Prodor u Ćacilend: „A ko vam je koordinator?“

Ćacilend nije što je bio. Nekako je postao… rutina.

Nikada tamo nisam ušao do ovog ponedeljka. Na kraj pameti mi nije bilo da se ponižavam i najavljujem posetu nekakvim „koordinatorima“ tog ilegalnog rugla u centru grada.

A ranije se pored policije nije moglo. Mladi policajci su sada samo slegali ramenima, svesni da je bizarno ne dopustiti građaninu da prošeta parkom.

Pa i ako je taj kamp prijavljeni „javni skup“, gde ima to da se javnost ograđuje od javnog skupa?

Ali ovog ponedeljka, prvog kad je u Beogradu baš upeklo, sve je nekako bilo učmalije i tromije. Pa sam rešio da pokažem kamp francuskoj koleginici koja je u Beogradu.

Zabranjeni psi!

Ograda Ćacilenda bila je odškrinuta, stanovnici te favele su ulazili i izlazili. Nešto kao zatvor poluotvorenog tipa, samo što su zatvorenici tu plaćeni da glume narod.

Odmah na ulazu u Pionirki park, jedan ćaci u trenerci i papučama pita jesmo li odavde.

Foto: Elodi Emeri

„Jesmo.“

„Ko vam je koordinator?“

„Šta?“

„Pitam ko vam je koordinator.“

„Bukvalno ne razumem šta pričate.“

„Pa jeste li odavde, iz kampa?“

„Bože sačuvaj. Odavde smo, mislim po Beogradu smo.“

Tu se on malkice zbuni, ali se doseti nečega što je u njegovoj glavi moralo zvučati genijalno. „Zabranjen je ovde ulaz sa psima, eno tamo piše“, kaže, i pokazuje na mog malog bišona.

Tamo, istina, oduvek piše da je „zabranjeno slobodno kretanje pasa“, to jest puštanje sa povoca. Ali još niko nije bio blesav da u jednom parku zabrani prolaz sa psima.

Pošto sam to sve osrednje biranim rečima objasnio ćaci-vrataru, odali smo se u hod među šatorima. Mali, veliki, beli i maslinasti, puni, ali uglavnom prazni.

Ali ovo je ograđeno!

U kampu je neki običan svet, u godinama koje teško mogu biti studentske. Nesretan svet koji ne ume bolje od ovoga.

Od omorine se skrivaju pod krošnjama. Kao da su na kampovanju. Malo dalje se zapiru vodom iz cisterne.

Kamp je relativno čist, posle početne pometnje kad je tek nastao. Travu bi trebalo ošišati, to valjda još nisu stigli. Mobilni klozeti zaudaraju.

„Ne smete da snimate“, prilazi drugi, stariji ćaci, opet u trenerci i papučama.

„Jok i ne smemo“, rekoh ja. Na javnoj površini sme da se snima do mile volje.

„Ali ovo je ograđena površina“, ne da se on.

„Zovite policiju onda“, kažem. I dovršimo svoj krug, bišona pod ruku pa nazad na ulicu.

Ne znam koliko ljudi još redovno obitava u šatorskom naselju. Može ih biti stotinak ukupno, možda više. I njima to deluje kao teška dosada, doduše plaćena.

Neviđena atrakcija

Za građane je to ilegalna blokada jedne javne površine i simbol šta sve može u Srbiji kad si vlast.

Na kraju, to je otužna fatamorgana i nešto što će se jednom prepričavati – sećate li se kad je vlast blokirala samu sebe, ispostavljala sebi zahteve i pretila sebi štrajkom glađu?

Koleginica iz Pariza nije baš mogla da shvati svrhu Ćacilenda. A suočen sa došljakinjom, ja sam shvatio da i ne umem da objasnim kako treba, ali sam pokušao.

„Amazing“, rekla je. I dodala da tako nešto nije videla u životu.

Eto ti sad, a ja sam Ajfelov toranj video više puta u životu.