Stogodišnjica rođenja pesnika: Čuda Vaska Pope

ČUDA VASKA POPE

1.

Ako bismo želeli da napravimo skicu za duhovni portret Vaska Pope moramo neizostavno pomenuti sledeće:

Vasko Popa se pojavio u srpskoj književnosti odmah posle Drugog svetskog rata, dakle u vreme kada su zavladale socijalne tendencije u umetnosti kao posledica komunističke ideologije – čiji je, inače, Vasko Popa bio simpatizer – i kada su sve umetničke ideje koje su dolazile sa Zapada bile ne samo pod sumnjom, nego i pod kontrolom. Ali taj talas novog između dva rata, potekao sa modernom, avangardom i nadrealizmom – kome je Vasko Popa takođe bio sklon – bio je već osnova za neko čudo koje je tek trebalo da se dogodi. I upravo je Vasko Popa doveo to čudo i pustio ga sa lanca u našu poeziju. Naravno, odmah su to čudo zastupnici nove, krute i utilitarne ideologije pojurili da uhvate i da ga ponovo vežu, ali čudo se razbesnelo, tutnjalo je, ludovalo, sevalo i grmelo, a mladi pesnički svet počeo je da ludi od nekog uzbuđenja i zanosa, od novog ludog vremena koje se svuda osećalo kao pomama i ekstaza. Vasko Popa se nije obazirao na hajke i osporavanja. Obazirali su se drugi – oni koji su se uplašili tog čuda i oni koje je to čudo omamilo. Bilo je to, pre svega, čudo jezika, zatim čudo pesničkih slika, čudo novih suludih metafora, čudo novog ritma, čudo asocijacija. Bio je to grom iz vedrog neba. Tih čuda Vaska Pope bilo je i kasnije, jer je on prosto bio vođa pesničkih čuda.

2.

Moje upoznavanje sa poezijom Vaska Pope dogodilo se kada sam bio u prvom razredu gimnazije. Jedan mladi, tek svršeni profesor književnosti pročitao nam je na času pesmu Vaska Pope „Očiju tvojih da nije“. Ovo je ta pesma:

Očiju tvojih da nije

Ne bi bilo neba

U slepom našem stanu

Smeha tvoga da nema

Zidovi ne bi nikad

Iz očiju nestajali

Slavuja tvojih da nije

Vrbe ne bi nikad

Nežne preko praga prešle

Ruku tvojih da nije

Sunce ne bi nikad

U snu našem prenoćilo

Taj naš madi profesor, pročitavši dakle ovu Popinu pesmu, upitao je šta ova pesma znači? To pitanje je izazvalo šok među nama. Prolomila se tišina koja nam je oduzela i moć razmišljanja  i moć govora. Otkud nebo u stanu, i to još u slepom stanu; ko je taj što ima svoje slavuje; od kada vrbe prelaze preko praga…? Prvi put su nas zbunile reči iz jedne pesme, jer smo poeziju drugačije shvatali. Strpljenje profesorovo trajalo je beskonačno. U jednom trenutku – a bio je to trenutak kada se nekakav odgovor morao srušiti i razbiti tišinu – ja sam glasno, više za sebe, rekao: Pa, to je ljubav! Tada sam u očima mojih drugova i ja osetio svu ljubav sveta, jer sam, kao neki mali Edip, rešio zagonetku. Tada sam, u stvari, shvatio da jezik skriva jedan drugačiji, paralelni svet, dublji i suptilniji, višeznačan i zatamnjen, ali svet koji povezuje um i duh, realno i izmišljeno. Ogovorom: „To je ljubav“ počela je moja pesnička avantura – zakoračio sam jednom nogom u svet moderne poezije! Preda mnom se tada ukazala svetlost poezije Vaska Pope, svetlost koja me, evo, i danas obasjava.

3.

