Dvojica radnika borskog „Vodovoda“ su u pritvoru gde će, nema sumnje, ostati i duže od za sada razrezanih 48 sati. Oni su osumnjičeni – i navodno su sve priznali – da su automobilom usmrtili dvogodišnju Danku Ilić iz Bora, a potom njeno telo bacili na deponiju.
Posle deset dana potrage te medijskih nagađanja i tabloidnog baljezganja, ministar policije Bratislav Gašić detaljno je informisao javnost. Ali, na neka pitanja i dalje nema odgovora.
Gde je telo?
Policija još traga za telom devojčice. Dvojica osumnjičenih su odveli policiju do mesta gde su navodno bacili telo – u pitanju je divlja deponija uz Starobanjski put.
Kako je rekao ministar Gašić, i podaci sa GPS-a službenog vozila „fiat panda“ potvrđuju da su se njih dvojica onde zadržavali.
Ali, telo još nije nađeno i postoji sumnja da je pomereno dva dana nakon smrti. „Ne možemo da im verujemo pošto jedan na drugog prebacuju krivicu, zato pustimo inspektorima i tužilaštvu da dođu do konačne slike šta se tu dogodilo“, rekao je Gašić.
U toku je pretraga dvorišta jednog od osumnjičenih.
Zašto se D.D. i S.J. terete za „teško ubistvo“?
Zaječarsko tužilaštvo potvrdilo je „Vreme“ da dvojicu radnika Vodovoda tereti za „teško ubistvo u saizvršilaštvu“ za šta je zaprećena robija od najmanje deset godina, pa sve do doživotne.
Gašić je u izlaganju pomenuo da je dete navodno još bilo živo kada su ga osumnjičeni ubacili u gepek automobila. Kako telo još nije nađeno, pa nije bilo obdukcije, takva informacija može jedino poticati od samih osumnjičenih.
Ranije su tabloidi, pozivajući se na „izvore iz istrage“, navodili morbidne detalje prema kojima je Danka Ilić ubijena posle nesreće. O tome Gašić nije rekao ni reči.
Ovog četvrtka su najpre mediji javljali da su dvojica osumnjičenih privedeni zbog teškog dela protiv bezbednosti saobraćaja.
Kako je potom za „Vreme“ objasnio advokat Marko Pantić, ukoliko je dete usmrćeno kolima bez namere, onda to teško može da se kvalifikuje kao ubistvo, bez obzira na otežavajuće okolnosti skrivanja krivice.
Pantić nije isključio mogućnost da se tužilaštvo ipak „pod pritiskom javnosti“ odluči da osumnjičene tereti za „ubistvo“, što se i desilo.
Tužioci još nisu izneli detalje niti kako misle da dokažu ubistvo i da li je to moguće na osnovu iskaza osumnjičenih. U odgovoru na to pitanje svakako će pomoći i pronalaženje tela i obdukcija.
Hoće li neko kazniti medije?
Deset dana potrage i ovaj četvrtak obeležila je tabloidna jurnjava za publikom i nije se štedelo na „informacijama iz istrage“ i špekulacijama – od kojih se većina pokazala pogrešnim.
Prvih dana potrage je pokrenuti disciplinski postupak protiv jednog policajca iz Bora zbog sumnje da je odavao informacije. Ali sa istom praksom se nesmetano nastavilo.
Da li će policija pročešljati svoje redove? Da li će „novinari“ i „urednici“ tabloidnih medija biti kažnjeni ili će sve ostati na apelima i prekorima?
„Ova stvar će ostati potpuno nekažnjena. Ti novinari i urednici će ostati da žive sa svojim obrazom i sramotom, a pošto nijedno od toga nemaju biće im svejedno. Plašim se dana koji dolaze, jer nam sledi novi nivo užasa. Sam događaj po sebi je strašan, a ovo što se dešava u medijima truje ovo već zatrovano društvo“, rekla je za „Vreme“ urednica u agenciji FoNet Tamara Skrozza.
Kako se pokazao sistem „Pronađi me“?
Srpska verzija Amber alerta aktivirana je prvi put nakon što je uvedena, svega par sati nakon nestanka Danke Ilić. Brže, kako je objasnio i ministar Gašić, ne može jer godišnje stotine dece „nestanu“ samo kako bi se pojavila petnaestak minuta ili sat vremena kasnije.
I pre aktiviranja sistema lik Danke Ilić bio je u svim medijima i udarnim vestima. SMS poruka, koju je trebalo da dobije svaki građanin Srbije, kasnila je mnogima jer operateri imaju ograničene kapacitete.
Naposletku se ispostavilo da se do rešenja misterije došlo staromodnim policijskim radom na terenu, pregledom snimaka, poligrafskim testiranjem, analizom baznih stanica, razgovorom sa svedocima.
Inicijator tog sistema Igor Jurić rekao je ranije za „Vreme“ da se na poboljšanjima već radi – poput mogućnosti da se ljudi obaveste i putem Vajbera ili Fejsbuka – te da sistem nije doveden u pitanje.
Kakvi su to ljudi?
Ostaće nam, verovatno, i jedno pitanje bez odgovora. Kakvi to ljudi udare dete automobilom i bace malo telo u gepek pa na deponiju? Usput ocu deteta kažu da nisu videli Danku, a jedan se kasnije i uključi u potragu za detetom koje je usmrtio kolima?
Da su stali i pozvali policiju i hitnu pomoć – pogotovo ako je dete visoko svega 85 santimetara izašlo iz šipražja na drum, kako je rekao Gašić – bol roditelja bila bi ista. U crnoj hronici bi se pojavila kratka vest.
Ovako, dvojica ljudi su se ispisali iz čovečanstva i sada će odgovarati za teško ubistvo. Roditeljima Danke Ilić, rodbini, prijateljima i celom društvu priredili su rolerkoster od deset dana straha i nade.
Tu se ne može biti pametan. Nekada takvi ljudi, mnogo kasnije, ispovede šta imaju i od toga se prave vrhunski dokumentarni filmovi. Nekad lažu i sebe i druge. Nekad ćute. I nikad ne saznamo kako je to moguće.
