Problem kanalizalizacione mreže je jedna od slabih tačaka Srbije, a na njegovo rešenje čeka se već godinama.
Prema poslednjim dostupnim podacima godišnjeg izveštaja Agencije za zaštitu živodne sredine, nešto više od trećine domaćinstava u Srbiji je bez kanalizacije. Najveći procenat priključenih na kanalizaciju je u Beogradu 89,1 odsto, a najmanji u regionu Južne i Istočne Srbije, gde svako drugo domaćinstvo koristi septičke jame.
Prema istraživanju Vojvođanskog istraživačko-analitičkog centra (VOICE) otpadne vode iz više od polovine domaćinstava ispuštaju se u septičke jame, koje potom, u najvećem broju slučajeva svojim cisternama crpe privatnici. Gde na kraju završavaju, uglavnom nije poznato.
Ministar građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture Goran Vesić najavio je u aprilu nastavak projekta „Čista Srbija“ vrednog 3,5 milijarde evra, kojim je predviđena izgradnja kanalizacione mreže ukupne dužine 5.206.679 metara i 165 postrojenja za preradu otpadnih voda na 77 lokacija, kao i sanacija, rekonstrukcija, rekultivacija i izgradnja centara za upravljanje čvrstim komunalnim otpadom u Nišu, Kragujevcu, Kraljevu i Pančevu, pisale su Novosti.
Uzročno posledični problem
O značaju postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda za portal “Vremena” govorio je profesor na Tehnološko-metalurškom fakultetu u Beogradu prof. dr Dragan Povrenović.
Beograd, u kome živi više od dva miliona stanovnika, nema postrojenje za prečišćavanje otpadnih voda koje se ulivaju u Dunav. U Srbiji samo 20 odsto opština ima postrojenja za prečišćavanje komunalnih otpadnih voda, dok ih nemaju ni drugi veliki urbani centri pored glavnog grada, Novi Sad i Niš.
“Pošto je ovo apsolutno problem čitave države, onda se to mora posmatrati u celini, novac koji se ulaže u rešavanje ovog problema pripada ravnomerno svakom stanovniku Srbije, ma gde da živi”, kaže prof. dr Povrenović.
Trenutne količine komunalnih otpadnih voda koje se prikupljaju kod nas su na nivou oko 40 kubnih metara u sekundi, što odgovara prosečnom proticanju Južne Morave kod Aleksinca.
“Iz ovoga je lako zaključiti da bi veći gradovi u priobalju Dunava trebalo da budu rešavani na kraju, nakon što izgradimo prečistače duž svih drugih ugroženih reka, posebno Moravskog sliva, kao žile kucavice cele Srbije. To pokazuje da je Beograd poslednji grad u Srbiji koji bi trebalo da dobije postrojenje za prečišćavanje komunalnih otpadnih voda, a Novi Sad pretposlednji. Lako je zaključiti koliko je Nišava kod Niša ugroženija otpadnim vodama, nego što je to Dunav kod Novog Sada”, objašnjava prof. dr Povrenović.
Tek nekoliko procenata od ukupne količine otpadnih voda se prečišćava
Neophodno je imati na umu, kaže prof. dr Povrenović, nedostatak stručnog kadra u Srbiji.
“Zbog toga se u prošlosti odustajalo od izgradnje postrojenja, uz izgovor da nema sredstava, a što je još mnogo gore, nema ni dovoljno stručnog kadra koji bi ta postrojenja održavao u radnom režimu. Pošto se mahom radi o biološkom prečišćavanju otpadnih voda, neophodno je čitav sistem održavati u životu, pa male greške mogu dovesti do neželjenih efekata i na kraju, prestanka rada sistema. U ranim osamdesetim bio je jedan talas izgradnje različitih postrojenja širom naše zemlje, ali čim su puštena u rad i kada ih je bilo potrebno održavati u funkciji, mi to nismo umeli da uradimo, pa otuda imamo mnoge ‘spomenike’ koji svedoče o našem odnosu prema samima sebi, jer smo ih mi svi platili i pustili da propadaju.