Kada je o pesničkom jeziku Vaska Pope reč, treba odmah naglasiti da njegov jezik, u stvari, nije neproziran, nerazumljiv i taman. Tamno je ono što se tim jezikom saopštava, jer se to nalazi s one strane, iza uma, u dubinama našeg bića, našeg sna i u našoj podsvesti. Popin jezik je jezik nadsvesti! Šta nam ta nadsvest savremenog pesnika poručuje? Pokušaću da u najkraćim crtama izrazim kako ja to doživljavam. Prvo, savremeni umetnik, a pesnik pre ostalih, suočen je sa krizom ličnosti modernog doba. On oseća da je čovek ispunjen egzistencijalnim strahom: kako od svojih misli, tako i od svojih osećanja. Savremeni čovek je jedinka koja se istovremeno hrani i truje svojim košmarom, svojim avetima i avetima drugih, melanholijom i razdraženošću u isto vreme. Drugim rečima, čovek je obavijen splinom. Videćete to iz jedne pesme Vaska Pope, koja je napisana pedesetih godina. Pesma je iz njegove knjige Nepočin-polje:

Evo to je to nepozvano

Strano prisustvo evo ga

Jeza je na pučini čaja u šolji

Rđa što se hvata

Na rubovima našeg smeha

Zmija sklupčana u dnu ogledala

Da li ću moći da te sklonim

Iz tvoga lica u moje

Evo ga treća je senka

U našoj izmišljenoj šetnji

Neočekivani ponor

Između naših reči

Kopita što tutnje

Pod svodovima naših nepaca

Da li ću moći

Na ovom nepočin-polju

Da ti podignem šator od svojih dlanova

Ova Popina ljubavna pesma, pesma koja bi trebalo da slavi najuzvišenije osećanje, prepuna je straha, neizvesnosti i sumnje u to osećanje i u mogućnost ljubavi. U ovo osećanje uvuklo se nešto nepozvano, neko neidentifikovano, neobjašnjivo i nesaznatljivo strano prisustvo; evo ga,  hoće da razori to osećanje. Jeza, rđa, senka, ponor, sklupčana zmija, kopitama što tutnje zgrabiće kosmičku snagu ljubavi. I nema više mira, radosti i nade među ovim ljubavnicima. Oni žive na nepočin-polju večitog bdenja i nesna, ograđeni nečim strašnim i nepojmljivim. Nema spokoja u šatoru među dlanovima nežnosti i poverenja.

4.

Ali, kriza i nemir iz ličnosti prenose se i na savremeni svet u celini, pa je sumnja u egzistenciju kao ispunjenje i vrhunac sveta osnovno stanje svih odnosa savremenog sveta. O tome Popa govori u poslednjoj svojoj pesmi napisanoj verovatno 1990, dakle u vreme strašnih događanja u našoj bivšoj državi:

Živećemo u doba noža

Veliki nož će preseći na dvoje

Sve čega se dotaknemo

Pa i nas same

Doživećemo da se nož

Nabode na svoj sopstveni vršak

I da bude posečen

Od svojih oštrica

Mi ćemo sastaviti svoje polovine

Ali se one među sobom

Neće prepoznati

Savremeni čovek u savremenom svetuje podeljen do te mere da su čovek čoveku, ideja ideji, misao misli, osećanje osećanju – nesaznatljivi, neprepoznatljivi i neprihvatljivi. Mi smo stranci koji se lelujamo: nesigurni, ljudi-senke, ljudi bez osobina, ogoljeni i izgubljeni u tami i ponoru sopstvenog sveta i sveta uopšte.  Najveća zla sevaju u nama i nad nama.

Toliko o Popinom predosećanju i vidovitosti.

5.

Ovaj duhovni portret Vaska Pope bio bi nepotpun ako ne bih pomenuo i njegov neprocenjivi značaj za srpsku kulturu. Reč je o dva poduhvata kojima je Popa zadužio generacije čitalaca i stvaralaca.

