Ako ćaci-vratare uhvatite učmale, možete se ušetati u zabranjeni kamp u Pionirskom parku. Ako vas upozore da ne smete biti tu, prosto ih oterate dođavola
Ćacilend nije što je bio. Nekako je postao… rutina.
Nikada tamo nisam ušao do ovog ponedeljka. Na kraj pameti mi nije bilo da se ponižavam i najavljujem posetu nekakvim „koordinatorima“ tog ilegalnog rugla u centru grada.
A ranije se pored policije nije moglo. Mladi policajci su sada samo slegali ramenima, svesni da je bizarno ne dopustiti građaninu da prošeta parkom.
Pa i ako je taj kamp prijavljeni „javni skup“, gde ima to da se javnost ograđuje od javnog skupa?
Ali ovog ponedeljka, prvog kad je u Beogradu baš upeklo, sve je nekako bilo učmalije i tromije. Pa sam rešio da pokažem kamp francuskoj koleginici koja je u Beogradu.
Zabranjeni psi!
Ograda Ćacilenda bila je odškrinuta, stanovnici te favele su ulazili i izlazili. Nešto kao zatvor poluotvorenog tipa, samo što su zatvorenici tu plaćeni da glume narod.
Odmah na ulazu u Pionirki park, jedan ćaci u trenerci i papučama pita jesmo li odavde.
„Jesmo.“
„Ko vam je koordinator?“
„Šta?“
„Pitam ko vam je koordinator.“
„Bukvalno ne razumem šta pričate.“
„Pa jeste li odavde, iz kampa?“
„Bože sačuvaj. Odavde smo, mislim po Beogradu smo.“
Tu se on malkice zbuni, ali se doseti nečega što je u njegovoj glavi moralo zvučati genijalno. „Zabranjen je ovde ulaz sa psima, eno tamo piše“, kaže, i pokazuje na mog malog bišona.
Tamo, istina, oduvek piše da je „zabranjeno slobodno kretanje pasa“, to jest puštanje sa povoca. Ali još niko nije bio blesav da u jednom parku zabrani prolaz sa psima.
Pošto sam to sve osrednje biranim rečima objasnio ćaci-vrataru, odali smo se u hod među šatorima. Mali, veliki, beli i maslinasti, puni, ali uglavnom prazni.
Ali ovo je ograđeno!
U kampu je neki običan svet, u godinama koje teško mogu biti studentske. Nesretan svet koji ne ume bolje od ovoga.
Od omorine se skrivaju pod krošnjama. Kao da su na kampovanju. Malo dalje se zapiru vodom iz cisterne.
Kamp je relativno čist, posle početne pometnje kad je tek nastao. Travu bi trebalo ošišati, to valjda još nisu stigli. Mobilni klozeti zaudaraju.
„Ne smete da snimate“, prilazi drugi, stariji ćaci, opet u trenerci i papučama.
„Jok i ne smemo“, rekoh ja. Na javnoj površini sme da se snima do mile volje.
„Ali ovo je ograđena površina“, ne da se on.
„Zovite policiju onda“, kažem. I dovršimo svoj krug, bišona pod ruku pa nazad na ulicu.
Ne znam koliko ljudi još redovno obitava u šatorskom naselju. Može ih biti stotinak ukupno, možda više. I njima to deluje kao teška dosada, doduše plaćena.
Neviđena atrakcija
Za građane je to ilegalna blokada jedne javne površine i simbol šta sve može u Srbiji kad si vlast.
Na kraju, to je otužna fatamorgana i nešto što će se jednom prepričavati – sećate li se kad je vlast blokirala samu sebe, ispostavljala sebi zahteve i pretila sebi štrajkom glađu?
Koleginica iz Pariza nije baš mogla da shvati svrhu Ćacilenda. A suočen sa došljakinjom, ja sam shvatio da i ne umem da objasnim kako treba, ali sam pokušao.
„Amazing“, rekla je. I dodala da tako nešto nije videla u životu.
Eto ti sad, a ja sam Ajfelov toranj video više puta u životu.
„Iako svaki učenik koji ima bar dvojku iz istorije zna da je kralj Aleksandar I Karađorđević ubijen u Marseju, predsednik Srbije je rekao da se to ubistvo dogodilo u Parizu“, saopštio je Akademski plenum
Pod vlašću Aleksandra Vučića, Srbija godinama nije načinila nijedan korak ka Evropskoj uniji, naprotiv. Dok komšijske zemlje mogu ubrzo postati članice, vlasti u Beogradu imaju druge prioritete
Da li se zaista ispisuju poslednji dani Ćacilenda? Na njegovom uličnom delu, saobraćaj ponovo najkasnije od 5. januara, najavljuje predsednik Srbije Aleksandar Vučić
Kakva nas politička 2026. godina očekuje? Hoće li pobunjeni građani dobiti obećane izbore? Kako će se razvijati studentska borba, a kako će se ponašati vlast?
Priprema se bina, spekatakl u Beogradu na vodi snimaće eskadrila dronova, a u Zimskoj bajci odbrojava se do Ekspa. Kako se Beograd na vodi sprema za doček 2026?
Četiri simptoma ukazuju na propadanje režima Aleksandra Vučića. Da se još jednom poslužimo rečima mudrog Etjena de la Bosija: ljudi više ne žele tiranina.
Proglašavajući najveće ruglo svoje vladavine za najveću tekovinu slobodarske Srbije, Aleksandar Vučić je svirao kraj Ćacilendu
Ništa se ne dešava od onog što Vučić najavljuje, uključujući i obećanje da će dohakati N1 i Novoj S. Zato nemoć i frustraciju krije tvrdnjom da te dve televizije nije zabranio jer mu koristi njihov rad. Jadno, jeftino i prozirno
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
