Nemački novinar Mihael Martens u velikom intervjuu za „Vreme“ priča o tome zašto je posumnjao u priču o „Sarajevo safariju“, kako je raskrinkao i o tome kako su mnogi veliki svetski mediji pali na tu priču
Dekadentno bogati i zli, dolaze na brda iznad Sarajeva i plaćaju Srbima da bi snajperom pucali na civile. Dolaze masovno i ubijaju masovno. Za decu plaćaju više.
To je priča o „Sarajevo safariju“ koja je mesecima kružila po regionalnim i svetskim medijima. Oslanja se na dokumentarni film „Sarajevo safari“ slovenačkog reditelja Mirana Zupaniča (2022), te dve knjige iz ove godine, „Vikend-snajperisti“ italijanskog autora trilera Ecija Gavacenija i „Plati i pucaj“ opskurnog hrvatskog autora Domagoja Margetića.
Poslednjih sedmica je Mihael Martens u više tekstova u konzervativnom Frankfurter algemajne cajtungu u sopstvenoj režiji razorio tu priču kao „bajku za odrasle“. Hvatao je Gavacenija i Margetića u izmišljanju činjenica i izvora, pričao sa desetinama ljudi u Sarajevu i ljudima iz Haškog tribunala – niko za turiste-snajperiste nikad nije čuo.
Kako se stvar zapatila u medijima? Zašto su je novinari papagajski ponavljali bez provere? I može li se u današnje doba išta demantovati? Martens je o tome iscrpno govorio za naš mesečni njuzleter Redakcija.
VREME: Da li si uspeo da utvrdiš kako je medijski počela priča o „Sarajevo safariju? Ne mislim sada na Gavacenija i Margetića, nego na iole ozbiljne medije?
Mihael Martens: Nisam se time toliko bavio. Prvi korak bio je da pročitam obe knjige i pogledam film. To je bio i moj prvi tekst, rad za pisaćim stolom. Prethodno sam u medijima pročitao petnaestak tekstova o temi i nisu mi bili ubedljivi. Taj talas tekstova došao je sa Gavacenijevim tvrdnjama, iako je film izašao mnogo ranije.
Kako je moguće da su se mediji oslonili na jedan jedini izvor, a taj izvor je italijanski pisac trilera?
To sam se i ja pitao i to je bio jedan od razloga što sam počeo da istražujem. Imam utisak da je u nekim slučajevima želja da ta priča bude istinita bila toliko jaka da je jednostavno ignorisano sve što se nije uklapalo.
Usput, zanimljiv detalj je u jednom balkanskom podkastu, gde sam gostovao, izneo kolega Krsto Lazarević. Naime, Margetićeve optužbe da je Vučić umešan u „Sarajevo safari“ su nemački mediji široko preneli. Doduše, uvek uz ogradu – „navodno“, „tvrdi se“, „priča se“…
Međutim, Margetić je iznosio slične optužbe protiv bivšeg nemačkog poverenika za obaveštajne službe Bernda Šmidbauera. To nigde nije preneto. Pretpostavljam da neki ljudi dvaput razmisle pre nego što optuže nekoga iz sopstvene čaršije.
Da li je ovo za tebe bila i pomalo lična stvar? Ti, dopisnik zadužen za Balkan, a nikad nisi ranije čuo za „Sarajevo safari“?
Jeste bilo donekle lično. Pre svega, nervira me loše novinarstvo. Radije čitam tekst sa kojim se sadržinski ne slažem, ali kojem zanatski nema zamerki, nego onaj koji potvrđuje moje stavove ili predrasude, ali je profesionalno loš.
Instinkt mi je govorio da priča ne može biti tačna, ali legenda se ne pobija instinktom.
Kako je moguće da si praktično sam srušio tu legendu? A onda su odjednom svi počeli da govore: da, Martens je bio u pravu.
Pa dobro, ne baš svi. Možda sam zaista bio među prvima, ali iskusni balkanski dopisnici, poput Tima Džude, bili su skeptični od samog početka. To znam iz privatnih razgovora. Možda jednostavno nisu imali vremena da se time detaljno bave.
Zaista sam imao koristi od toga što sam stalno zaposlen (nije freelancer, prim. red.). Bio sam dva puta u Sarajevu, danima sam radio samo na toj temi kad nije bilo hitnih dnevnih događaja, čitao knjige… A možda druge kolege jednostavno nije toliko iznervirala priča kao mene mada ima i takvih. Recimo Adelhajd Velfl iz Sarajeva, koja piše za bečki Standard, takođe je bila uverena da je priča nemoguća i neprihvatljiva.
