„Novosadska grupa“: Da li smo zaboravili na političke pritvorenike i izgnanike?

Vučićev režim nije uspeo da represijom, zastrašivanjem i, malo je reći, primitivnom propagandom protiv studenata i građana zaustavi svenarodni bunt, popularno zvan „obojena revolucija“. Ali ipak nekim rezultatima može biti zadovoljan. Inflacija zloupotrebe policije i pravosudnih organa, plus aktivizma naprednjačkih paravojnih formacija, inflacija nasilja i njegovog veličanja i podsticanja, učinila je i protivnike režima bar donekle neosetljivim: nekako smo se navikli na nenormalnost. Znate ono, smrt jednog čoveka je tragedija, a miliona je statistika, nešto apstraktno što nas prestaje emotivno dodirivati. Ova rečenica se, doduše bez ikakve validne potvrde, pripisuje Staljinu. Sigurno je međutim da su o fenomenu mnogo pre njega govorili drugi mislioci, i to oni antiratni.

Svakodnevne vesti o policijskoj i pravosudnoj represiji nad studentima i građanima u buntu, i uopšte bahatom državnom nasilju nad društvom u raznim formama, iste one koje bi pre samo nekoliko meseci izazivale burne eksplozivne reakcije na društvenim mrežama – sada skoro da prolaze neopaženo. Kao i vesti iz, recimo, pojasa Gaze ili rata u Ukrajini. Neki ljudi su poginuli, neki dronovi leteli, ko će to sve pohvatati. Nekada je neukusno tragedije porediti, ali princip je isti: kuvanje žabe, svima tako poznato.

Odakle smo krenuli i gde smo stigli

Režim sistemski pojačava vatru i ispituje dokle sme da ide. Setimo se da je krajem januara pala vlada zbog toga što su četiri naprednjačka bilmeza palicama prebila studentkinju ispred stranačkih prostorija SNS-a u Novom Sadu, a da ih je početkom jula pomilovao predsednik Srbije Aleksandar Vučić nazivajući ih herojima. Odatle smo krenuli i dovde smo došli. Ni nebo nije granica, takvu vlasti imamo. Jedino što donekle režim sputava da se još više razmaše u svojoj poganosti jeste strah od reakcije zapadnih zemalja i, sve manje, strah od reakcije građana. Kao i donekle strah od toga dokle je celokupna piramida represivnog aparata spremna da ide.

Ne treba, međutim, očajavati, režim nas jeste navikao na potpunu nenormalnost, ali je i sebe sasvim razgaćio. Svima je sada jasan njegov karakter i na šta je sve spreman. Sve maske su pale.

„Terorizam“ koji je zaboravljen

U celom haosu skoro je potpuno iz javnosti, i ove nezavisne, nestao slučaj „novosadske grupe“. Režimski mediji se sada bave novim „teroristima“. „Novosadsku grupu“ (naziv je autorsko delo „nenadležne institucije“) čini dvanaestoro većinom veoma mladih ljudi kojima je političko-pravosudno-propaganda svinjarija u režiji režima zauvek promenila živote.

Šestoro njih je, bez ikakvog pravnog osnova i smisla, provelo više od dva meseca u novosadskom pritvoru na Klisi, “družeći“ se sa stenicama i žestokim momcima sa vrelog asfalta. Potom su degažirani u kućni pritvor, u kojem se nalaze do sada i, po svemu sudeći, u njemu će biti bar do 20. avgusta, sa velikom šansom da bude produžen. Propagandno su uhapšeni 14. marta, pa vi računajte koliko je to vremena.

Kućni pritvor podrazumeva da ne smeju da koriste sredstva komunikacije i da, „zarad zdravlja“, mogu jedan sat dnevno da prošetaju oko svog stana. U pravom pritvoru jednom od njih je razbijen nos, a profesorica Marija Vasić je jedva ostala živa, pošto je započela štrajk glađu i žeđu.

Ko su ovi „opasni teroristi“?

Pomenuta profesorica i antifašistkinja koja je ceo svoj život posvetila borbi protiv nasilja i terora. Potom član studentskog pokreta „Stav“ Lazar Dinić, koji je u politički aktivizam ušao kroz humanitarni rad i muziku, blag i beskrajno drag mladić. Takvi su i ostali: profesor sportske kulture i otac dvoje male dece Lado Jovović, pesnik i student Srđan Đurić, aktivista Mladen Cvijetić i uvek nasmejani dečak Davor Stefanović, koji je između ostalog i volonter Kuhinje solidarnosti, projekta kojim se obezbeđuje hrana za siromašne. Uglavnom, baš opasna raja. Da nije tragično, bilo bi smešno.

Neki od njih su, zbog višemesečnog pritvora, ostali bez posla, što je dugoročno ozbiljno ugrozilo i egzistenciju njihovih porodica. Ne treba sumnjati da je dugi politički pritvor ostavio psihološkog traga na njima, koliko god bili snažni i koliko god različito reaguju na njega. Neki imaju snage i volje da se bore, a neki i posustaju.

