Prosvetni radnici širom Sbije su u štrajku. Časovi u delu škola u Srbiji traju 30 minuta.
„Zakonski zonski štrajk” podrazumeva najpre skraćenje časova u školama u Beogradu i Požarevcu, a onda svake sledeće nedelje u drugim školskim upravama.
„Država je spremna sada da nam umanji plate, za 15 minuta koliko nismo u učionici. Zato smo odlučili da svaka školaska uprava štrajkuje po pet dana, da bi taj namet na naše, ionako nikakve zarade, bio što manji”, kaže za „Vreme” predsednica Unije sindikata škola Beograda Snežana Romandić Petrović.
Ako će državu umiriti to da nam umanji dnevnice, dodaje, jer smo ustali i rekli “nemojte ovako”, onda moramo da tražimo od javnosti da zaštiti škole.
„Ili ih zaista više neće biti”, kaže Romandić Petrović.
„Ovako više definitivno ne može”
Od kada je Vlada Srbije prosvetnim radnicima dala konačnu ponudu, od nadležnih više nema ni reči o prosveti.
„Njihova bahatost nas je bukvalno naterala da ovog puta ne možemo ni da odustanemo, niti da pristanemo na ucenjivački stav koji Vlada ima prema zaposlenima u školama. Mi smo velika i odgovorna branša. I bili smo vrlo strpljivi. Od 2020, kada je bila pandemija korone, čekamo trenutak kada bi se sitemski rešio problem uslova rada i materijalnog položaja zaposlenih u školama”, kaže Romandić Petrović.
I nije reč samo o platama, već o stanju u školama uopšte.
„Izgleda da je tragedija u ‘Ribnikaru’ zaledila sve u trenutku. Tada smo očekivali da će nadležni shvatiti značaj škola, državnih pre svega, ali država se okrenula i ostavila nas sa ispraznim protokolima, procedurama i malim zaradama. Što je kulminiralo jednom prilično nepristojnom ponudom Vlade”, kaže Romandić Petrovič.
Sindikati zahtevaju da vlast ispuni dogovoreno iz Protokola koji su sa Vladom potpisali u oktobru prošle godine, među kojima je i izjednačavanje početne plate nastavnika u školama sa prosečnom zaradom na republičkom nivou.
„Te neke igre procentata, fromulacija brojeva, populizam kojim država pristupa ovako odgovornom pitanju je ono što što nas je sve dovelo u stanje besa, da kažemo ‘ovako više definitivno ne može’”, kaže Romandić Petrović.
Ta teška reč „odgovornost”
Reč „odgovornost” ovih dana nas neumoljivo vraća na rušenje nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu 1. novembra, koja je zdrobila 14 života, dok se troje teško povređenih i dalje bore da prežive.
Tim povodom novosadska opozicija je pozvala na protest u Novom sadu, u utorak 5. novembra. Oni zahtevaju i ostavke gradonačelnika Novog Sada Milana Đurića i premijera Miloša Vučevića, kao i hapšenja odgovornih za nesreću u Novom Sadu.
Sagovornica „Vremena” kaže da zvaničnog poziva za nastavnike za pomenuti skup nije bilo, ali da je sasvim sigurna da će se tamo naći veliki broj kolega koji su iz Novog Sada i okoline, jer se kao građani ove države osećaju loše.
Na pitanje da li to ima veze sa politikom, Romandić Petrović naglašava da prosvetni radnici celog radnog veka beže od dnevne politike, u koju ih redovno guraju.
„Ne znači da se u osnovi sindikati ne bave politikom, na širem nivou da, odnosno pitanjem šta ovoj državi treba. Smatramo da su tragedije koje se dešavaju ovom društvu posledica toga što se sistemski ne rešavaju stvari u temelju. A obrazovanje svakako jeste temelj svakog društva”, kaže Romandić Petrović.
Zaprljali su reč „politika”, dodaje, pa se od nje svi sklanjaju.
„To je bežanje od suštine, da država vodi brigu o školama jer su njene. Ili su sad važnije privatne škole, ne znam. Poslednjih nekoliko godina je lakše raditi u privatnom sektoru. Jer je državni posao jedan ogroman administrativni galamatijas”.
Smatra da posledice ovakvog delovanja ne samo što su tragične, nego im se kraj ne nazire.
„Ljudi koji rade u školama upozoravaju da više obrazovanje nema cenu, a nije priznato u društvu u kome se suviše lako pristupa činjenici da svako može da radi sve. I da škola nije važna. Ni vaspitanje, ni obrazovanje. Postaćemo, ako već nismo, društvo sklono da sve relativizuje i u kome se sve da staviti u rečenicu ‘pa šta’’”, kaže Romandić Petrović.
Dodaje da se nastavnici tvrdo i uporno bore prtov tog “pa šta”, jer u takvom društvu za škole nema mesta.
Kakve su prognoze za prosvetne radnike?
Kada je reč o rezultatima koje će postići štrajkom, Romandić Petrović kaže da su od početka spremni na maraton, a ne kratak sprint.
„Nemamo mogućnost da odustanemo, jer to znači odustati od sopstvenog poziva i sebe”.
Ne predaju se, kaže, iako su izloženi veliki pritiscima od strane političkih ispostava.
„Bežimo od politike, a politika nas juri”, kaže Romadić Petrović.
Rukovodioci škola su, dodaje, uglavnom politički delegirani.
„Oni nam zabranjuju da izlazimo sa časa posle 30 minuta. Apeluju da moramo da čuvamo decu. Traže nam spiskove, koji se šalju lokalnim moćnicima. Na sve moguće načine pokušavaju da nas uplaše. A ja mislim da smo mi već toliko dugo uplašeni da više ne možemo da se setimo čega se plašimo”, kaže Romandić Petrović.
Tragedije pokazuju da sistem ne funkcioniše
Poverenje je, kaže, u potpunosti izgubljeno kada se govori o nadležnima koji razgovaraju sa zaposlenima u školama.
„Oni čak odbijaju da razgovaraju. Mi nismo ni imali nikakve razgovore, jer to podrazumeva dvosmernu komunikaciju. Mi uglavnom imamo monologe, gde nam se pod noge bacaju neki stini procenti, sitne pare, po principu ‘evo i sad tišina’”, kaže Romandić Petrović.
Objašnjava za „Vreme” da čak i izvrću sve zahteve, kao da se pregovora o dva ili tri posto.
„Mi ne pričamo o tome, mi tražimo kompletnu reformu obrazovnog sistema”, kaže ona.
Prosvetni radnici su složni i u tome da sistem, ovakav kakav jeste, vodi ovo društvo na još veću stranupticu od ove na kojoj se nalazimo.
„U školama su svi nezadovoljni. I deca i roditelji i nastavnici. Jedino su nadležni zadovoljni. Jer to iz daljine izgleda kao sistem koji funkcioniše”, zaključuje Romandić Petrović. “A da nije tako, pokazuju nam tragedije kroz koje prolazi ovo društvo”.