Dakle, meni je bilo važno. Moj list, FAZ, nije ni znao za to, odnosno niko me nije terao da se time bavim.
Neke od tvrdnji koje iznose Gavaceni ili Margetić deluju toliko neverovatno, a niko ih ranije nije ozbiljno doveo u pitanje. Kako?
Mogu da ponudim samo tezu jer već sam radio priču koja je na sličan način privukla pažnju, mislim da se zvala „Surovi rat Danijele Matijević“. Naime, Danijela Matijević je bila vojnikinja Bundesvera koja je kasnije izvršila samoubistvo. No u to vreme, 2010. godine, napisala je knjigu o vremenu provedenom na Kosovu kao pripadnica nemačke vojske.
Priča je bila apsurdna, ali recenzije su govorile: hrabra žena, mnogo je propatila na Kosovu. U knjizi se recimo tvrdilo da su vojnici Bundesvera na Kosovu jeli pse jer nije bilo hrane. No knjiga me ne bi zanimala, loše knjige objavljuju se svakog dana. Ali ona je gostovala po nemačkim tok-šou emisijama i svuda je bila slavljena. Zbog jedne takve emisije sam leteo u Keln da gostujem.
Moja teza je da se čudne priče sa Balkana često objavljuju bez ozbiljne provere. Mislim da bi urednici mnogo pažljivije čitali priču o stranim snajperistima da se navodno dogodila u Stokholmu, Madridu ili Parizu. Ali pošto dolazi sa Balkana, onda pobedi stereotip – Balkan je takav, divalj i primitivan. Kao što je Karl Maj stereotipno pisao o Indijancima.
I tako se priča širi. Bez obzira što ulogu glavnih negativaca imaju Italijani (njih je tobože najviše bilo među turistima-snajperistima, prim. red.), gde se to oni pretvaraju u zveri koje ubijaju ljude? Gde ispoljavaju najmračnije porive? Ne u Torinu ili Milanu, nego navodno na Balkanu, gde je tako nešto moguće.
Šta ti je prvo zapalo za oko u toj priči?
Razmere. Da je neki Italijan tvrdio da je otkrio dva slučaja bogatih Italijana koji su vikendom odlazili na srpske položaje, verovatno ne bih postao sumnjičav. Takva pokvarenost ljudi je itekako moguća.
Ali priča je predstavljena kao organizovani turistički biznis u kojem su učestvovale stotine ljudi, vikend za vikendom. Pominjala se kancelarija za vezu u Milanu, putnička agencija u Belgiji… Sve je predstavljeno gotovo kao da danas rezervišeš all inclusive odmor na Fuerteventuri.
Drugo, svakog dana učim i mnogo stvari ne znam. Ali mi je bilo čudno da za tako spektakularnu priču nisam čuo nijednom tokom 25 godina redovnih putovanja u Bosnu. A još čudnije, nisu čuli ni ljudi sa još više iskustva, poput Tima Džude. Sad je neki italijanski pisac krimića navodno otkrio nešto što niko drugi nije, uključujući i Karlu del Ponte.
Prošlo je vreme kad je bivša Jugoslavija bila prva vest. Imam utisak da mnogi zapadni novinari vrlo malo znaju o regionu. Danas pišu o Avganistanu, sutra o Srbiji. Možda je to igralo ulogu u širenju priče?
Kolumnista Haris Imamović mi je rekao šta je primetio – da priče o „safariju“ maltene nikad nisu prenosili iskusni balkanski novinari nego ljudi koji sa regionom nemaju veze. Zanimala ih je senzacionalna priča, ali su o Balkanu znali otprilike koliko ja o Ugandi ili Peruu.
I tvoj list je pisao. Kako se to desi, a da niko tebe recimo ne pita: „Mihaele, može li ovo uopšte da bude tačno?“
Pa, autor te prve navodne senzacije bio je Italijan, a mi imamo dvoje dopisnika iz Italije. Naš stalni dopisnik Matijas Rib, koji je bio i moj prethodnik na mestu balkanskog dopisnika, od samog početka je imao sumnje. On je, mislim, prvi uopšte u nemačkim medijima napisao kritički tekst, a ne ja. Nije to bilo istraživanje, već je oprezno, ali nedvosmisleno izrazio sumnju da su se stvari dogodile na način na koji se tvrdi.
A onda je bila koleginica Karen Kriger, koja je, za razliku od mene, tu priču smatrala uverljivom. Svakako je imala puno pravo da o njoj piše, pošto je knjiga objavljena u Italiji, a intervjuisala je i autora.
