Novi Sad. 1988, 1992, 2024…

1988.

Pravni fakultet u Novom Sadu, 5. je oktobar 1988. i profesor Sergej Flere pred prepunim amfiteatrom drži predavanje iz svog predmeta – sociologije. Nama studentima prve godine ovo je ujedno i prva nedelja na fakultetu. Dolaze dvojica mladića iz Saveza studenata, prekidaju profesora Flerea i traže od njega da pošalje studente da se priključe „antibirokratskim protestima“ u centru grada. Istim onim koji će nešto kasnije biti nazvani „Jogurt revolucijom“. Radnici iz Bačke Palane i Vrbasa su već organizovano stigli u Novi Sad i uzvikivali parole protiv „autonomaškog rukovodstva“. Profesor Flere odbija, kaže da je „ovo Univerzitet“, da njega politika ne zanima i da „studenti ostaju na fakultetu“.

Dan kasnije „autonomaško rukovodstvo“ je palo, u godinama koje su sledile profesor Flere je bio predmet pritisaka na Pravnom fakultetu i na kraju je prinuđen da napusti Novi Sad i preseli se u Sloveniju gde i danas živi i radi.

Sreo sam ga ponovo pre nekoliko godina, popili smo kafu u centru Novog Sada, podsetili se tih događaja i dogovorili da učestvuje na našoj konferenciji „Book Talk“ što je profesor Flere i učinio par meseci kasnije.

1992.

Posle godinu dana pauze, sa grupom studenata Novosadskog Univerziteta obnovio sam izlaženje studentskog lista „Index“ u kojem sam uređivao rubriku „Društvo“ par godina ranije. Sada sam bio glavni urednik, bilo nas je svega nekoliko u redakciji, Vladislava Gordić je bila urednica rubrike „Kultura“. U prvom broju imali smo intervjue sa Zoranom Đinđićem, Goranom Milićem, Slavenkom Drakulić ali i Nikolom Koljevićem. Čitava redakcija smenjena je već po izlasku drugog broja. Funkcioneri Saveza studenata organizovali su okrugli sto na 3P kanalu, voditelj je bio Milorad Crnjanin. Jedan od učesnika rekao je kako pouzdano zna da je moj otac pekao vola kada je HDZ pobedio na izborima u Hrvatskoj. Te noći eksplodirala je bomba ispod kapije moje roditeljske kuće u Baču. Velika drvena ajnfurt-kapija na našoj „švapskoj kući“ razneta je u komadiće. Srećom, niko nije stradao.

Nakon mesec dana pauze, nastavili smo sa izdavanjem „Nezavisnog Indexa“ uz pomoć Mileta Isakova i Nezavisnog društva novinara Vojvodine. Iz „Indexa“, „Nezavisnog Indexa“ i kasnije „Novosadskog Indexa“ nastao je dvonedeljnik „Svet“ a iz njega Color Press Grupa.

I dalje živim i radim u Novom Sadu.

2024.

Nakon pojavljivanja na društvenim mrežama izmontiranog snimka sa jedne tribine u Dubrovniku, novinarka i moja prijateljica Ana Hegediš Lalić, profesor na Filozovskom fakultetu u Novom Sadu Dinko Gruhonjić i aktivistkinja iz Beograda Aida Ćorović postali su žrtve uvreda ali i ozbiljnih pretnji, ispisivanja grafita na kućnom pragu… Kulminiralo je protestom „studenata“ od koji su neki nosili i majice sa likom Miroslava Ulemeka Legije, osuđenog zbog organizacije ubistva premijera Srbije Zorana Đinđića. Ti „studenti“ su tražili da se Dinko Gruhonjić izbaci sa Filozofskog fakulteta „zbog govora mržnje“, nekoliko dana su čak i držali zgradu Filozovskog fakultera pod opsadom.

36 godina

Šta je zajedničko svim ovim događajima? Univerzitet u Novom Sadu, neistinite optužbe, proizvanje na nacionalnoj osnovi, pretnje i fizički napadi.

Koliko su se Evropa i svet promenili za ovih 36 godina – od 1988. do 2024? Mi eto, nismo.