Odlazak kraljice rokenrola: Kako sam sreo Tinu Tarner

Više od pola veka žarila je i palila svetskom rok scenom. Prodala je 200 miliona albuma. Osvojila 12 Gremija, a 1988. godine nastupila je i na brazilskoj „Marakani“ pred 180.000 ljudi.

Tina Tarner otišla je u sredu 24. maja mirno i tiho u 84. godini, posle duge bolesti i okružena ljudima koje je najviše volela. U prvom redu, uz podršku i ljubav Švajcarca Ervina Baha. Ako je neko zaslužio ljubav i lep život onda je to bila Tina, koja se do trona kraljice rokenrola pela teže nego bilo ko drugi u istoriji moderne muzike.

Zato me je njena smrt i pogodila. Više nego neke druge. Poslednji put osećao sam se ovako prazno i tužno kada je otišao Dejvid Bouvi. Nema potrebe sad puštati njene pesme narednih dana i gledati filmove „What’s love got to do with it“ ili dokumentarac „Tina“. Ko je voleo Tinu zna sve o njoj i nisu mu potrebna podsećanja niti najgori povod da je ponovo sluša.

Izvidnica

Tinu Tarner sam upoznao sada već davne 2006. kada sam bio u Švajcarskoj kao sportski novinar na pripremama brazilske reprezentacije u selu Vegis. OK, bio sam oduševljen Kakom, Ronaldinjom, Robertom Karlosom, Didom i Žuninjom, ko ne bi bio, ali podatak da ću biti nekoliko dana u Cirihu a da u njemu, u mestu Kiznaht, živi Tina Tarner sa suprugom nije mi davala mira.

Uspeo sam da u Vegisu tada prozborim koju reč sa najvećim zvezdama „karioka“, Kaka je tada čak i pozdravio čitaoce medija za koji sam radio (što me je oduševilo naravno) ali ja sam sve vreme mislio na Tinu.

Znao sam da je nemoguća misija uraditi s njom intervju, ali sam znao da je tu-negde-u-Cirihu i da moram da se raspitam samo gde joj je najbolje prići. Iskusne starije kolege davno su me naučile da je dobar novinar onaj koji nikad ne odustaje i koji će učiniti sve, ne kršeći etičke principe, da dođe do sagovornika koji je vredan razgovora.

A želeo sam da je upoznam, stisnem joj ruku, zahvalim joj se na lepom odrastanju u osnovnoj školi uz monumentalni album „Private dancer“ i postavim pitanje-dva, pa kud puklo da puklo.

Vraćajući se u Cirih iz Vegisa dobio sam informaciju da petkom i subotom sa suprugom ide u jedan od dva poznata italijanska restorana. Već tada se videlo da je turneje više ne interesuju i da vodi povučen život. Za šta je Švajcarska idealna. Niko ti se ne besi oko vrata, paparaci te ne diraju, narod je do zla Boga diskretan i uviđajan.

Otišao sam prvo u jedan, a onda, videvši da je nema u njemu, u drugi restoran. „Neue Forch“ se zove i još uvek je jedan od najhvaljenijih ugostiteljskh objekata kada krenete od Belvija ka unutrašnjosti kantona. Bio sam u društvu osoba koje su odavno bile naviknute na moja radarska skeniranja poznatih kad sam na javnom mestu, te su i oni u međuvremenu izoštrili čula i prvi su primetili – Tinu.

Jedna od nas

Sedela je sa suprugom i još jednom prijateljicom. Realno, ko je mogao da je ne primeti sa prepoznatljivim stajlingom i dubokim, oporim, „zadimljenim“ glasom.

Prišao sam prvo šefu restorana upitavši ga kako da joj se obratim. To tako ide tamo. Prvo mi je rekao da to ne radim, ali kad sam mu objasnio zašto mi je ovo „jednom u životu“ prilika, otišao je do nje i pokazao joj na mene. Pozvala me je da priđem.

Bio sam zamoljen da je ne fotografišem i ne tražim autogram, ali da mogu da joj pružim ruku i postavim kurtoazno pitanje. Svašta mi je tada prošlo kroz glavu, ali ja sam tada samo rekao „Hvala vam na svemu“ i „Znate li koliku armiju obožavalaca i danas imate u Srbiji?“.

Suprug Ervin se nasmejao na ovo, podigao je čašu vina da nazdravi obožavaocima, dok je ona izustila da će joj ljubav obožavalaca uvek biti na prvom mestu u životu. Razmenili smo nekoliko protokolarnih rečenica i ostavio sam ih na miru da uživaju u večeri.

I na ovom primeru, a imao sam ih mnogo u poslednjih dvadesetak godina, uverio sam se u dobro poznati paradoks da što je sagovornik veća svetska zvezda, to je zapravo normalnija osoba.

Iako je godinama živela na imanju od 5.000 kvadratnih metara nazvanom „Algonkin“ po njenoj baki Indijanki i uprkos velikim sumama novca kojima je raspolagala, Tina je bila i ostala jedna od nas. Normalna.

Tri godine posle mog susreta sa kraljicom rokenrola u Šefildu je održala poslednji koncert.

„To je to. Kraj. Nema šanse da se posle ovog vratim“, rekla je Tina svima oko sebe u Šefildu i održala je reč.

„Želim da budem u kući, okružena ljudima koje volim i da živim normalno“, dodala je.  Tačno to je i radila do smrti.

Tina Tarner. Simply the best.

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com