Yo traigo mi cuarenta y cinco
(Anonimni meksički marijači orkestar, Nogales, 1985)
Sve je to počelo negde krajem XIX i početkom XX veka, u kolonijalnim avanturama. Britanci u Sudanu, a Amerikanci u svojoj filipinskoj avanturi došli su do zaključka da sa tadašnjim divljacima imaju problem: nikako da shvate da su mrtvi kad ih se pogodi iz tadašnjeg standardnog pešadijskog oružja. Kako kaže Ijan Hog (Jane’s), priznati stručnjak, „prosečan evropski vojnik kad bi bio ranjen metkom, seo bi i sav srećan čekao bolničare; takav stoički stav nije, međutim, bio svojstven ‘divljacima’ koji se ne bi obazirali na prostrelnu ranu brzim metkom sa punom metalnom košuljicom i nastavljali bi borbu“.
Sve do donošenja Haške konvencije 1899. taj problem rešavan je onim što se zvalo „dum-dum“ metak (za britanske puške Enfield .303) i „manstopper“ metak za revolvere Webley .455: ekspanzivno zrno sa mekim vrhom za pušku, tj. olovno cilindrično zrno za revolver. (Uzgred: termin „dum-dum“ potiče od britanskog arsenala u gradu Dumdum blizu Kalkute, a napravio ga je kapetan Berti Klej, da ne bude više zabuna.) Ta dva izuma, na sreću, potrajala su kratko, jer je Haška konvencija 1899. izričito zabranila upotrebu u ratu „… projektila koji ekspandiraju ili se lako spljošte u ljudskom tkivu“. Tada nastaje pojam „zaustavne moći“ ili, naučno, „relativnog indeksa onesposobljavanja“.
SAD su na Filipinima imale sličan problem: vojska je tada imala revolvere kal. .38 (9 mm) relativno male snage; metak .38 specijal tek je bio u testiranju, ali ni on nije zaustavljao filipinske gerilce u „amoku“ (ubilačkom besu; relativan termin, eufemizam za visoku motivaciju); posle će se u Vijetnamu pokazati da metak .223 (5,56 X 45 mm NATO, za pušku M-16) ne zaustavlja motivisanog borca u jurišu tek tako…
Na osnovu tih zabrinjavajućih iskustava Armija SAD raspisala je konkurs za ručno vatreno oružje početkom XX veka; prvi testovi počinju 1908. godine, a revolveri su bili praktično isključeni. Samo dva ozbiljna kandidata došla su do finiša: Georg Luger i Džon Mozes Brauning. Uslov je bio da pištolj bude sagrađen oko metka kalibra najmanje .45 inča (11, 43 mm) i da izmenljivi šaržer ima bar sedam metaka. Zaustavna i vatrena moć, dakle, bile su ključni parametri. O Georgu Lugeru bilo je reči ranije.
Džon Mozes Brauning
Džon Mozes Brauning, mormon i neverovatno talentovan dizajner vatrenog oružja, izmislio je negde do 1935. godine manje-više sve što se na planu poluautomatskog i automatskog oružja izmisliti moglo: od malokalibarskih pušaka kal. .22, do teškog mitraljeza kal. .50 (12,7 mm); sve je i danas u upotrebi.
Svestan budućnosti automatskog pištolja, počeo je već 1896. da radi na projektu velikog pištolja za vojsku, izbegavajući mane postojećih dizajna (braće Mauzer, Borharta i Lugera). Posle par neuspelih prototipova, finalizovao je pištolj oko metka .45 i 1911. to oružje postaje službeni pištolj američke vojske pod oznakom M-1911, ubedljivo pobedivši prototip Georga Lugera.
Do 1926. ti pištolji imali su na desnoj strani zatvarača velikim slovima utisnuto „US Army cal. .45„, da ne bi bilo zabune. Prve ugovore dobile su firme „Colt“ i arsenal u Springfildu, a kada je počeo Prvi svetski rat i „Remington UMC„; u rat SAD ulaze sa 55.530 pištolja M-1911; završavaju ga sa oko 450. 000 (manji deo, oko 13.000 iz „Remingtona„).
Oko metka .45 ACP (Automatic Colt Pistol; kasnije samo .45 Auto) tokom Prvog svetskog rata, u nedostatku pištolja, sagrađena su i dva revolvera M-1917, kod firmi „Colt“ i „Smith & Wesson„; ti revolveri vuku se još uvek okolo, ali nisu bitni za priču.