Svima smeta to što su zaboravljeni, ostavljeni sami sebi. Samo se ponekad njihovo ime spomene u javnosti, kao pre neki dan kada je odbačen zahtev njihovih advokata da se puste iz kućnog pritvora.

Nikada se neće vratiti

Šestoro odličnih studenata se zateklo u inostranstvu onomad kada je započela „istraga“ „terorista“ u direktnom prenosu na D. J. medijima. Tamo su, logično, ostali i ne pada im na pamet da se vrate u Srbiju. Klasični su politički izgnanici, taj termin uopšte nije preterano koristiti.

Zamislite, odete od kuće na par dana, na neku konferenciju, spakujete ruksak, i onda ostanete tamo negde mesecima. Teško im je, mada imaju podršku prijatelja i porodica, ali ona ne može večno trajati. Nad glavom im je pravosudna sekira. Čini se da će sud rešiti da im se sudi u odsustvu, mada su se njihovi advokati žalili na ovu odluku novosadskog Višeg suda.

Neki od studenata kažu: nikada se više nećemo vratiti u Srbiju. Čak ni ako dođe do promene vlasti. Elem, možda po njih bude bilo i neke kolateralne koristi od ovog političkog progona, možda će negde tamo pronaći sreću koju ovde nisu mogli naći, ili se za nju izboriti.

Proces sporan po svim osnovama

Podsetimo ukratko da je proces protiv dvanaestorke sporan ali baš po svim osnovama. Sve je suprotvno zakonu. Pravni eksperti smatraju da će on neminovno rezultirati oslobađajućom presudom osim u slučaju da Vučić uspe u svojoj nameri da celokupno pravosuđe stavi u funkciju Ćacilenda. A to teško da će uspeti. Ako u ovoj zemlji ikada bude zaživela vladavina prava – neko će zbog ove pizdarije morati i da odgovara.

Jedini dokaz protiv njih je nezakonito pribavljen snimak razgovora u prostorijala PSG-a u Novom Sadu na kojem oni blebeću o raznim scenarijima mitinga koji je održan 15. marta u Beogradu. Snimak je dva dana pre najvećeg protesta u istoriji Srbije emitovan na režimskim televizijama: imao je cilj da dokaže da studenti planiraju terorističke napade, što je trebalo da potkrepi režimsku propagandu. Pravno gledano, snimak se ni u ludilu ne bi smeo koristiti u sudskom postupku, a jedini teroristički akt je tog dana izvršio sam režim: upotrebu zvučnog topa.

Mladi ljudi se drže u pritvoru i izgnanstvu samo da ne bi bilo skroz vidiljivo – uhapsili smo ih bezveze za potrebe dnevne propagande! Kao što su onomad iz zemlje proterani učesnici jednog seminara koji su u Beograd stigli iz susednih zemalja, samo da bi se propagandno potvrdilo da su protesti „obojena revolucija“ podsticana iz okolnih, „neprijateljskih“ zemalja.

Tužilac sa dna kace

Ne postoji niti jedan drugi dokaz protiv njih osim snimka koji je, kako rekosmo, nesumnjivo protivzakonit. Optužni predlog se ne zasniva na činjenicama nego na mišljenju tužioca, koji je uzgred naprednjački kadar sa dna kace. Snimak je inače proglašen „strogo proverljivim“ iako je emitovan na svim režimskim televizijama noć pre hapšenja. Da ne govorimo o tome da se na snimku mnogi od pritvorenika i ne čuju da bilo šta govore, a da neki od njih nisu ni bili na sastanku već u susednoj prostoriji, i tako dalje.

Da bi se vodio krivični postupak za teško delo kao što je rušenje ustavnog poretka, čak i da se može koristiti u sudskom postupku, ovaj snimak nije dovoljan, pa čak i da se na njemu nalazi nešto mnogo ozbiljnije od mladalačkog „laprdanja“. Trebalo bi pribaviti dokaze da su oni iza sebe imali ozbiljnu organizaciju, sredstva, oružje, planove za rušenje države… Naravno da od toga nema ništa.

Takođe, u ovakvom postupku mora se voditi računa i o tome ko su osumnjičeni, da li su to osvedočeni kriminalci sa debelim dosijeima ili profesori sociologije, pesnici i humanitarni kuvari. U ovom procesu je sve ultrasporno, i on će – kako god da se završi – biti predmet proučavanja u budućnosti, kao dramatičan primer zloupotrebe pravosuđa u političke svrhe, sa predumišljajem i iz niskih pobuda.

Videćemo kakva nas budućnost očekuje. Svakakva su iznenađenja moguća. Ne bi bilo prvi put – daleko od toga – da neki ljudi iz zatvora/pritvora/političkog izgnanstva završe na važnim državnim funkcijama. Oni koji poznaju političke pritvorenike i prognanike uvereni su da se to u ovom slučaju neće desiti. Zato što ovi ljudi u politiku i aktivizam nisu ušli zarad nekakvih funkcija već iz najdubljeg uverenja da nešto moraju da učine. Nisu mogli da sede mirno i da gledaju nepravdu, laž i kriminal svuda oko sebe. A na kraju su postali žrtve nepravde, laži i kriminala.

Nedim Sejdinović