Miloš Biković: Između zarade od litijuma i zdrave životne sredine, biram čiste reke, planine i vazduh

Miloš Biković, glumac i producent, predsednik je žirija 50. Festa. Prošle godine igrao je u pet od deset filmova koje je u Srbiji gledalo preko 100.000 ljudi. U Rusiji je glumio u brojnim filmovima i serijama, pomenimo samo Sluge, najgledaniji tamošnji film svih vremena. Od pre dve godine njegova producentska kuća Archangel Digital Studios je partner sa holivudskim Iervolino Studios za produkciju animiranih sadržaja, i uskoro se očekuje premijera serije od 54 epizode Puffins Impossible na Apple TV, Amazon Prime i mnogim drugim velikim striming platformama.

Činjenica da Fest proslavlja 50. rođendan „već mnogo govori o njegovoj važnosti, veličini i značaju, ali i o vitalnosti da opstane u različitim vremenima i okolnostima. To je jedan od retkih događaja u Beogradu koji retko ko ne voli“, ističe Miloš Biković i dodaje da se uvek nadao da će se neka njegova „glumačka i/ili producentska ostvarenja naći u jednom od programa FEST-a“. Ove godine  mu je to pošlo za rukom, ruski film Hoću muža u kom igra i čiji je koproducent biće u revijalnom programu.

Ulogu predsednika žirija ovogodišnjeg Festa smatra „malom“, zato što je Fest „pre svega priča o filmu i susretima zaljubljenika u film, a tek onda o nagradama.“

Smatra da su u vreme u kome je postalo uobičajeno da se o nagradama odlučuje i na osnovu političkih elemenata „festivali, možda ne svi, ali dobar deo njih, još uvek oaza umetnosti gde nema politike. „O samoj praksi žiriranja mogu da govorim samo iz ličnog ugla i u tom kontekstu ne preterano bogatog iskustva. Bio sam član žirija na međunarodnim festivalima u Kazahstanu i Moskvi i nisam osetio baš nikakvu vrstu pritiska, glasao sam isključivo po svom umetničkom i ljudskom osećaju. Tako će sigurno biti i ovog puta“, kaže Biković.

Svaka vrsta aktivizma je poželjna

Aktuelne građanske ekološke proteste komentariše kao način „da se skrene pažnja na određene teme i pitanja i kao što vidimo u tome su uspeli, ali protesti nisu sami po sebi automatski rešenje problema“. Treba ih rešavati „ sistemski –zakonima i procedurama, i što je najvažnije, poštovanjem procedura, a to nama tradicionalno, poput nekog usuda, oduvek nedostaje“. Smatra da je to „u kontekstu moguće ekološke katastrofe izuzetno opasno“.

O učešću svojih kolega u protestima kaže da je „svaka vrsta aktivizma poželjna“, s tim što „aktivizam nije, sam po sebi, neka vrsta ekskluziviteta i privilegije rezervisane za konkretnu branšu. Glumci i poznate ličnosti mogu da skrenu pažnju na određene teme i pokrenu pitanja koja će, onda, možda, dovesti do buđenja ili promene svesti oko tih stvari. Ali oni ne mogu biti spasioci naroda niti mesije.“  Aktivizam u koji on najviše veruje je „da ličnim angažmanom, radom i delima na bolje menjam okolnosti u kojima živimo i na koje mogu da utičem u svom mikro svetu.“

Između zarade koju bismo dobili od eksploatacije litijuma i bora, i zdrave sredine, Biković nedvosmisleno bira zdravu sredinu, jer „nemamo rezervne reke, planine, ni vazduh.“

I u Rusiji je prisutan, kaže Miloš Biković, trend „zdravog načina življenja, ili kako to oni zovu – zož“ što „otvara mnoga ekološka pitanja, s tim što zagađeni vazduh nije toliki problem u Moskvi kao što je u Beogradu“. Čini mu se da je moguće da ekološki problemi postoje i u drugim delovima zemlje, ali su on,i s obzirom na veličinu Rusije, uglavnom izmešteni van velikih gradova“.

Heroji sa Košara zaslužuju filmski spomenik

Neki od problema koje rešava kao predsednik Grupacije za kinematografiju Privredne komore Srbije, tiču se Filmskog centra Srbije (FCS) – pre svih izbora novih članova Upravnog odbora FCS-a.  „U koordinaciji i dobroj saradnji sa Ministarstvom kulture, mislim da smo na dobrom putu da nađemo rešenje i za ono što se dešava sa FCS. Važno je za svaku instituciju, pa i za FCS, da ljudi sa kredibilitetom,  u ovom slučaju i stvaralačkim kredibilitetom rukovode takvim institucijama“, kaže Biković

O filmu Košare, takođe velikom problemu FCS-a, u kome je Biković trebalo da glumi a čija realizacija nije počela zbog dešavanja koja su neprikladna temi i cilju ovog filma, govori kao o „velikoj temi koja zahteva veliku odgovornost i od autora i od čitave ekipe“ pa je zato i sam intenzivno razmišljao da li da prihvati učešće u tom filmu.

„Moj odnos prema tome je bio takav da sam i srcem i dušom ušao u taj projekat i odrekao se honorara u korist porodica stradalih vojnika, sa iskrenom željom da se ovako važna tema obradi na pravi način kroz film i seriju. Istu tu želju sam prepoznao kod svog prijatelja Balše Đoga s kojim sam sarađivao još na Montevideu. Mogući epilog ne znam, ali nadam se da će heroji koji su zaslužili ovakav filmski spomenik na kraju to i dobiti.“

Ujedinjenje regionalnog filmskog tržišta

 Jedan od Bikovićevih projekata je i spajanje regiona. Kaže da su „naše pojedinačne, male države svaka za sebe mala tržišta koja i razvoj i opstanak naših pojedinačnih kinematografija čine praktično neodrživim.“

Smatra da bi „tretiranje tog prostora kao jedinstvene celine što se tiče produkcije i distribucije, ne samo povećavalo production value projekata već i kvalitet serija i filmova, što nas onda, sve zajedno, čini mnogo relevantnijim u evropskim i svetskim okvirima.“

Biković kaže: „Mi na ovim prostorima imamo i istorijsku i kulturološku i kreativnu podlogu, dakle sve preference da stvorimo kvalitetan i igrani i animirani sadržaj za kojim vlada prava glad u svetu, i šteta bi bilo ne iskoristiti te potencijale.“

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com