U političkim raspravama koje se vode poslednjih meseci jedna tema se nameće gotovo sama od sebe. Ukoliko dođe do istovremenog održavanja predsedničkih i parlamentarnih izbora, kako opozicija i studentski pokret treba da nastupe da bi ostvarili najbolji mogući rezultat?
Odgovor koji se najčešće čuje svodi se na jednostavnu formulu: jedna kolona i jedan kandidat. Na prvi pogled, to zvuči logično. Ako je cilj pobediti vlast, zašto bi postojalo više kandidata koji bi međusobno delili glasove?
Različi izbori, različita logika
Problem je u tome što parlamentarni i predsednički izbori nisu ista vrsta izbora. Oni funkcionišu po različitim pravilima i zbog toga zahtevaju različite strategije.
Parlamentarni izbori u Srbiji održavaju se po proporcionalnom sistemu. Građani ne biraju jednu osobu već listu. Broj mandata koje neka lista osvoji zavisi od procenta glasova koji dobije. U takvom sistemu jedinstven nastup ima jasnu logiku. Svaki glas doprinosi ukupnom rezultatu, a objedinjavanje različitih političkih aktera povećava šanse da se osvoji što veći broj poslaničkih mesta.
Zbog toga bi, ukoliko studenti odluče da preuzmu političku odgovornost i izađu na izbore, podrška što šireg spektra opozicionih aktera takvom nastupu imala smisla. Građani bi dobili jasan signal da je cilj stvaranje najjačeg mogućeg fronta za promenu vlasti i formiranje nove parlamentarne većine.
Predsednički izbori, međutim, funkcionišu po sasvim drugačijoj logici.
Bolji rezultat sa većim brojem dobrih kandidata
Predsednik se bira većinskim sistemom u dva kruga. Ukoliko nijedan kandidat ne osvoji više od polovine glasova u prvom krugu, dva najbolje plasirana kandidata prolaze u drugi. To nije tehnički detalj. To je suština čitavog sistema.
Prvi krug postoji da bi birači mogli da glasaju za kandidata koji im je najbliži. Drugi krug postoji da bi se različite političke grupacije okupile oko kandidata koji ima najveće šanse za pobedu.
Drugim rečima, sam izborni sistem pretpostavlja da će u prvom krugu postojati više kandidata.
U takvim okolnostima postavlja se pitanje da li je zaista najbolje da opozicija i studentski pokret od samog početka stave sve na jednog čoveka.
Postoji snažan argument da bi veći broj kvalitetnih kandidata mogao da proizvede bolji rezultat.
Ključna je izlaznost
Razlog je jednostavan. Ljudi ne izlaze na izbore samo zato što im neko kaže da treba. Izlaze zato što osećaju da postoji kandidat koji ih predstavlja.
Neko će se prepoznati u univerzitetskom profesoru. Neko u lokalnom lideru. Neko u kandidatu koji insistira na socijalnoj pravdi. Neko u kandidatu koji govori o institucijama, pravosuđu ili ekonomiji. Svaki od tih kandidata može da privuče birače koji možda ne bi izašli na izbore da je ponuda bila svedena na samo jedno ime.
Predsednička kampanja tada prestaje da bude takmičenje za postojeće glasove i postaje borba za nove birače.
To je posebno važno u zemlji poput Srbije gde izborni rezultati često zavise od izlaznosti. Svaki dodatni procenat građana koji odluči da izađe na izbore može imati veću vrednost od preraspodele postojećih opozicionih glasova.
Dogovor bez sujete i trgovine
Naravno, ovakav model ima smisla samo pod jednim uslovom.
Svi kandidati koji sebe vide kao deo fronta za demokratske promene morali bi pre početka kampanje da se javno obavežu da će u drugom krugu podržati onog opozicionog kandidata koji osvoji najbolji rezultat u prvom.
Bez pregovora. Bez sujete. Bez trgovine.
Tako bi birači unapred znali da glas dat bilo kom od kandidata nije izgubljen glas. Naprotiv. To bi bio glas za širenje ukupnog biračkog bazena u prvom krugu i za zajedničku pobedu u drugom.
Takva strategija bi omogućila da parlamentarni izbori budu mesto okupljanja i objedinjavanja političke energije, dok bi predsednički izbori postali prostor za njeno širenje i mobilizaciju.
Zato se možda ne bi trebalo pitati koliko kandidata treba da postoji u prvom krugu predsedničkih izbora.
Pravo pitanje je kako da što više građana dobije razlog da izađe na izbore.
Jer promena vlasti neće doći zahvaljujući jednom savršenom kandidatu. Takvi kandidati uglavnom postoje samo u političkim mitovima.
Promena će doći onda kada dovoljno ljudi odluči da učestvuje u njenom stvaranju.
Ne treba nam mesija. Treba nam pobeda.
Autor je glavni urednik Revolta
Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!
