Svako malo čujemo predsednika SNS-a i Srbije Aleksandra Vučića kako spominje kako u „žutoj diktaturi“ njima, doduše nikada ne precizira da su ti „njima“ bili prvo Šešeljevi radikali pa tek potom naprednjaci, nisu dozvoljavali ni mirno da se prošetaju do RTS-a, ali su zato „ubili“ Ranka Panića.
A naprednjaci ovim sadašnjim „njima“ dozvoljavaju da se šetaju i protestuju i blokiraju i rade neometano šta hoće, jer tako je velika „naša“, naprednjačka, demokratija i tolerancija.
Ove rečenice u različitim varijacijama postale su jedan od najučestalijih refrena Vučićevog repertoara.
Kada se direktor televizije Newsmax Adria i stalni saradnik „Vremena“ Slobodan Georgiev ovih dana usudio da na društvenim mrežama opet jednom protivureči naprednjačkoj istini, kada je napisao da Ranka Panića nisu „ubili“, na njega su se obrušili advokat i mnogo toga još u naprednjačkom sistemu Vladimir Đukanović i horda botova.
Georgiev je o tom slučaju pod naslovom “Zašto je nastradao Ranko Panić” (Vreme 1467) pisao 2019. godine.
Georgiev tu piše da „iako se vodi postupak protiv pripadnika Žandarmerije Nikice Ristića, Vučić ne govori o tome, već se trudi da mistifikacijom tog slučaja zalepi šamar svojim političkim neprijateljima“.
„Ranko Panić je pretučen kao učesnik nasilnih protesta zbog izručenja Radovana Karadžića početkom leta 2008; organizovali su ih Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić, vodeći ljudi Srpske radikalne stranke u tom momentu“.
„Zajedno sa stotinama hiljada Srba iz Hrvatske, Panić je proteran 1995. tokom operacije ‚Oluja‘ Hrvatske vojske i živeo je sa familijom u Mladenovcu, a od posledica prebijanja preminuo je u Kliničkom centru u Beogradu sredinom avgusta 2008“.
„Od tog trenutka postao je simbol borbe protiv ‚diktatorskog režima Borisa Tadića‘ – kako su u to vreme radikali videli stvarnost u Srbiji. Kasnije, kada se SRS raspao i kada je nastala Srpska napredna stranka sa Nikolićem i Vučićem na čelu, Panić je postao i ostao zastava koju Vučić uvek podiže kada se postavi pitanje o funkcionisanju pravosuđa u Srbiji i o političkim slobodama“.
„Naime, Vučić i njegovi saradnici su od prvog dana prepoznali simbolički potencijal te smrti i uspeli da u poslednjih deset godina od nje naprave poseban kult sa dve funkcije: prvo, da pokažu biračima da se Vučić nije promenio jer nije zaboravio čoveka koji je verovao da mora da se spreči izručenje Radovana Karadžića u Hag; i drugo, da pokaže svojim političkim protivnicima da je u vreme dok je on bio u opoziciji bilo politički motivisanih ubistava, a da sada toga nema čak i ‚kada mu se preti vešalima‘.
Iako članovi SNS-a kažu da je Panić „mlad momak“ on je imao 39 godina u tom trenutku; iako kažu da je „ubijen na demonstracijama, prema podacima objavljenim do novembra 2008. umro je posle dve operacije debelog creva u Kliničkom centru Srbije“.
„Vučić, takođe, ne kaže zašto je došlo do protesta i ne objašnjava sopstvenu odgovornost za nasilje na demonstracijama jer – on je bio organizator“, pisao je Georgiev.
I dalje: „Ne govori ništa o ‚publici‘ i ‚omladini‘; ćuti o onome zbog čega je zvao ljude na ulice, ko je Radovan Karadžić i kakav je danas njegov stav o tome“.
„Vučić jednu tragičnu ljudsku sudbinu koristi u marketinške svrhe da bi ‚dokazao‘ da je njegova vladavina pojam slobode političkog organizovanja u poređenju sa periodom pre toga. Odmah po okončanju nasilnih demonstracija u organizaciji SRS-a, objavljeno je da je povređeno na desetine ljudi – što policajaca što civila“.
A.I.
Ceo tekst pročitajte ovde
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