Imao si i drugu tezu – da se priča uklapa u duh vremena na Zapadu. Bogati, dekadentni, beli, stariji muškarci odlaze da ubijaju ljude.
Da, to je deo objašnjenja. Sada karikiram – da su navodni počinioci bili neke takozvane marginalizovane grupe, onda priča verovatno ne bi bila lako prihvaćena. Ali kada su negativci stari, beli i bogati muškarci, to u zapadnim medijima prolazi. Opreznije se postupa kada se radi o ženama, muslimanima ili etničkim manjinama, recimo Romima.
Time ne želim da kažem da beli muškarac nije često krivac. Skandal sa Džefrijem Epstinom, na primer, nije legenda za razliku od priče o „Sarajevo safariju“. Tamo su zaista bogati, stari, beli muškarci bili počinioci.
A sada jedna moja teza: u regionu, ali i zapadnoj štampi, mnogo je lakše prikazati Srbe kao negativce. Čak i gore nego što su neki od njih zaista bili tokom devedesetih. Sad su dakle Srbi navodno još za pare vodili patološke tipove u lov na ljude.
Delimično bih se složio s tim. U zapadnom novinarstvu i dalje postoje pojedinci kojima se može zameriti da, možda zbog iskustava iz devedesetih godina, uvek pomisle da su Srbi glavni krivci. Koji su na neki način srbofobi. Doduše, srpski nacionalisti često zloupotrebljavaju optužbu za „srbofobiju“ i koriste je gde joj nije mesto. Ali to ne znači da takvi slučajevi ne postoje, po onoj dosetki da i paranoike ponekad neko progoni.
Ipak, u ovom slučaju se ne slažem sa tvojom tezom. Jer „Sarajevo safari“ u stvari rasterećuje Srbe. Ako se ozbiljno uzmu brojke koje iznose Margetić i Gavaceni, dolazi se do nekoliko stotina žrtava snajpera navodnih učesnika „safarija“.
Direktor Istraživačko-dokumentacijskog centra Sarajevo Mirsad Tokača pokazuje da je od snajpera stradalo ukupno 300 do 350 ljudi. To je prilično dobro dokumentovano. Pa onda bi ispalo da su Srbi praktično samo pružali logistiku i „ketering“, dok su gotovo svi snajperisti bili stranci.
Slažem se sa bosanskim intelektualcima koji kažu: Pa čekajte malo, prava priča nije da su došli neki stranci. Prava priča je da su Ratko Mladić i njegove trupe godinama bili na brdima oko Sarajeva i činili zločine. To smo doživeli od njih, a ne od nekih misterioznih stranaca.
Možeš li da pojasniš šta se dogodilo između nedeljnika Špigel i Vučića, odnosno zašto je Špigel privremeno morao da povuče tekst o „safariju“?
Mnogi su ukazivali na ironiju da se Aleksandar Vučić žali na loše novinarstvo. Kada bi njegovi politički protivnici u Srbiji svaki put dobijali privremene sudske mere zbog netačnih napisa, srpski sudovi ne bi stizali ništa drugo da rade osim da presuđuju protiv Informera i sličnih.
U ovom slučaju, Špigel nije ispunio osnovnu novinarsku obavezu. Ako nekoga suočavaš sa teškim optužbama, moraš mu dati priliku da odgovori. To nije učinjeno nego su samo citirali jednu Vučićevu izjavu iz drugog konteksta.
Kakve su tačno bile njihove optužbe?
One koje Margetić iznosi u knjizi, da je Vučić bio vodič za strane snajperiste jer je govorio engleski. Turistički vodič za masovne ubice. Špigel jeste napisao da to Margetić tvrdi, ali postoji opšti ton ili duh teksta. Način na koji je tekst napisan može kod čitaoca stvoriti utisak da je nešto verovatno tačno čak i kada se ne tvrdi direktno. Dakle, Špigel je naknadno morao da ispuni obavezu profesionalne pažnje.
Vučić je angažovao advokate?
Upravo tako. Uzeo je, koliko znam po imenu, veoma dobrog medijskog advokata u Nemačkoj i ovaj je izdejstvovao privremenu sudsku meru da se tekst povuče. O tome su svi Vučićevi mediji naširoko izveštavali, neki su se pozivali i na moj tekst. Onda je Špigel ispunio ono što mu je naloženo, pa je tekst ponovo postao dostupan na internetu. O tom delu priče srpska javnost nije bila obaveštena.
Mislim da je odluka suda bila ispravna. Pravila važe za sve. To što se Vučić u svojoj zemlji ne pridržava pravila u odnosu prema novinarima, ne znači da mi ne treba da ih poštujemo.
