Sva krv mora biti iznesena na sunce

Radila sam više intervjua sa vladikom Grigorijem. Prvi u manastiru Tvrdoš pre desetak godina. Ovaj smo razgovor, u dva navrata, vodili u Nemačkoj, zemlji gde sada stoluje. Rat u Ukrajini je tekao. Mi smo pričali o našim ratovima koje je vladika proveo u Hercegovini.

“Često sam govorio da je u određenom smislu rat jako intenziviran život – prisutnije je ružno, prisutnija je smrt, ali prisutnije je i ono dobro”, kaže Grigorije. “Postoji ta opasnost da poverujemo da smo ravnodušni, ali će nas sačekati proživljeno”.

“Jer smrt postaje svakodnevica. Mislio sam da sam jak i hrabar, a onda sam stalno sahranjivao mladiće koji su imali između 18 i 25 godina, gledao njihove majke, supruge, malu decu… Pretvoriš se u studeni kamen. I odjednom više nisam mogao da prolazim pored tih grobalja, nisam mogao da ih gledam. Izgleda da je sav taj užas bio potisnut – da se preživi dok rat ne prođe. Taj strah koji imaju ljudi na borbenim linijama je neopisiv. A svi moji drugovi iz detinjstva, sa sve tri strane i sve tri vere, bili su tamo. Suprotstavljeni. I mislim da svi imaju taj posttraumatski sindrom, kao što ga imam i ja iako nisam bio u rovu, ali sam bio u iščekivanju vesti i pogibije, sahranjivao…

Pročitajte ceo intervju sa vladikom Grigorijem u nedeljniku „Vreme“ od četvrtka (16. marta)

Pretplatite se na digitalno izdanje