Pržinskog dogovora“? Možemo li zamisliti da Marinika Tepić kao zamenica ministra unutrašnjih poslova kontroliše rad Bratislava Gašića?
Razlike između položaja Vučića i Gruevskog
Što se tiče naprednjaka, pretpostavljate, odgovor bi bio „ne“. Doduše, taj odgovor je, potaknut pozivanjem Dragana Đilasa na „Pržinski dogovor“, još 2019. istresao Vladimir Orlić: „…da neko kaže – evo, izvolte, sad ste vi ministri, pa birajte ko će čega da bude ministar, pa ćete sad vi da vladate, a da niko ništa narod nije pitao, niti ste jedan jedini glas dobili od bilo koga, kao što ga ne bi ni mogli dobiti, naravno.“
Možemo pretpostaviti da ni Nikola Gruevski, tadašnji premijer Makedonije, nije bio oduševljen idejom, ali je ipak pristao. Zašto? Da li bi pod sličnim uslovima i Vučić pristao? Da li ih možemo očekivati uskoro?
Prvo, Gruevski je počeo da iritira Zapad okretanjem ka Rusiji, donekle prateći model Viktora Orbana: nacionalizam, konzervativizam i autoritarne sklonosti. To ga je uvodilo u sukobe sa susedima, ali i u trzavice sa albanskom manjinom. Vučić ima prilično sofisticiraniji aranžman sa Zapadom: glumeći neutralnost umiruje prorusku srpsku javnost, dok na marginama vrlo ozbiljno sarađuje sa Zapadom koji mu toleriše autoritarnost upravo zato što može kontrolisati srpsku javnost.
Drugo, Gruevskom je za petama bila vrlo jaka opozicija, pa su EU i SAD imale sa kim da procenjuju svrsishodnost smene vlasti. Što je opozicija jača, to su spoljne sile ozbiljnije primorane da razmotre podršku smeni vlasti. To je kod nas slučaj samo u Beogradu, dok na nivou države SNS i dalje dominira.
Treće, protesti opozicije su bili za makedonske prilike izuzetno posećeni i naelektrisani dokazima o nepočinstvima vlasti Nikole Gruevskog (masovna prisluškivanja, kao i zataškavanje ubistva). Naši protesti su relativno slabije posećeni i daleko manje energično, bar u poslednjih nekoliko godina.
Začarani krug
Iako su male šanse da će Vučića neko uskoro primorati na srpski oblik „Pržinskog sporazuma“, zašto ne bismo razmotrili šta bi bilo kada bi predstavnici opozicije ušli u ministarstva 100 dana pred izbore? Šta bi bilo kada bi se osnovalo specijalno tužilaštvo?
Ukratko rečeno, teško je znati, ali makedonski primer nas uči skromnosti. Nova vlast pod vođstvom Zorana Zaeva je ukinula specijalno tužilaštvo, jedna od glavnih tužiteljki je optužena za iznudu, a Nikola Gruevski je uspeo da pobegne u Mađarsku. Medijska scena se nije značajno promenila, uticaj politike je i dalje snažan.
Nevladina organizacija za praćenje korupcije „Transparensi“ je izmerila pad nivoa korupcije nakon „Pržinskog sporazuma“, ali se već 2023. korupcija vratila na vrednost iz 2015.
*autor je politikolog i predavač na brojnim univerzitetima
