Da Goran Milašinović nije objavio roman „Slučaj Vinča“ , Dragan Bjeloglić ne bi snimio film „Čuvari formule“ i ne bi, između ostalog dobrog što je postigao, podsetio javnost na ovu knjigu objavljenu 2017. godine („Laguna“), dakle pre rata u Ukrajini koji je opasnost od nuklearnog zračenja učinio realnom.
Knjiga, kao što su zahvaljujući filmu do sada saznali i oni koji je nisu čitali, govori o nuklearnom aksidentu 1958. godine u prvom jugoslovenskom Institutu za nuklearne nauke „Vinča“, kad je ozračeno šest mladih naučnika. Za zemlju kao što je Jugoslavija, to je bila velika nevolja pogotovo zato što ju je trebalo kriti jer su ondašnje aktivnosti Instituta „Vinča“ bile dobro čuvana vojna tajna, posledica Titovog sna da Jugoslavija postane nuklearna sila.
Jedini spas za pet ozračenih mladića i jednu devojku bio je u pariskoj bolnici Institut „Kiri“ – transplantacija koštane srži. Do tada niko na svetu nije ni pokušao tako nešto. Petoro ih je preživelo. Dobrovoljni davaoci koštane srži ozračenim srpskim naučnicima bili su građani Pariza. Rizikovali su živote zarad nepoznatih stranaca.
„Ostalo je proizvod mašte pisca“, napisao je u uvodu knjige Goran Milašinović.
Naravno da je upravo taj izmišljeni sloj knjige ono što joj daje dušu, i što ovaj istorijski događaj čini živim.
Milašinović je u knjizi razvio dva toka ovog događaja: na nesreću mladih naučnika koji su žrtve nauke, i na zadivljujuću humanost francuskih građana koji su rizikovali sopstvene živote kako bi spasli Vinčance.
O njima se, osim njihovih imena, pre romana „Slučaj Vinča“ ništa nije znalo. Zato je ova knjiga postala dokument o humanosti. Njihov humanizam i moralno herojstvo su važniji od zanimljivih i provokativnih tema političkog i svakog drugog smisla u doba kada je Jugoslavija uspešno balansirala između Istoka i Zapada. Imena francuskih aktera su verodostojna, a vinčanskih nisu.
Autentični su i likovi političara, naučnika i lekara – Aleksandra Rankovića, Radivoja Uvalića, Pavla Savića, Anrija Žamea, Žorža Matea, što fikciji daje dodatnu verodostojnost. I motivaciono i psihološki oni temi daju poseban lični okus. Po tome je naročito zanimljiva uloga politički već podosta skrajnutog akademika Pavla Savića koji, bez obzira na nepoljuljan naučni prestiž, još bije svoje izgubljene bitke sa vlašću.
Poseban lik i junak romana je sam Institut „Vinča“, nastojanje da uzdigne nauku zbog koje postoji, i da dostojno zastupa zemlju u hladnoratovskoj politici.
A tu je i još jedan lik, u ovoj priči skrajnut, ali sa potencijom da postane glavni – mala radijacija. Koja samo čeka da neko poželi, ili da samo napravi neku grešku, i učini je gospodarem života. Protagonistom kataklizme ovog sveta. Metafora zla „Slučaja Vinče“.
Bilo bi šteta da po ovoj knjizi nije snimljen film zato što je sva od pripovednih kadrova izmontiranih kao da su na platnu a ne na papiru. Brzo se smenjuju, sve teče kao traka, čita se u jednom dahu. Priča je, iako poznata, vrlo prijemčljiva.
I, ono što je svakako najvažnije, a odnosi se naravno i na film snimljen po njoj, knjiga je osvestila šta bi moglo da se desi kad bi neko pritisnuo Dugme. A u ovom vremenu neprestane opasnosti od nuklearnog rata, to je izuzetno postignuće.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