Naime, Popa je sastavio tri zbornika (almanaha) prozno-poetskih tekstova koji su temelj umetničke imaginacije: zbornik narodnih umotvorina Od zlata jabuka, zbornik pesničkih snoviđenja Ponoćno sunce i  zbornik pesničkog humora Urnebesnik. Za srpsku narodnu književnost Popa je verovao da je temelj naše kulture i stvaralaštva: „Naša narodna poezija cvetala je i sazrevala u samom srcu stoletnih noći. U toku tamnih vekova stvoren je zlatni vek naše književnosti… Razdoblje naše literature koje iz nepojamnih daljina sjaji svojom čudesnom lepotom i koje nije prestalo i neće nikad prestati da obasjava pesničko stvaranje na ovoj šaci zemlje pod ovim nebom.“

U vezi sa pesničkim snoviđenjem Popa kaže da se „dnevnim očima samo dnevne i svakodnevne stvari vide“, pa nastavlja : „Čas zadivljeni, čas zastrašeni, vidimo kako se ukida smrtonosna nesrazmera između nas i svekolikog svemira…, ravnodušnog prema nama. Izjednačujemo se sa samim neprekidnim stvaranjem. Vladamo tom zvezdanom čarolijom i u isti mah joj služimo.“

Povodom pesničkog humora (kao i Breton u svojoj „Antologiji crnog humora“) Popa se izrazio jednom velikom pohvalom čovekovoj imaginaciji, oličenoj u humoru: „Taj divni, taj neulovljivi humor! Ide zemljom, a senka mu nebom. Glas mu govori belo, a odjek mu odgovara crno. Stopalo mu je okrenuto unapred, a trag unazad… Ko će humoru nabrojati sva lica i naličja? Humor može da bude: kamen koji ujeda kad ga neko zgazi. Vatra koja voli da se kupa gola. Reka koja teče uzvodno. Voćka koja sama pojede voće sa svojih grana… Nož koji se poseče kad god nešto seče… Ko će s humorom izaći na kraj? Osim samog humora.“

6.

Neizostavno moram – na samom kraju – da kažem da je Vasko Popa uređivao jednu od najznačajnijih edicija u srpskom izdavaštvu koja se zvala „Metamorfoze“. U toj ediciji je objavljeno 35 knjiga. Bila su to, između ostalih, dela sovjetskih pisaca koji u to vreme nisu bila objavljena ni u Sovjetskom Savezu (Zamjatin, Babelj, Piljnjak, Ivanov, Andrej Bjeli, Platonov, Remizov); zatim je među prvima u Evropi objavio Borhesa, Huana Rulfa i Asturijasa; objavio je Margerit Jursenar, Malkolma Laurija, Silviju Plat, Sadeka Hedajata, ali i nekoliko velikih italijanskih pisaca: Itala Zveva, Itala Kalvina, Sangvinetija i Ćezarea Pavezea. I sve – imajte ovo u vidu – između 1962. i 1979. I sami znate kakvo je to vreme bilo u jednoj komunističkoj državi.

Eto, imao sam potrebu da vam kažem nešto o Vasku Popi, izostavljajući priču o njegovom uticaju na sve nas, i kao pesnik i kao čovek, o uticaju koji nas je povezivao i sa nama samima i sa celim svetom. Mi koji smo ovde osećamo se kao njegova duhovna deca. Nadam se da nismo sirota deca. I da mnogi drugi u Srbiji nisu kao Jovan Bez Zemlje.

PUNO PRAZNINE

Listić o Vasku Popi

1.

Ako hoćete da govorite o stvaranju, ne možete da izbegnete razmišljanje o Praznini. Zbog toga je Vasko Popa u „Maloj kutiji“ posebno izučavao Prazninu, govoreći:

U tvojoj četvrtastoj praznini

Pretvaramo daljinu u blizinu

Zaborav u sećanje.

Praznina nas vraća sebi samima. Ona otvara i otkriva mesto na kome će se ostvariti oblik, koji može biti i blizina i sećanje. I jedno i drugo je povratak biću, koje se ostvaruje u Maloj Kutiji, metafori za otvoreni svet i otvoreno delo.

Ispraznite se

U njenoj praznini.

Isprazniti se u Praznini znači biti spreman da primiš seme demijurškog nadahnuća, da se otvoriš i da se zatvoriš kako bi te primili u sebe Veledelo i Velereč.