Da li si na kraju uspeo da shvatiš zašto ljudi poput Gavacenija i Margetića rade to što rade?
Kada je reč o Margetiću, pričao sam sa pet ili šest hrvatskih kolega i autora. Među njima su Miljenko Jergović, Boris Rašeta, Ivica Đikić… Pitao sam ih da li Margetića treba ozbiljno shvatiti. I svi su rekli slično – da je teoretičar zavere koji je odavno napustio ozbiljno novinarstvo, ako se njime ikada i bavio.
Bilo je i onih koji su tvrdili da je povezan sa obaveštajnim službama. Te navode nisam koristio jer ne mogu da ih dokažem, a zapravo nisu ni potrebni jer je ono što Margetić govori u svojim video-snimcima i knjigama apsurdno po sebi. Dovoljno je citirati ga.
Za Gavacenija ne mogu da sudim, ali sam tokom čitanja knjige povremeno bio baš besan. Ne znam koja je od te dve knjige gora. Gavaceni simulira istraživanje. To nije novinarstvo nego avanturistika.
Može li se danas uopšte nešto opovrgnuti? Ima daleko više članaka o samom „safariju“ nego o tome da je priča izmišljena.
Ne znam kakav je tačno odnos brojki, ali u potpunosti se slažem s tobom da će legenda opstati. Iskustvo tome uči. Pa čak sam jednom napisao celu knjigu protiv jedne legende. Doduše, ta legenda nije bila toliko opasna.
(Knjiga je objavljena i na srpskom pod naslovom „Potraga za herojem: priča o vojniku koji nije hteo da ubija“. Radi se o legendi o Jozefu Šulcu, nemačkom vojniku koji navodno nije hteo da strelja zarobljene partizane u Smederevskoj Palanci pa je i sam streljan sa njima. Ništa od toga nije tačno, ali je Šulc ipak dobio spomenik i ulice u Palanci i Smederevu, prim. red.)
Iako na internetu postoji mnogo materijala koji pobijaju priču, i danas srećem ljude koji se sećaju „hrabrog nemačkog vojnika Šulca“. Tako funkcionišu legende. „Odiseja“ je stara dve i po hiljade godina pa se i dalje prepričava.
Uveren sam da će opstati i legenda o „Sarajevo safariju“. Ali će razumni ljudi, oni koji ne veruju u prvu stvar koju pročitaju na internetu, pre ili kasnije naići na moje tekstove i niz drugih koji pobijaju tu priču. Čovek mora da se zadovolji time da će mala manjina ljudi koja želi da sazna više — možda pet odsto — ipak naići na te tekstove. Ali legendu više nije moguće iskoreniti.
Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!
Evropska komisija je naglasila da glorifikacija osoba osuđenih za ratne zločine nije u skladu sa temeljnim evropskim vrednostima i da takvoj praksi nema mesta ni u državama članicama EU niti u zemljama kandidatima za članstvo
„Godinu dana pošto ne budem vlast, slaviće me Srbi, kao što će malo koga da slave“, rekao je predsednik Srbije Aleksandar Vučić
Da li Ratka Mladića treba sahraniti uz državne i vojne počasti, ili ne? Vrh države se ne izjašnjava, a lideri opozicije imaju, očekivano, oprečne stavove
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić rekao je da su poslati timovi koji će pomoći oko logistike nakon smrti Ratka Mladića i ponovio kritike na račun Haškog tribunala
Najava da će Ratko Mladić biti sahranjen uz državne i vojne počasti u Beogradu izazvala je burne reakcije širom regiona. Dok su u Republici Srpskoj služeni pomeni i paljene sveće za generala, iz Sarajeva i Zagreba stigle su osude glorifikacije nekadašnjeg komandanta Vojske Republike Srpske, koji je pravosnažno osuđen pred Haškim tribunalom
Dobar deo režima rehabilitira Mladića zbog rehabilitacije vlastitog ratnog i političkog puta. Pogani mit o junačkom generalu potreban im je kako bi predstavili čitav srpski narod kao njegove i svoje saučesnike
Jednu „stranu“ sačinjavaju pripadnici režima, korumpirani policajci, kupljeni i ucenjeni kriminalci, te bogataši kojima je režim omogućio da se obogate, dok drugu stranu čine građani koji se okupljaju oko ideje slobode. Takva raspodela snaga ipak nije dovoljna da bi se srpsko društvo nazvalo podeljenim
Pod parolom „od njih mi ništa ne treba“, mnogi kažu da neće uzeti 6.000 dinara koje Vučić i Mali "daruju" narodu iz Akcionarskog fonda. Od takvog vida protesta je, međutim, slaba vajda
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
