Predsednik Srbije Aleksandar Vučić još jednom je pokazao da ništa više ne razume. Što reče svojevremeno Milo Đukanović za Slobodana Miloševića: on je političar koga je pregazilo vreme. U svakom slučaju Slobin naslednik nije u stanju da shvati kako fukcionišu studenti na koje se namerio i da svakoj šarenoj laži jednom dođe kraj.
Njegovoj možda još uvek nije, ali ono što se dogodilo u nedelju, dan posle Vidovdanskog protesta u Beogradu, miriše na početak bune protiv dahije. Odgvor na pendrečenje policije i masovna hapšenja nije bio uzmicanje, na šta je Vučić čvrsto računao, već naprotiv – najžešća blokada Beograda od početka studentskog protesta pre više pod pola godine. Ona je možda uvod u radikalizaciju protesta, u građansku neposlušnost za koju su Studenti u blokadi dali „zeleno svetlo“.
U nedelju uveče u Beogradu su bili blokirani Gazela, Pančevački most, Autokomanda, Požeška na Banovom Brdu, Savska ulica, Miljakovac, Zemun…
Na Gazeli je postavljena metalna ograda.
Blokade su postavljen u Novom Sadu, Nišu, Zrenjaninu…
Vrhunac nakon vrhunca
Novi talas protesta dan posle Vidovdanskog protesta u Beogradu, na kome se okupilo oko 140.000 ljudi, izavali su pendrečenje policije i masovna hapšenja pod opskurnim optužnicama za pokušaj rušenja ustavnog poretka.
Izazvao ih je i sam Vučić svojim obraćanjem naciji u nedelju u 11 pre podne. Ponašao se, po običaju, kao neko ko je besan što deo građana neće da ga voli, da mu se divi i da ga sluša. Izneo je, kao i uvek, niz laži i kleveta na račun studenata i najavio da će policija od sada da mlati i da hapsi, rekao da će on da traži od tužilaštva da dižu (iskontruisane) optužnice za najteža krivična dela usmerena protiv države, a sudovi da optužene trpaju u zatvore.
Očekivao je da će Studenti u blokadi i pobunjeni građani da ustuknu od straha, samo što se kalkulacija pokazala kao potpuno pogrešna.
Prelazak u otvorenu dikaturu
Masovne blokade dan posle upotrebe držvane sile protiv demonstranata, broj ljudi koji se na njima pojavio, čini se da nisu iznenadile neprijatno samo vrh vlasti, već i Studente u blokadi, samo prijatno. Pokazale su do sada nepoznat nivo solidarnosti u društvu, što predstavlja najveću opasnost za svaki autoritativni režim.
Umesto da Vidovdanski miting bude vrhunac dosadašnjih protesta protiv bezakonja Vučićeve vlasti, to je zapravo bio dan posle – potpuno spontan, refleksni otpor hapšenjima i mestimično brutalnoj intervenciji policije.
Moraće Vučić kad se vrati iz Španije, u koju je otputovao odmah posle obraćanja na kome se po jedno četvrti put hvalisao da je pobedio „obojenu revoluciju“, opet da proglašava pobedu.
Režim sada ima dve mogućnosti: ili da, posle silnih Vučićevih pretnji ponovo deluje popustljivo, pa da predsednik u društvu, pogotovu njegovom, ispadne smešan i neozbiljan; ili da novu, represivnu taktiku dosledno sprovodi, da policija ponovo interveniše protiv blokadera i hapsi, pa da ispadne neka vrsta evropskog Lukašenka.
Bojazan je da se iz nasilja, jednom kad se pokrene, teško izlazi.