„Prazno je srce moćnije od svega“, verovao je Majster Ekhart, tragajući za uzvišenim mestom na kome će se susresti Tvorac i njegovo Delo. Jedan drugi Rajnski mistik, Silezijus, uzviknuće: „Bezdan doziva bezdan. / Bezdan duha mog priziva vazda izglasa / bezdan Božji: reci, koji je dublji?“ „Ništa, a opet sve“, „Večno Ništa“, opisuje stanje punoće Beme. Popina Mala Kutija

u svojoj praznini drži

ceo celcati svet.

Najbolje je kad se Svet izgubi u samom sebi. Tada se postiže saglasje i punoća. Svet biva prisustvo odsustva. Sve je puno praznine!

Popina Praznina odjekuje od prisustva Sveta u njoj. Ona nije púko prazno, nije ništavilo, nije progonstvo. Mala Kutija je puna mogućnosti, ona isijava snagom, željom i nadom. U njenoj Praznini blista poverenje u preobražaj Sveta. Ona je ustalasani smisao. Mala Kutija je sažeta unutrašnja stvarnost.

2.

Popa je Malu Kutiju predstavio kao nešto što nadilazi ljudsko iskustvo, ali ga obuhvata. Mala Kutija je kao nekakva vidljiva sveobuhvatnost. Ona može biti shvaćena kao tačka ili sfera, kao soba ili hram, kao nešto beskrajno malo ili beskrajno veliko. Mala Kutija je makrokosmos i mikrokosmos istovremeno. Možemo o njoj razmišljati kao o Lajbnicovoj Monadi, kao o „neprestanom živom ogledalu univerzuma“. U Maloj Kutiji je složeno sve što je pesnik video, doživeo i spoznao. U njoj sedi onaj koji je sveobuhvatio Svet, onaj koji može da u „svemu pročita ono što se dešava svuda, pa čak i ono što se desilo i što će se desiti“ (kako je zapisano u Monadologiji). Mala Kutija se takođe može shvatiti kao Blejkovo Zrno Peska u kome je sadržan čitav svemir, ili kao Kafkina Soba Rukovodstva u kojoj u jednom pravcu „kruže sve ljudske misli i želje, a u suprotnim krugovima svi ljudski ciljevi i postignuća“. Ona je i Bretonova Tačka svih susreta: „Sve nas navodi da verujemo da postoji izvesna tačka duha odakle život i smrt, stvarno i nestvarno, prošlost i budućnost, saopštivo i nesaopštivo, visina i nizina, prestaju biti opaženi kao protivrečnosti.“ Mala Kutija je jedinstvo suprotnosti (coincidentia oppositorum): „Težnja da se u jednoj središnjoj tački kao u fokusu susretnu, ukrste i usredsrede sve dimenzije sveta i udruže sve dimenzije duha“ (iz jednog programa beogradske Mediale). Mala Kutija je identična Borhesovoj tački Alef, „koja obuhvata sav prostor zemaljske Kugle sagledan iz svih uglova“. Borhesov opis te tačke počinje jednom uzvišenom sveobuhvatnom demijurškom slikom: „Video sam u isto vreme dan i noć“, a završava se halucinantnom furijom postojanja: „Video sam cirkulaciju moje tamne krvi, video sam ljubav kako povezuje i smrt kako menja, video sam zemlju u Alefu, video sam svoje lice i utrobu, video sam tvoje lice, osećao sam nesvesticu i plakao jer su moje oči videle taj tajni i pretpostavljeni predmet čije ime ljudi uzurpiraju, mada ga nijedan čovek video nije: nepojmljivi svemir.“

Mala Kutija je tajna koju ne smemo odati, zavet koji ne smemo zaboraviti, pečat koji ne smemo slomiti. Njena nam se Puna Praznina neprestano približava i udaljava držeći nas u stalnoj nedoumici da li je njen sadržaj vidljiv ili nevidljiv, stvaran ili nestvaran. Zbog toga nam uvek preti opasnost da nas obuzmu neverica i nepažnja. Zato mi sa Malom Kutijom neprestano vodimo dijalog o smislu i igramo zanosnu igru prepoznavanja i skrivanja sebe i Sveta:

         Sada je u maloj kutiji

Ceo svet mali malecan

Lako ga možete u džep staviti

Lako ukrasti lako izgubiti.

