„Srbijo, stidi se“: Tužbe Romića i Radonjića nakon oslobađanja krivice za ubistvo Ćuruvije

Nešto više od četiri meseca po okončanju devetogodišnjeg sudskog postupka za ubistvo novinara Slavka Ćuruvije, stižu nove tužbe u vezi s tim slučajem.

Dvojica od četvorice oslobođenih, Ratko Romić i Milan Radonjić, podneli su tužbe za naknadu nematerijalne štete zbog povrede časti i ugleda.

„To je institut takozvane naknade štete zbog neosnovanog lišenja slobode koji garantuje pravo svakom ko je bio nezakonito lišen slobode da ima pravo da traži naknadu štete zbog povrede časti i ugleda. Jedini kriterijum je taj da je bio u pritvoru, da se pokazalo da je pritvor neosnovan zbog činjenice da je postupak završen oslobađajućom presudom“, kaže Momčilo Bulatović, predsednik Advokatske komore Beograda.

Tužbe su stigle na adrese advokata Aleksandra Olenika i poslanice Marinike Tepić, koji su presudu komentarisali na društvenim mrežama, bez pominjanja imena.

Ove tužbe su izazvale listom negativne reakcije na društvenim mrežama. „Srbijo, stidi se“, „Živimo pakao. Doći će dan kada će nas ubijati od batina i onda nas tužiti jer ih boli ruka“, samo su neke od njih.

Srbijo, stidi se…

“Mog oca nema već 25 godina. Izgleda da nam se nameće baš takva formulacija. Da kažemo ‘nema ga’, kao da je bio pa prošao, sam od sebe nestao, da ne ponavljamo da je ubijen, streljan, likvidiran…“

Jelena Ćuruvija. pic.twitter.com/BFfPcrwX6H

— Srđan Crnjanski (@CrnjanskiSr) June 11, 2024

Živimo pakao.

Doćiće dan kada će nas ubijati od batina i onda nas tužiti jer ih boli ruka. https://t.co/9nBrJRC3ba

— Dexi (@Stosic_Dejana) June 10, 2024

Jelena Ćuruvija: Istina o ubistvu mog oca je za našu političku stvarnost preteška

„Mog oca nema već 25 godina. Izgleda da nam se nameće baš takva formulacija. Da kažemo „nema ga“, kao da je bio pa prošao, sam od sebe nestao, da ne ponavljamo da je ubijen, streljan, likvidiran…, rekla je za Cenzolovku Jelena Ćuruvija Đurica, ćerka ubijenog novinara Slavka Ćuruvije, povodom tužbe bivšeg funkcionera Resora državne bezbednosti Milana Radonjića protiv fondacije koja nosi ime njenog oca i koju je ona osnovala.

Dodaje da četvrt veka pravosuđu ove zemlje nije bilo dovoljno da utvrdi ko je odlučio da njenog oca “ne bude” i ko je tu odluku sproveo.

„Računa se, međutim, da je to sasvim dovoljno vremena da zaboravimo kako i zašto ga nema ili barem da izgubimo volju da zapitkujemo. Možda društvo i može da se natera na zaborav, ali ja koja nosim teret „prokletstva“ ćerke žrtve političkog ubistva, ne mogu i neću“, kaže Ćuruvija Đurica i dodaje:

„Ne mogu da prihvatim da je sudska istina, koja kaže samo da istine nema, da ne može da se zna, i moja istina. Ne mogu svoj um i srce da očistim od svega što sam saznala, čula i videla u ovih predugih 25 godina i da se pravim kako nisam došla do „vansudske“ istine. Do iste one do koje bi došlo i pravosuđe – u nekoj drugoj zemlji, u nekom drugom vremenu“.

Ocenjuje da je takva istina za naše sudove neizreciva.

„Za našu političku stvarnost, takva istina je nepotrebna, čak štetna. Preteška je. Lakše je da se i meni zabrani da znam istinu. Da mi se zapreti ne bih li je zaboravila. Ili barem zaćutala. Od mene se valjda očekuje da pustim da mi otac počiva u miru na način koji neće uznemiravati njegove ubice“, navela je Jelena Ćuruvija.

Ističe i da je znala da ubistvo Slavka Ćuruvije nije samo njen gubitak i da istina o tom ubistvu, kao i pravda što bi iz te istine proizašla, nije potrebna samo njoj, nego celom društvu.

„Znajući to, inicirala sam osnivanje fondacije s imenom Slavka Ćuruvije, kojoj je zacrtan cilj da doprinosi stvaranju društva u kojem novinarstvo neće biti smrtonosna profesija. U kojem će reč biti slobodna, a sudstvo nezavisno. U kojem će ubice stizati pravda. Sada tu fondaciju tuže i guše. Zašto? Prosto je – može im se. Može im se da zahtevaju kažnjavanje svih nas koji smo tražili istinu i pravdu. Da nam to više ne padne na pamet“, naglasila je jelena Ćuruvija.

Foto: AP Photo/Pedja Milosavljevic

Rakočević: Mrlja na našoj savesti

O ovoj temi su se oglasili i predstavnici strukovnih udruženja.

„Da bi se neko smatrao povređenim zato što je o njemu u nekom kontekstu govoreno kao o kriminalcu a dokazano je da je oslobođen, ponekad nije potrebno da se kaže ime, dovoljno je da se stavi u takav kontekst da bude prepoznatljivo“, objašnjava Dragana Boljević iz Društva sudija Srbije.

Predsednik Udruženja novinara Srbije Živojin Rakočević tužbu tumači kao nastavak progona ubijenog novinara.

„Ispada da će Ćuruvija biti kažnjen 25 godina posle smrti i da će njegov slučaj da se povlači, a povlačiće se kao mrlja na našoj savesti, pravdi i istini“, rekao je Rakočević.

Da li će i kolika odšteta biti dosuđena odlučiće sud u parničnom postupku. Ceni se niz okolnosti – dužina pritvora, krivično delo za koje se sudilo, da li je osoba ranije osuđivana, kakve su posledice za ličnost i porodicu.

„Ne bih bila iznenađena da njihovi zahtevi budu usvojeni, po mom mišljenju postavlje se pitanje samo dužine i jačine duševnih bolova koje su oni trpeli tokom procesa u kojem je javnost nesumnjivo njih smatrala krivim i tako je o njima i pisano u novinama“, kaže Dragana Boljević.

Ko je kriv za ubistvo Slavka Ćuruvije ne zna se ni 25 godina kasnije. Posle dve osuđujuće presude u prvom stepenu, početkom februara Apelacioni sud pravosnažno je oslobodio optužbi četvoricu nekadašnjih radnika resora Državne bezbednosti zbog nedostatka dokaza.