Sa druge strane, nije bilo pozitivnog pritiska koji bi naterao sve odgovorne da se ovim problemom bave na način da se o svakom uloženom dinaru vodi računa. Tek pod pritiskom spolja i našim težnjama da ne budemo na začelju evropskih zemalja u ovom kontekstu, ponovo se više govori o ovom problemu i pokušava se da se poboljša situacija. Tu dolazimo do toga da se i danas kaže da određeni grad ‘dobija’ postrojenje za prečišćavanje otpadnih voda. Kada se god nešto dobije, a ne zaradi, onda se to i ne čuva kako bi trebalo”, kaže prof. dr Povrenović.
U ovom trenutku, kako kaže prof. dr Povrenović imamo oko 47 postrojenja u kakvoj takvoj funkciji, ali je poseban problem da je većina od njih premašila amortizacioni period i potrebne su ozbiljne rekonstrukcije ili gradnja novih postrojenja. Sve u svemu, gotovo 85 odsto nastalih komunalnih otpadnih voda nismo ni dotakli.
“Pre svega potrebno je napraviti popis stručnog kadra koji se sa ovim problemima može uhvatiti u koštac i obavezati ‘donosioce odluka’ da prethodno moraju imati stručne analize, na osnovu kojih donose odluke, jer najčešće nemaju niti znanja niti dodirnih tačaka sa tom materijom. Kao primer, navešću slučaj jedne lokalne samouprave koja je uredno potrošila državni novac za kupovinu određene, u tom trenutku, savremene opreme iz inostranstva, doneli je na ledinu u svom ataru, a onda se obratili za pomoć da im se objasni šta su to kupili?! Nisam siguran da su je i do danas upotrebili?!
Ustaljena mantra da mi stalno nešto treba da ‘dobijemo’, a ne da zaradimo i dovodi do toga da donosioci odluka olako tome pristupaju, biraju rešenja u sklopu drugih interesa, a ne interesa države, štednje, efikasnosti i opšteg dobra.”
Deficit diplomiranih inženjera tehnologije u oblasti prečišćavanja otpadnih voda
Srbiji su trenutno neophodni elmentarna kadrovska analiza i plan za budućnost.
„Pre bilo čega drugog, potrebno je vratiti model stipendiranja studenata od strane lokalnih samouprava, koji će imati obavezu rada određenog broja godina, kako bismo imali kadar koji će upravljati novim postrojenjima. Samo za obuhvat već znanog projekta ‘Čista Srbija’, koji finansiraju Kinezi, ali ne kao poklon, već kao nešto što ćemo mi sa kamatom morati da vratimo, potrebno je najmanje 300 diplomiranih inženjera tehnologije u oblasti prečišćavanja otpadnih voda, a mi nemamo ni 30 odškolovanih godišnje u celokupnoj oblasti inženjerstva zaštite životne sredine“, kaže prof. dr Povrenović.
Moramo čuvati vodu
Istovremeno, stanovništvo mora biti svesno da niko neće doći iza njih i počistiti, već svako to mora iza sebe uraditi i izdvojiti potrebna sredstva.
„Jednostavno, čekamo da to neko drugi umesto nas uradi. Da bi se sve to predupredilo kako je jedino moguće, država bi, uopšte u rešavanju problema vodosnabdevanja i prečišćavanja otpadnih voda, trebalo da formira svoje javno preduzeće, kao što je to EPS, Pošta Srbije, Skijališta Srbije ili neko drugo, koje bi imalo zadatak da na nivou čitave države, donosi stručne odluke, pravi planove i odobrava investicije, po principu poštovanja prioriteta, uz maksimalno vođenje računa da ceo sistem efikasno i kontrolisano radi. To je pitanje, pre svega, bezbednosti građana Srbije, posebno u vremenima koja dolaze, jer Srbija nije bogata vodama i ono što imamo moramo maksimalno čuvati“, upozorava prof. dr Povrenović.
Z.S.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