3.

Mala Kutija je simbol Velikog Preobražaja. Ona je atanor inicijacije nižeg sveta u viši, pojedinačnog u opšte, profanog u sveto, sveta predmeta u svet duha. U Maloj Kutiji svet postaje dinamičan, počinje da pulsira na jedan viši, univerzalniji način. U „Zakupcima male kutije“ kamen postaje ptica, mrtvom je dat život; senka (naša lična tama) postaje naša košulja sreće, koža koja će zaogrnuti, obujmiti naš oblik u svoj svojoj lepoti; iz našeg očinskog korena, iz našeg porekla, izrasta osovina sveta, Drvo Života, i čovek postaje uspravan, spreman da se po toj vertikali kreće gore i dole; malo (miš) postaje veliko (zlatna tresigora); seme porekla (očinski koren) u materici smisla (maternja školjka) uzdiže pehar besmrtnosti, Obasjanog Čoveka. Onaj koji je to dostigao, stekao je mudrost: umesto jedne glave na ramenima stekao je dve, jednu koja gleda napred i drugu koja gleda unazad, jednu koja je gornji i drugu koja je donji svet.

Mala kutija radi za vas.

Stvaranje je najveća tajna. Uvid u Veliku Tajnu imaju samo odabrani. Ona neizrecivom snagom privlači u srce svoje tame, nečujnim glasom doziva i mami. „Žrtvama male kutije“, onima kojima nije dato (a njih je najviše) da se venčaju sa Tajnom, gubi se svaki trag o sebi, postaju nedostupni sebi samima, nevidljivi celom svetu, izgubljeni u lavirintu svoje suvišnosti i izlišnosti. Mala Kutija je nigdina za neupućene. Ko je upućen u njenu tajnu? To niko ne zna. Skriveni su putevi Male Kutije.

5.

Kao da sanja o nekoj muzici sfera, Popa se raduje postojanju Male Kutije podstičući je:

Pevaj mala kutijo

Ne daj da te savlada san

Ceo svet bdi u tebi.

         Mala Kutija je mesto opšteg jedinstva i sklada, i mi – kao neki posvećenici – živimo od njenih tvoračkih zalogaja:

Tvoj ključ okrećemo u ustima

I gutamo slova i brojke

Iz tvoje pesme.

Kao da je dosegao najviši stepen slobode, Popa dopušta nama ostalima da se u Maloj Kutiji osećamo kao u nekom savršenom Gradu-Suncu:

Jašite u njoj prostor

I berite zvezde i muzite vreme

I spavajte na oblacima.

         Ali čuvajte se gordosti, ne remetite univerzalnu harmoniju, ne kvarite igru, ne tražite razloge i objašnjenja, nepostojeće razloge i neshvatljiva objašnjenja, vi koji verujete u Smisao:

Jedino se nemojte praviti

Važniji od njene dužine

I pametniji od njene širine.

6.

Teolog Tejar de Šarden je verovao da postoji negde, nije važno gde, Tačka Omega prema kojoj je sve upućeno, svesno samoga sebe i svega ostalog: svako Ja je udruženo, povezano sa onim što je Sve. To Sve je središte organizovano oko samog sebe. I svako središte organizovano oko samog sebe konvergira, i sastavni je, suštinski deo svakog drugog središta organizovanog oko samog sebe. Pred nama je, negde gde se ukrštaju daljina i blizina, nadusredsređenje svih središta, „negde unapred u jednoj tački koja ih stapa i potpuno dovršava u sebi“. U Popinoj Maloj Kutiji – u kojoj je ceo svet – stvaraju se i množe novi stari svetovi, svetovi braća i sestre. Gledamo u rodoslov svetova. I pitamo se, i čudimo se: gde je poslednja Mala Kutija Male Kutije u kojoj bi trebalo da počine, da se skrasi Ceo Svet? Ali, ne lezi vraže:

Ni jedna od malih kutija

U maloj kutiji zaljubljenoj u sebe

Nije poslednja.