Pravoslavna braća: Zašto Rusija toleriše izvoz srpskog oružja u Ukrajinu

Otkriće lista „Financial Times“ da je Srbija posredno obezbedila Ukrajini oružje u vrednosti od 800 miliona evra, bilo je za mnoge evropske političke analitičare dvostruko iznenađenje.

Ne samo da je najproruska zemlja u Evropi, koja odbija da se pridruži bilo kakvim sankcijama protiv Moskve, naoružala najvećeg neprijatelja Rusije – već je Kremlj jednostavno prećutao ovu stvar, ocenjuje se u tekstu na portalu „Balkan insight„, čiji je autor Maksim Samorukov.

Inače, Samorukov je saradnik Karnegi Evrope, specijalizovan za odnose Rusije sa državama centralne, istočne i jugoistočne Evrope. Od 2015. do 2022. bio je saradnik u moskovskom Karnegi centru sa sedištem u Rusiji sve dok ruske vlasti nisu zatvorile Centar.

Pre nego što se pridružio Karnegiju 2015. godine, Samorukov je radio u ruskim nezavisnim medijima, kao međunarodni dopisnik i kolumnista, pokrivajući teme kao što su spoljna politika Rusije, njene veze sa Centralnom i Istočnom Evropom, kao i Balkan.

Vučićeva sposobnost da zadrži naklonost Kremlja

Autor u tekstu na portalu „Balkan insight“ dodaje da čak ni najagresivniji komentatori u Moskvi nisu osudili srpskog predsednika Aleksandra Vučića, koji je opet pokazao retku sposobnost da zadrži naklonost Kremlja.

Vučićevo postignuće nije mala stvar. Od početka invazije na Ukrajinu, Moskva je žrtvovala stare saveze i partnerstva radi vojnog pobednika nad Kijevom, procenjuje „Balkan insight“.

Rusija je napustila svog saveznika Jermeniju da se suoči sa Azerbejdžanom, kako ne bi skrenula snage sa ukrajinskog fronta. Njeno dugogodišnje partnerstvo sa Izraelom je prekinuto u zamenu za iranske dronove. Južna Koreja je odugovlačila sa pridruživanjem sankcijama protiv Rusije – ali Moskva je žrtvovala taj dobar odnos u trenu, odlučujući se za municiju iz Severne Koreje, navodi se.

Beograd ima mnogo manje da ponudi Moskvi nego što su to imali Južna Koreja ili Izrael, dok se njegov doprinos ratnim naporima Ukrajine pokazao prilično značajnim. Naravno, srpske isporuke oružja bile su komercijalne i obavljene posredno preko NATO država, ali u smislu same vrednosti, one predstavljaju veću pomoć od one koju pružaju bilo koja od tri baltičke države ili tako otvoreni podržavaoci Kijeva kao što su Španija ili Hrvatska.

Srpske granate direktno podrivaju ruske napore da iscrpe ukrajinske zalihe, a da ne spominjemo ubijanje ruskih vojnika. Sam Vučić je potvrdio obim isporuka dok je nonšalantno izjavljivao da ga ne zanima identitet krajnjeg korisnika – kao da, na primer, Češka trenutno kupuje granate za nekog drugog osim za Ukrajinu.

Čak ni tada, Rusija nije reagovala. Upitan o tome, portparol Kremlja Dmitrij Peskov je promrmljao o razgovoru sa „našim srpskim prijateljima“. Portparolka Ministarstva spoljnih poslova Marija Zaharova to čak nije ni pomenula u svojim redovnim tiradama protiv stvarnih i imaginarnih neprijatelja Rusije, stoji u tekstu na pomenutom portalu.

Zamenik ministra spoljnih poslova Rusije Aleksandar Gruško takođe je ćutao, barem javno, o pitanju oružja za Ukrajinu tokom svoje posete Beogradu 1-2. jula. Ruska ambasada u Beogradu čak se potrudila da opovrgne medijske spekulacije da su se tokom Gruškovog sastanka sa srpskim zvaničnicima pojavile bilo kakve kontroverze.

„Dragi i pouzdani partner“

Moskva nije bila toliko zatečena vestima da nije znala kako da reaguje. Isporuke oružja Ukrajini od strane Srbije su bila javna tajna bar od početka 2023. godine, kada su se pojavili prvi procureli podaci. Moskva je tada obećala da će istražiti stvar, ali i dalje do danas hvali Vučića kao dragog prijatelja i pouzdanog partnera.

Nesvakidašnja uzdržanost Rusije je rezultat načina na koji Vučić upravlja odnosima Srbije sa Rusijom. Potičući iz mutnog sveta postkomunističke politike, srpski lider dobro zna da ruske politike nisu oblikovane apstraktnim nacionalnim interesima, već konstelacijom ličnih agendi njenih dostojanstvenika, navodi „Balkan insight“.

Dakle, umesto da se trudi da se svidi Rusiji kao celini, mnogo je isplativije negovati prijatelje i utišavati kritičare unutar režima.

Čak ni rat u Ukrajini i izolacija Rusije od Evrope nisu zaustavili Vučićevo umrežavanje u Moskvi. Optika je sada previše loša da bi se Vučić sastao ili čak pozvao Putina, ali lične interakcije između rukovodstava dve zemlje i dalje su brojne. U odsustvu Vučića, njegov lojalni poslušnik, Aleksandar Vulin, sada kuca na razna vrata u Moskvi kako bi zadržao Beograd u milosti pravih ljudi, ocenjuje se.

