Sve srećne države liče jedna na drugu, a one druge–nesrećne su na svoj način, parafraza je bezbroj puta citirane Tolstojeve rečenice. Kao i original, dobro zvuči, ali nije baš aksiom koji ne treba proveravati u stvarnosti.
Mnogo je već bilo relevantnih usporedbi Vučićevog režima sa autokratskim i totalitarnim vlastima postsvojetskog tipa, pogotovo sa Putinovom Rusijom, Lukašenkovom Belorusijom i Erdoganovom Turskom. Odista, postoje brojne sličnosti: kleptokratija dovedena do usijanja, bezobalno socijalno raslojavanje u državi čija vlast baštini socijalnu demagogiju, medijski mrak, ukidanje slobode, zarobljene institucije, progon političkih protivnika… Dalje dopišite sami.
Danak kontinuiranoj i dubinskoj negativnoj selekciji
Naravno, tu su i razlike. Rusija i Turska su velike države, za razliku od trndomolje od zemlje kakva je Srbija. Vučićev režim politički i ekonomski zavisi od svog geografskog i političkog položaja, pa ne može, bar ne uvek, svoju zlokobnost do kraja da sprovede u delo: ponekad se mora malo i zaustaviti, stati na loptu, pa ponovo krenuti u napad. Želje i namere su iste, valjda je to sada jasno i onima sa najjeftinijim ulaznicama, ali dometi i potencijali različiti.
Drugo, Rusija i Turska su ipak koliko-toliko funkcionalne države, a diktatori na važna mesta sistema ne postavljaju roštiljdžije, keramičare, masovne ubice i one sa kupljenim diplomama –već poslušnike koji ipak imaju nekakva, bar elementarna znanja i veštine. Srbija poslednjih godina plaća danak kontinuiranoj i dubinskoj negativnoj selekciji, odnosno ćacizmu, i na naše oči se raspada po svim šavovima: instrumentalizovane institucije su postale groteskni fenomeni koji ne znaju ni da li su pošle, došle ili otišle.
Nema sumnje da režim u Srbiji, kako rekosmo, ima iste želje i nade kao Putin, Lukašenko i Erdogan. Meseci iza nas nude bezbroj dokaza da je plan Vučićevog režima da na studentsko-građanske proteste odgovore slično kako su beloruski i turski režim odgovorili na velike proteste koji su svojevremeno „planuli“ u njihovim zemljama. A to je, opet, model preuzet iz Putinove Rusije. Sigurno da u centralama SNS-a postoje džinovski spiskovi ljudi koji već jesu ili treba da budu meta odmazde, odnosno imena „uticajnih“ osoba kojima se planira uništiti ilibar dobrano zagorčati život.
Odmazda nad neistomišljenicima
Odmazda je krenula čim se procenilo da neće biti velikog odijuma. Otpuštaju se profesori sa fakulteta, nastavni kadar u srednjem školstvu, masovno se odstranjuju „nepoćudni“ iz institucija i javnih preduzeća, u režimskim medijima ljudi se proganjaju u tri smene, tu su najstrašnije pretnje i uvrede koje kontinuirano pristižu sa svih strana, i još bezbroj drugih oblika osvete. Nije više samo cilj zastrašiti, targetirati i ućutkati, nego i proterati iz zemlje.
Prema nekim procenama, Belorusiju je posle predsedničkih izbora 2020. godine i protesta napustilo između 200 i 300 hiljada ljudi. Posledica je to političkog progona, straha od hapšenja, a osim toga tu je i ekonomska emigracija koja je opet povezana sa političkim otkazima. Pobegli su aktivisti, novinari, članovi nevladinog sektora, politički protivnici, ali i svi oni koji su pokazali hrabrost i dostojanstvo. Otišlo je ono najbolje i najobrazovanije što Belorusija ima.
Slično stvari stoje i sa Turskom. U dva velika talasa, nakon protesta 2013. i „vojnog puča“ 2016. godine. Erdogan je udario na elitu: stotine hiljada ljudi pobegle su iz zemlje, što je posledica političkog progona ili nemogućnosti da nastave profesionalni život.
Putin kontinuirano progoni političke protivnike, aktiviste i novinare, i to veoma surovo. Desetine novinara i aktivista je likvidirano, a situacija je toliko loša da se ne može odrediti ni približno tačan broj “odstreljenih”. Neki se ubijaju u mrkloj tišini, završe kao Vladimir Cvijan. Egzil najboljih kontinuirano traje decenijama, a nakon invazije na Ukrajinu on se značajno intenzivirao. Nakon 2022. godine procenjuje se da je zemlju napustilo, kao posledica direktnog i indirektnog progona, između pola miliona i milion Rusa. Najobrazovanijih.
Politički egzil mladih iz Srbije
Šest mladih ljudi koji se nalaze u političkom egzilu od marta prošle godine, pripadnici „Novosadske grupe, samo su prve laste koje su pobegle u inostranstvo od Vučićeve represije. Činjenica da je u prvoj polovini ove godine četiri novinara „relocirano“ iz Srbije zbog režimskog progona govori tome u prilog. Tu je naravno i aktuelno proterivanje (možemo slobodno koristiti taj izraz, bez obzira što nije u pitanju formalno proterivanje) vojnog analitičara Aleksandra Radića i njegove porodice iz zemlje. Mnogo mladih i obrazovanih ljudi otišlo je iz zemlje, čija imena ne znamo. Ne govorimo o onima koji tradicionalno beže iz jedne nehigijenske zemlje, nego o onima koji su takođe bili izloženi nekoj vrsti progona.
Formalno i neformalno proterivanje ima vrlo banalan i jasan cilj. Zastrašiti druge i osloboditi se onih koji mogu predstavljati problem za režim. To što odlaze najbolji i najobrazovaniji, nije slučajno. Oni i jesu glavni problem za ćacije, koji planiraju vladati nad neobrazovanim i uplašenima još decenijama.
Dve stvari, ipak,ulivaju nadu. Vučićev režim se dezintegriše, i pitanje je koliko će imati snage da svoj pakleni plan (kako bi to rekli tabloidi) sprovede u delo. Drugo, nadati se da će se antivučićevska Srbija konsolidovati, pružiti značajan otpor, a na sledećim izborima očistiti svoje dvorište.
Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!