Zustavna moć metka
Što se zaustavne moći metka .45 ACP tiče, bila je i ostala impresivna. Konzervativni pristup kaže da je velik i spor projektil uvek bolji od malog i brzog: cilj je da se na cilj prenese što više energije, a mali i brzi projektili pokazuju sklonost da kroz cilj prolete. S druge strane, Haška konvencija zabranila je ekspanzivna zrna, koja bi jedino mogla tu da pomognu. Balistička svojstva metka .45 ACP su otprilike zlatna sredina koja se mogla postići i koja – uprkos velikim naporima – još nije premašena. Tu se balansira više parametara: masa oružja i metka, kapacitet šaržera, polazna brzina i trzaj, efekat na cilju.
Danas se metak 9 X 19 mm (Lugerov) smatra idealanim, ali godinama su trajali pokušaji da se napravi nešto veće, a slično; nisu bili uspešni – osim starog dobrog .45 ACP. Sa masom zrna (prosečnom, vojnom) od 15,16 grama i isto tako prosečnom polaznom brzinom od najmanje 250, a najviše 300 metara u sekundi (varijeteta te municije praktično je bezbroj), efekat na cilju je impresivan (najmanje 474 džula).
Velik, težak i jednostavan
Pištolj sam po sebi veoma je jednostavan i inteligentno smišljen: ima ukupno 43 dela i rastavlja se do poslednjeg bez ikakvog dopunskog alata. Velik je i težak (kilo i nešto, prazan); na prvi pogled ima velike tolerancije i klepeće, ali je zbog toga otporan na blato, prljavštinu i pesak; preciznost, međutim, nije ugrožena. Uostalom, taj pištolj ima uzajamno razmenljive delove i zato se numeriše samo ram; to svedoči o vrhunskom kvalitetu izrade.
Princip rada je kratak trzaj cevi i kratak trzaj zatvarača, sa cevi koja pada i odbravljuje se iz zatvarača jer je vezana spojkom za ram. Kasnije će Brauning taj sistem usavršiti do kraja u svom modelu HP iz 1935; rešenje je nenadmašeno do danas. Primedbe se uglavnom odnose na jačinu pucnja i trzaj, što je vojskama uvek problem – zbog obuke. Trzaj jeste značajan, ali nije nesavladiv; naprotiv. Strelci kažu da im je veći problem to što prazne čaure hoće da im padaju na glavu tokom pucanja.
Pištolj je inače konstruktivno neobično bezbedan: ima automatsku kočnicu (ne može da opali ako se drška ne drži kako treba) i izuzetno pouzdanu mehaničku kočnicu, tako da je savršeno bezbedan ako se nosi sa metkom u cevi i zapetim orozom, a zakočen (cocked and locked).
Sitne modifikacije
Sitne modifikacije, pre svega ergonomske, učinjene su 1926. i od 15. juna te godine pištolj se zove M-1911A1. To je ostala konačna verzija. Zovu ga različito: Vladin model (Government Model), 1911, Kolt .45 itd. U Drugom svetskom ratu, pod vladinim ugovorom, proizvodile su ga razne fabrike: „Colt„,“Remington Rand„, „Union Switch & Signal“ (USS),“Ithaca„, „Sprigfield“ i (veoma malo) „Singer„. Tokom rata napravljeno je oko 1,8 miliona; uz oko 150.000 kupljenih između dva rata, Vlada SAD kupila ih je oko 2,5 miliona od 1911.
Komercijalnu proizvodnju ne računamo, ali je procena da ih danas ima najmanje šest miliona u ispravnom stanju. Dobar deo otišao je kao vojna pomoć raznim saveznicima, od Jugoslavije (bacani su padobranom, pa su bili deo vojne pomoći SAD 1954 – 1956), pa do Južnog Vijetnama. Licence za M-1911A1 prodate su Kanadi, Argentini (Ballester Molina), Norveškoj i Brazilu, ali je pištolj kopiran na sve strane, najviše u Španiji (Llama, Star). Na bazi tog sistema nastala je gomila raznih velikih pištolja, od Tokareva TT, do raznih egzotičnih modela. O različitim američkim nadgrađivanjima i varijacijama i da ne govorimo: ima ih na stotine, zaključno sa verzijom za levoruke, gde su komande smeštene na suprotnu stranu, a prazne čaure lete ulevo.
Verovatno najveći omaž Koltu .45 je film Voltera Hila The Last Man Standing, verzija Kurosavinog klasika Yojimbo (Telesna straža): tamo Brus Vilis sa dva Kolta .45 izvodi impresivnu koreografiju sa skakanjem i pucanjem. Uzgred: filmski oružari kažu da se iz Četrdesetpetice ne može pucati ćorcima (mehanizam je tako fino uravnotežen), nego se koristi verzija kalibra 9 mm. A najveći omaž Džonu Mozesu Brauningu je da se metak kalibra .45 ACP dan-danas koristi i u najmodernijim pištoljima poslednje generacije, od Gloka do hrvatskog HS-2000.
„Vreme“ broj 841, 15.02.2007.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