Vulinove posete Moskvi

Podseća se da je tokom svojih uzastopnih mandata kao ministar odbrane, ministar unutrašnjih poslova i šef glavne obaveštajne službe Srbije, BIA, Aleksandar Vulin razvio tako blizak odnos sa ruskim bezbednosnim šefovima da ga je to dovelo na listu sankcija SAD u julu 2023. godine, što je dovelo do njegovog privremenog smenjivanja u novembru.

Proveo je narednih pet meseci kao privatno lice, ali ga nedostatak službenog statusa nije sprečio da tokom tog perioda napravi čak tri putovanja u Rusiju, gde se sastao sa tadašnjim sekretarom Saveta bezbednosti Nikolajem Patruševim (dva puta), šefom spoljne obaveštajne službe SVR Sergejem Nariškinom (dva puta) i šefom Federalne službe bezbednosti, FSB, Aleksandrom Bortnikovim.

Po povratku u srpsku vladu u maju ove godine, njegova prva poseta u novom položaju zamenika premijera za saradnju sa zemljama BRIKS-a bila je, predvidljivo, Moskva. Tamo se sastao sa novim sekretarom Saveta bezbednosti Rusije Sergejem Šojguom, ministrom unutrašnjih poslova Vladimirom Kolokolcevim i drugim vrhunskim bezbednosnim i spoljnopolitičkim zvaničnicima.

Bez obzira na Vulinove formalne dužnosti, njegova misija ostaje ista: uspostaviti lične veze sa vodećim ruskim silovikima, obasipati ih najgrubljim laskanjima i uveriti ih da je Vučić najbolji saveznik kojeg Moskva može imati na Balkanu, konstatuje se.

Put oružja iz Srbije do Ukrajine

Podsećamo, „Vreme“ je u poslednjem broju pisalo o tome kako oružje iz Srbije završava u Ukrajini.

U tekstu se podseća da, dok predsednik Srbije Aleksandar Vučić tvrdi da država preduzima sve kako ubojito oružje ne bi bilo korišćeno da se ubijaju „srpska braća” – ni ruska, ni ukrajinska – više se i ne spori da ukrajinska armija masovno koristi srpsko naoružanje.

Prema pisanju „Fajnenšel tajmsa”, koje je Vučić u velikoj meri potvrdio, srpsko oružje teško skoro milijardu evra već je završilo kod Ukrajinaca od početka rata.

Fotografije sa fronta dokazuju da je često reč o oružju i municiji novijeg datuma. Da, dakle, sa fabričkih traka u Srbiji preko nekoliko ruku idu do fronta. Ali kako? Preko kojih posrednika? I da li je moguće da država Srbije ne zna da će oružje, čiji izvoz kontroliše Ministarstvo odbrane, završiti u rukama Ukrajinaca?

Istraživanje „Vremena” pokazuje da u toj komplikovanoj šemi ima mnogo politike i da šema funkcioniše preko sumnjivih posrednika koji pazare u Srbiji pa prodaju Pentagonu i Ukrajincima. Tu su i ruski oligarsi pod sankcijama i, naravno, srpski izvoznici bliski vladajućoj partiji.

Amerikanci samo prosleđuju srpsko oružje

Sjedinjene Države su nedavno pojačale uvoz oružja iz Srbije. Prema srpskoj komori, većinu uvoza od prošle godine predstavljaju “neklasifikovana vojna dobra”. Ali, prema podacima Stokholmskog instituta za istraživanje mira (SIPRI), američki uvoznici su u Srbiji kupili 267 artiljerijskih sistema, 3200 raketa, pet oklopnih vozila. Od “Jugoimporta”, državnog preduzeća koje trguje naoružanjem, kupci iz SAD su nabavili oko šesnaest miliona malokalibarskih metaka.

„S obzirom na to da je oružje koje koriste američke vojne snage znatno sofisticiranije od onoga što se proizvodi u Srbiji, razumno je pretpostaviti da Sjedinjene Države oružje iz Srbije prebacuju trećoj strani”, kaže za „Vreme” Katarina Đokić, istraživačica u SIPRI.

Agencija Rojters je u aprilu objavila poverljivi dokument Pentagona u kojem se pobrojava kako su evropske države pružale pomoć Ukrajini. Tu se taksativno navodi da je Vlada Srbije odbila da vrši obuku ukrajinskih vojnika, ali da je pristala da isporuči ili je već isporučila oružje Ukrajini.

„Svi znaju da to tako ide”

Izvor „Vremena“ u Beogradu, blizak vlastima i sa iskustvom u sektoru odbrane, potvrđuje da ugovori o isporuci naoružanja sadrže odredbe o “krajnjem korisniku”. U prevodu, oružje bi morao da koristi onaj kome je prodato, a ne da ga dalje ustupa.

„Ali niko više ne poštuje takve ugovore”, kaže ovaj izvor.

Na pitanje da li su onda i vlasti u Beogradu svesne da oružje koje prodaju, recimo, američkim privatnim veletrgovcima završava u Ukrajini, ovaj izvor kaže: „Svi znaju da to tako ide”.

Izvor: Balkan insight