Foto: Tanjug/Hina/Lana Silvar Dominic
Vučićev potez „odmrzavanja“ odnosa između Srbije i Hrvatske pokazuje da u politici nema prirodnih ili smrtnih neprijateljstava, kao što nema ni večnih prijateljstava. Politička mržnja, naime, nije isto što i privatna mržnja. Politička mržnja tek je instrument političkog igrokaza
Poseta Hrvatskoj Ivice Dačića bila bi đavolski dobra vest kada čitav taj igrokaz ne bi vodili ljudi koji su život proveli u razaranju svakog smisla (a veoma plodan deo života i u fizičkom razaranju same Hrvatske). U razaranju, dakle, a ne građenju. Kao kada piroman krene da gasi požar zato što mu je, od jutros, sinulo da je bolje vatru gasiti nego je raspirivati. Kao kada bi se pedofil, jer mu je tako došlo, prijavio za mesto vaspitača u vrtiću. Jer, najpre, najdublju sumnju budi to što je ministar inostranih poslova, kako je sam izjavio, krenuo u Hrvatsku na „zahtev“ predsednika Republike, a ne kao deo promišljene državne politike građenja doprosusedskih odnosa i tako dalje.
Da podsetimo, predsednik Republike je ona osoba koja „nikada neće ići u Hrvatsku na more“ i koja je, pre neki dan, izjavila kako će na utakmici svetskog prvenstva između Hrvatske i Maroka da navija za Maroko. Smisao te infamne izjave nije bila ljubav prema Maroku, već mržnja prema Hrvatskoj. Javno iskazivanje mržnje, dakle neprijateljski politički čin. Bio je to izraz volje osobe koja je uzurpirala javni prostor Srbije i s tog mesta, bilo lično bilo preko svojih pajaca (računajući i samog Dačića), zagađivala odnose s Hrvatskom. Utoliko „zahtev“ Dačiću da poradi na odmrzavanju odnosa nije drugo do izraz privatne volje, dakle proizvoljan čin (došlo mu tako, proračunao je da će mu to, zbog nečaga, dobro doći). Osoba, dakle, koja je zbrisala politički život u Srbiji i na javnu scenu iznela sopstvenu volju (dakle proizvoljnost) i, doslovno, do juče, zamrzavala odnose s Hrvatskom na sve zamislive načine, sada je krenula te odnose da odmrzava.
U redu, da li to znači da ne treba podržavati ovakve inicijative? Nipošto. Potrebno je svom snagom stati iza njih, ali s punom svešću o tome da svaki polukorak koji Vučić napravi mora biti praćen svešću o tome ko te korake pravi (osoba kojoj niko priseban ne veruje ni kada izgovara datum sopstvenog rođenja). U ovom slučaju manje je bitno zbog čega se odlučio za detant baš sada, mada jeste zanimljivo s obszirom na to da on radi na pritisak. Normalizovanje odnosa s Hrvatskom od provorazrednog je značaja za Srbiju, naravno, ali i za čitavo okruženje.
Ali najzanimljivije od svega – ako se na trenutak izmaknemo od konkretnog povoda i ako, nekako, na trenutak zanemarimo okolnost da je ovde reč o volji pojedinca-uzurpatora države – jeste što je ovaj „preokret“ savršen pokazatelj pronicljivosti nacističkog pravnika Karla Šmita. Jedan od pisaca Nirnberških zakona, dakle, po kojima je Jevrejima, na osnovu etničkog porekla, oduzet status građana, te im se imovina mogla zakonski, dakle nekažnjivo, oduzimati (pljačkati), a oni sami zakonski, dakle nekažnjivo, ubijati, Karl Šmit je razradio pojam političkog kao razgraničenje između prijatelja i neprijatelja. Ne ulazeći u detalje njegova se teorija svodi na sledeće: političko neprijateljstvo, ili političko prijateljstvo, znači da svaka država (on je voleo da kaže, kako bi zamutio stvar, i „narod“) bira svog neprijatelja već prema potrebi i proceni. Upravo je izbor prijatelja, ili neprijatelja, suština politike. Drugim rečima, u politici ne postoji prirodno, ili smrtno neprijateljstvo (pas i mačka, lav i antilopa, mrav i mravojed), već je uvek reč o igrokazu koji počiva na proceni suverena. To, pak, što je politički igrokaz uvek praćen nacionalisitčkim baljezganjem i zaklinjanjem u najviše vrednosti, samo je dodatni ritual, obavezni program bez ikakve nužnosti. Da nije tako, uostalom, zar bi Englezi i Francuzi, posle stogodišnjeg rata, na primer, uopšte mogli da komuniciraju?
