U opširnom članku Frankfurter algemajne cajtung dovodi u pitanje tri ključna izvora za priču o „Sarajevo safariju“ i kritikuje ozbiljne evropske medije koji „gladni klikova“ tu priču prenose, piše Dojče vele.
„Stotine bogatih muškaraca putuju u ratnu zonu i plaćaju gomilu novca kako bi iz zabave ubijali civile – to je priča ‘Sarajevo safarija’ koju poslednjih meseci prenose brojni mediji. I FAZ je o tome izveštavao“, počinje veliki članak Frankfurter algemajne cajtunga (FAZ). Odmah zatim konstatuje: „Dokazano je da je više od 10.000 stanovnika Sarajeva poginulo tokom višegodišnje, sistematske paljbe na grad. A strah i trepet posebno su širili snajperisti, koji su vrebali s uzvišenja oko grada smještenog u kotlini.“
Novinar Mihael Martens, dopisnik koji dugo pokriva Balkan, u članku dovodi u pitanje dosadašnje pisanje medija jer se mahom temelji na tri „odlučujuća izvora“. To su film „Sarajevo safari“ slovenačkog reditelja Mirana Zupaniča (2022), te dve knjige iz ove godine, „Vikend-snajperisti“ italijanskog autora trilera Ecija Gavacenija i „Plati i pucaj“ hrvatskog autora Domagoja Margetića.
„Samo, nijedno od tri dela ni izbliza ne može da prođe proveru kad se pogledaju izvori na koje se oslanjaju. Ko gleda film i čita knjige posle toga zna manje od nimalo“, piše Martens.
Film oslonjen na anonimnog svedoka
Podseća se da je posle Zupaničevog filma gradonačelnica Sarajeva Benjamina Karić podnela krivičnu prijavu protiv nepoznatih lica, ali da tužilaštvo u Sarajevu ni četiri godine kasnije nije podiglo optužnicu. „Nije ni čudo“, piše FAZ, „jer nema dokaza dovoljno čvrstih za sud.“
Navodi se da je u filmu glavni izvor anoniman. On tvrdi da mu je 1991. u Ljubljani ponuđeno da radi za jednu američku službu, što je prihvatio radi para – navodno je bio strastveni kockar.
Baveći se tim poslom, on je navodno svedočio lovu na ljude sa srpskih položaja iznad opkoljenog Sarajeva. U filmu su, piše Martens, i autentični brutalni snimci žrtava snajpera, „ali oni dokazuju zločine po sebi, a ne da su počinioci strani snajperisti. No njihova krivica se diskretno insinuira manipulativnom montažom.“
Čudno je, piše Martens, i što anonimni svedok tog filma kaže da su ga Srbi upozorili da nikome ne priča šta je video iako su ga navodno sami vodili na položaje odakle mušterije – strani snajperisti – pucaju i to iako su znali da radi za američku službu. „Ali zašto bi Srbi drage volje servirali Amerikancima dokaze svojih ratnih zločina“, pita se Martens.
Na drugom mestu u filmu govori Edin Subašić, ranije u tajnoj službi pri Armiji BiH. Subašić tvrdi da je jedan zarobljeni srpski vojnik 1993. priznao dolazak Italijana koji plaćaju da pucaju. No, Martens dodaje da se ne zna ni da li je taj Srbin stvarno postojao, ni ko je, ni da li je živ.
„Blaženo neupućeni“ Italijan
Film je još „sitnica“ u odnosu na „festival bizarnosti“ koji Gavaceni donosi u svojoj knjizi, ocenjuje FAZ. „Gavaceni, koji nije našao za shodno da istražuje na licu mesta ili vodi razgovore po Sarajevu, blaženo neupućen tumara scenama koje opisuje.“
„Piše, recimo, o jedinici jugoslovenske pešadije stacioniranoj u Norilsku – samo što taj grad nije u Jugoslaviji nego na sibirskom permafrostu. Glavni kuvar glasina Gavaceni na svakih par stranica publici kao meze servira svoju zadivljujuću sposobnost da o Balkanu ne razume ništa“, kritikuje Martens.
Kao primere navodi netačnu tvrdnju da se za masakr u Srebrenici nije znalo pune dve sedmice, da su tokom rata u Bosni bombardovani autoputevi u Srbiji – što se zapravo dešavalo tek 1999. godine, ili da je u Rumuniji u isto vreme bio rat.
