Decenija od pada helikoptera: Niko nije odgovarao

Pre deset godina vojni helikopter Mi 17 koji je poleteo u Raškoj pao je u zoni aerodnoma Nikola Tesla kod Surčina. Vremenske okolnosti tada bile su ispod svakog minimuma za bezbedno sletanje. Magluština sa kišom, a vidljivost ispod svakog dopuštenog minimuma. Ipak, naređeno je bilo da helikopter baš tu mora da sleti. Poginulo je sedmoro ljudi, među njima bolesna beba iz Novog pazara koja je je trebalo da bude prebačena do Instituta za manjku i dete u Beogradu.

Evo, već je 2025. godina, a odgovorni za tu nesreću nikada nisu odgovarali. Sve je odmah nakon tragedije izgledalo kao artiljeriska priprema za konačno svaljivanje krivice na posadu.

Šta se stvarno dogodilo?

Kako je Miloš Vasić u „Vremenu“ ranije pisao, prema izveštajima Vosjke – posada helikoptera Mi 17 zapovednika vazduhoplova Omera Mehića bila je te noći dežurna; njihova dežurstva traju tri dana i za to vreme spavaju na Aerodromu Batajnica.

Pilot Mehić dobio je telefonski poziv svog pretpostavljenog pri povratku u bazu, sa najavom hitnog zadatka. Odabrao je Mi 17, sasvim logično: letelica je jača i bolje opremljena. Odleteo je u Rašku i vratio se do zone Surčina; to je trajalo oko dva sata.

Tokom obdukcije – čije nalaze nismo videli, ali se pominju u izveštajima – ustanovljeno je da su Mehić i Drajić imali alkohola u organizmu; promile zbog kojih se inače oduzima vozačka dozvola. Razlika između nivoa alkohola u krvi i u urinu kod Mehića ukazuje da je proces apsorpcije bio odmakao. Dobro: otišli su da lete, ne baš pijani, ali pripiti, rekao bi Dostojevski.

Takvi kakvi su – a Mehić je tu jedini važan – odleteli su u Rašku i natrag bez problema. Piloti s kojima smo razgovarali kažu da bi i najtreznija posada u ovakvim okolnostima mogla da strada isto tako. Dakle, element „alkoholizma“, oko čega se komentatori u civilu toliko užasavaju ovih dana, teško da je bitan u ovoj priči. Ali je zgodan za prenemaganje: eto, zašto se to pojavilo u izveštaju, tako se ponižavaju „naši heroji“; porodice će se potresti; itd.

To sve deluje licemerno, kao artiljerijska priprema za konačno svaljivanje krivice na posadu, pa mirna Bačka. Izbegava se, međutim, nešto drugo, što iz izveštaja proizlazi bez ikakve sumnje, a to je politički ugao.

Politički ugao

Izveštaji kažu da procedure nisu bile do kraja poštovane. Tako onda jedan general zove drugoga sa vešću da bi izvesni ministar, a možda i još jedan (ne zna još), voleo da dočeka helikopter sa bebom iz Novog Pazara. Svedoci koji su svojim poslom, zbog bolesnog deteta, bili te noći u Institutu za majku i dete u Novom Beogradu, kažu da su tamo zbog nečega dežurale neke TV ekipe.

O tome šta bi se bilo desilo sutradan da je kojom srećom helikopter uspešno sleteo, kao što su neki javili pre vremena, radije ne bismo nagađali, znajući aktere igre. Jasno je da su se neki obradovali prilici da se istaknu i slikaju, ali – eto – nije se desilo.

Upadljivo i histerično nervozno premijer Vučić odmah je počeo da se preventivno brani od neizrečenih zamerki. Ide to ovako: premijer zna da bi mu strašno zamerili da Vojska nije poslala helikopter da spase bebu, jer da je beba „druge veroispovesti“. Niko njemu ni Vojsci nikada ne bi – i nije – zamerio što spasavaju decu. Onda je – opet sluteći šta bi mu mogli zameriti – vikao da on svoje ministre (Gašića i Lončara) „ne da“, a još ih mu niko nije ni tražio; to će se desiti tek kasnije, kad smo se svi avizali da šta se radilo, a on je znao od početka. Tako se to dešava kad lepo isplanirana public relations operacija propadne.

Piloti su svoj posao radili najbolje što su znali

Ljudi su svoj posao radili što su bolje znali. Da se njih slušalo – ne bi ih terali da sleću tamo gde su lepo govorili da ne može da se sleće. A terali su ih, očigledno. Mogli su da slete u Niš i na Batajnicu, kad već VMA nije bila (ako nije, ne znamo) dostupna. Očigledno je da je posada bila pod nekom vrstom pritiska da sleti baš tamo negde, a ne na neko bezbednije mesto.

Ako je i bilo neke greške kod posade, tačnije kod zapovednika vazduhoplova Mehića, ta greška bila je u tome što nije upotrebio svoje suvereno ovlašćenje da odleti i sleti tamo gde on procenjuje da je bezbedno, pa makar i u Suboticu, a ministri neka se vrate kući u krevet. U avijaciji se zna da padaju samo loši i najbolji piloti; loši jer su loši, a najbolji jer su previše samopouzdani i misle da sve mogu. Omer Mehić bio je, svi kažu, jako dobar pilot.