Proteklih dana predstavnici srpske vlasti ponavljaju svakom prigodom kako posle masovnog ubistva u Norveškoj pre 12 godina niko nije tražio ničiju ostavku, niko ostavke podnosio nije i nije bilo demonstracija protiv vlasti. Time je trebalo obesmisliti poteze i zahteve srpske opozicije, prenosi se poruka da se opozicija ponaša nenormalno i nemoralno.
Što se Norveške tiče, sve je to tačno. Samo što je velika razlika u tome, kako je tamo tih kobnih dana vlast reagovala, a kako su se ponašali predstavnici vlasti Srbije nakon što je pobijeno devetoro dece, osam mladih ljudi i školski čuvar ”Ribnikara“.
Kako je bilo u Norveškoj, a kako u Srbiji?
Norvešku je 22.jula 2011. godine kao nikad pre u njenoj istoriji pogodila tragedija nezapamćenih razmera. Desničar Anders Brevik ubio je 77 ljudi, ranivši tokom smrtonosnog pohoda još 93. Prvo je podmetnuo bombu u Oslu, da bi potom na ostrvu Utoja ubijao koga god je imao pred očima.
Dvanaest godina kasnije, Srbiju su u roku od 24 časa toliko potresla dva masakra da se ni 16 dana kasnije niko u zemlji još nije oporavio od toga.
Tadašnji norveški premijer Jens Stoltenberg, do tada sa imidžom „hladnog birokrate“, plakao je izjavljujući saučešće porodicama preminulih. Donosio je cveće na mesto zločina, održaao govor koji je bio preko potreban celoj naciji ujedinivši narod u bolu. Prosto rečeno – emocijama i gestovima pokazivao je da je jedan-od-nekoliko-miliona-Norvežana.
Današnji predsednik Srbije Aleksandar Vučić, činio je sve samo ono najvažnije ne – da pokaže emocije i saosećanje u bolu porodica koje su u dva odvojena masakra u Beogradu i okolini Mladenovca izgubili najmilije.
Aleksandar Vučić je svih 16 dana posle tragedije, dakle od 3. maja do danas vreme koristio isključivo da se obračunava sa opozicijom i delom naroda koji mu nije naklonjen. Političke protivnike nazivao je lešinarima I hijenama, medije i u najgorim danima u novijoj istoriji Srbije, delio je na “tajkunske” i “netajkunske”, a za svo to vreme nijednom nije otišao do OŠ “Vladislav Ribnikar” da položi cveće ili se upiše u knjigu žalosti. S druge strane, nije propustio priliku da narod upozna sa “činjenicom” da su u tu školu išla i idu deca bogatih roditelja.
A kako je sve izgledalo kada je Norvešku pogodila tragedija i šta je tada naciji poručio premijer Jens Stoltenberg?
Ujedinjen narod, suze na licu premijera
“I dalje verujemo u dobro. Postoji Norveška pre 22.jula i jedna posle. Samo mi odlučujemo kakva će Norveška biti”, rekao je Stoltenberg pred 200.000 ljudi na glavnom trgu u Oslu.
Pokušavajući da obuzda emocije i suze, Stoltenberg je, dok je govorio gledao narod kako ujedinjen plače, drži se za ruke i polaže cveće na mestima tragedije. Svaki stanovnik bio je na nogama, više nego 8.maja 1945.godine kada se završila okupacija Nemačke.
“Bili smo najbolja zemlja na svetu. I ostaćemo takvi. Složni i jaki”, rekao je Stoltenberg sa suzama u očima.
Dok je narod Norveške stajao na trgu iza kojeg je u daljini svetlucao fjord pod svetlima velegrada, Oslo je bio zatrpan cvećem i ljubavlju.
Nacionalna pesma Nordala Griga “Mladosti” postala je preko noći svojevrsna himna protiv terora.
“Evo ti zaštita od nasilja, evo ti mač. To su vera u naš život i vrednost ljudi”, pevali su Norvežani, a s njima i premijer.
“Bomba i meci trebalo je da promene Norvešku. Norveški građani na to su odgovorili još intenzivnijim prihvatanjem naših vrednosti. Ubica nije uspeo, narod je pobedio”, poručio je Stoltenberg.
I.Đ.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
