Piksi i 11 žigosanih

Sve priče liče jedna na drugu, razlika je u tome ko ih priča.

Odavno više nemam nikakva očekivanja od života. Zvezda je bila šampion Evrope i sveta, gledo sam Maradonu i Igija Popa uživo, sedeo s Robertom Krambom, bio u Americi i Engleskoj zemlji proleterskoj, završio škole, pazario od zarađenih para gramofon, fender gitaru i bas, igro na filmu, radio na radiju, izlago po svetu, oženio se, kupio opel krntiju od ujaka, izveo dete na put. Šta više?

Kad eto ti i Prvenstva u Kataru. Sve je to nerealno. Kom idiotu je palo na pamet da usred sezone prekida sve i šalje fudbalere u pustinju na neko poluostrvo veličine srpskog dela Banata, pa još u Persijskom zalivu gde brat bratu roka jedno 40 godina na sve strane oko naftnih crpki (mada kažu da je vazduh čistiji nego u Beogradu)…?

Šta da vam kažem, sve znate i sami. Neko leti u Dohu sa “Šarla de Gola”, a neko sa Surčina pod opsadom. Time je manje-više sve rečeno. I jedan i drugi drže Francuzi. Mera stvarnosti. I zato radni narod vapi da makar ko u njegovo ime uzme nekom meru. A gde ćeš lepšu priliku do na svetskoj sceni na kojoj se jedno pola veka sad već tradicionalno blamiramo samo tako…

Pročitajte ceo tekst Uroša Đurića u nedeljniku „Vreme“ od četvrtka (17. novembra)