Primera je bezbroj. Srbi i Hrvati tu su tek dva omanja plemena upućena jedno na drugo mnogo čvršće nego što bi se to uzurpatorima i pratećim moronima uopšte moglo svideti (a na radost normalnog sveta, dodajmo). Poslednji Vučićev potez, dakle, čak i ako ga je povukao bestidni tehnolog amosvrhovite vlasti, čak i ako ne verujemo da se, s obzirom na aktere, dobra politička volja može održati, čak, dakle, uprkos tome što je taj potez obojen privatnim interesom (ništa taj čovek ne čini u interesu građana koje bi trebalo da predstavlja), mora se posmatrati u svetlu političkog razlikovanja prijatelja i neprijatelja.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
Nekadašnji potpredsednik Vlade Vojvodine Goran Ješić pušten je na slobodu, saopštio je njegov brat Vladimir na društvenoj mreži Iks. Na slobodu je izašao i student Relja Stanojević, a očekuje se da bude oslobođen i Miša Bačulov
Dragan Marković Palma, predsednik Jedinstvene Srbije, preminuo je u 65. godini
U petak pre podne u Beogradu je bilo olujnih udara košave, što je dovoljno snizilo temperaturu da se sneg u tankom sloju zadržava na tlu
Simboličnom petnaestominutnom tišinom građani širom Srbije su odali poštu poginulima na novosadskoj Železničkoj stanici 1. novembra. Blokade saobraćaja organizovane na nekoliko mesta u Beogradu, a kod Fakulteta dramskih umetnosti i RTS-a desile se tuče između besnih vozača sa jedne, i okupljenih građana sa druge strane
Profesor beogradskog Fakulteta političkih nauka u penziji Rade Veljanovski ocenio je da je predsednik Srbije Aleksandar Vučić u gostovanju u Dnevniku RTS-a u četvrtak potpuno anulirao i porazio novinarku Bojanu Mlađenović, a time porazio i sam RTS
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
Predsednik Srbije za nešto više od jednog sata nije rekao ništa, što mediji već nisu bili preneli. Lajtmotiv ovog obraćanja naciji bila je mržnja Hrvata prema njemu, i da je njegov prioritet da ode u Jasenovac, a ne u Rovinj, a svaka čast onim Sbima kojima je prioritet Rovinj, a ne Jasenovac
Može li se zamisliti da nakon izjave Olafa Šolca da Srbija mora da prizna Kosovo, Vučić kaže da Nemačka od 6. aprila 1941. samo radi svoj posao
Predsednik Vlade najmanje nemačke pokrajine Tiringije Bodo Ramelo, moj prijatelj i čitalac mojih knjiga, poželeo je da me privatno poseti povodom mog devedesetog rođendana, preda mi orden Tiringije u užem krugu prijatelja i porodice i večera sa mnom u Klubu književnika. E, to tako nije bilo moguće. Iz Nemačke nisu hteli da ga puste bez dvojice naoružanih telohranitelja, Srbija mu je dodelila još dvojicu naših naoružanih bezbednjaka, a morao je da ispuni i još čitav niz protokolarnih zavrzlama da bi sa mnom, sa sve telohraniteljima, proveo nekoliko privatnih sati. Nema privatnosti kada si na određenoj državničkoj funkciji
Nije mladi Vučić otišao u Hrvatsku da jede lički kupus sa mesom, niti da uzdiše nad jadima ono malo sirotinje po Severnoj Dalmaciji i Lici. Otišao je da preotme političke poene Šešelju i njegovima, da unese razdor među srpske predstavnike i da pomogne Sanaderu