Martens posebno ističe Gavacenijevu tezu da su „ture“ na navodni safari kretale „verovatno“ iz Trsta ili Parme letom do Beograda pa dalje kopnom. Ali, podseća novinar FAZ-a, srpski vazdušni prostor bio je zatvoren silom rezolucije Saveta bezbednosti, a blokada je podignuta tek krajem 1994. godine.
Ispada da Srbi nikog nisu ubili snajperom
Martens priča i sa Timom Džudom koji je 1992. bio dopisnik Tajmsa i Ekonomista iz Beograda. „Naravno da on ne može isključiti da nije postojao pokoji pojedinačni slučaj stranih snajperista koji su plaćali da pucaju“, piše Martens, ali napisima o „Sarajevo safariju“, Džuda vidi „senzacionalističku priču koju šire ljudi koji nisu bili tamo i ne mogu ni da pretpostave koliko je tako nešto u širem obimu ekstremno malo verovatno“.
Martens podseća da se Gavaceni poziva na mnoge anonimne svedoke kojima nadeva nadimke, ali i na brojke koje iznosi.
„Prema Mirsadu Tokači, vodećem stručnjaku za broj žrtava tokom bosanskog rata, u Sarajevu je bilo oko 350 žrtava snajpera tokom opsade. Prema Gavaceniju je istovremeno samo iz Italije oko 230 strelaca učestvovalo u ubilačkim igrama, ‘iz Francuske i Belgije nešto manje, neki iz Švajcarske i neki iz Austrije’. Mnogi počinioci su, navodi, ubijali više žrtava po izletu. Jedan italijanski snajperista je ‘za šest sati sredio dvoje dece, jednu ženu i na kraju troje staraca’, citira Gavaceni svog tobožnjeg svedoka.“
Martens komentariše: „Kada se te brojke saberu, ispada da srpske trupe nemaju baš ništa sa snajperskim terorom nad Sarajevom – i da su sve žrtve snajpera delo stranaca, dok su Mladićeve trupe bile samo zainteresovani posmatrači.“
„I paranoike može neko da progoni“
Novinar dalje piše da knjiga Domagoja Margetića uspeva da zaseni čak i Gavacenija, podsećajući da je niz medija poput Frankfurter rundšaua, taz-a, Bilda, El Paisa, Politika, Tajmsa ili švajcarskog javnog servisa predstavljala Margetića kao „istraživačkog novinara“.
„Viđeni hrvatski autor i publicista Boris Rašeta pak opisuje Margetića kao ‘autora bajki za odrasle’“, piše Martens, dok „renomirani hrvatski autor“ Ivica Đikić kaže da je Margetić teoretičar zavere.
Margetić ima „bujnu maštu“, ocenjuje Martens, citirajući deo iz knjige u kojem hrvatski autor tvrdi da je „jedan evropski kralj“ dolazio kako bi u Sarajevu ubijao decu i silovao žene. „Nekad je (kralj) birao malu decu koju su majke držale u rukama ili barem za ruku“, citira Martens dalje.
„Izvor? Izvesni ‘Dragan’ koji je na srpskoj strani navodno pripadao jedinici zaduženoj za ‘logistiku’ kraljevske posete“, piše FAZ.
Margetiću je o „Sarajevo safariju“ navodno govorio i raniji hrvatski premijer i šef obaveštajne službe Josip Manolić. Ali, kako primećuje Martens, Manolić je umro pre dve godine pa to ne može da potvrdi, a „safari“ nije pomenuo u svojim memoarima od 800 stranica.
Ukupno četiri takva Margetićeva izvora, koji imaju poznato ime i prezime – sada su mrtvi, piše Martens.
„Dosetka kaže da i paranoike neko može da progoni, pa ne mora biti da je sve u Margetićevoj knjizi pogrešno. Za razliku od Gavacenija, Margetić barem zna region i kontekst. I teoretičari zavere ponekad nađu zrnce istine“, navodi Martens i zaključuje:
„Ali i Margetić pre svega doprinosi mistici o lovcima na ljude i navodnom ‘Sarajevo safariju’ koju nažalost mnogi mediji šire, gladni klikova. Problematični nisu Zupanič, Gavaceni i Margetić. Naposletku nije zabranjeno stvarati loše knjige i filmove. Sporno je pak novinarstvo koje usvaja takve uratke nekritički samo ako paše ton – zli stari beli muškarci kao počinioci. Možda je bilo lova na ljude u Sarajevu. Ali to se ne može zaključiti iz izvora koji se za tvrdnju stalno navode.“
Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!
