Hajmo još malo da se mrzimo: Od pravljenja sudžuka od Srba do Kosova pročišćenog od Albanaca

Kada je Snežana Paunović, ministarka uprave i lokalne samouprave u Vladi Srbije, kazala kako bi etnički očistila Kosovo 1998. da je bila na mestu Slobodana Miloševića, nekadašnjeg šefa njene partije, upisala se na podužu listu zvaničnika koji šire i legitimizuju govor mržnje.

„Slika neprijatelja je najmoćnije oružje“, podseća Zorica Maros, profesorka moralne teologije u Sarajevu. Ovim se pogađa suština govora mržnje: njegovo ishodište je u konstruisanju neprijatelja i oduzimanju ljudskosti drugom. Ta slika može biti priprema, kao i opravdanje, za prošlo i buduće nasilje.

Foto: Tanjug/Miloš Milivojević

Analitičar Agon Maljići je novembra prošle godine izjavio za Radio Slobodnu Evropu da je nepoverenje između Srba i Albanaca trenutno na najvišem nivou od završetka rata. Uzroci se, kako on navodi, ne iscrpljuju samo u jednostranim potezima vlade Aljbina Kurtija i Banjskoj. Krivica leži i u činjenici da i Aleksandar Vučić i Aljbin Kurti sistemski rade da drugu stranu prikažu što lošijom i negativnijom, jer im to služi da mobilišu domaću javnost odnosno svoje biračko telo.

Ipak, ne radi se tu samo o dvojcu koji je i dalje, iako suočen sa ozbiljnim krizama u svojim dvorištima, na čelu Beograda i Prištine. Čak i površan osvrt na izjave iz prethodnih nekoliko godina, praćeno činjenicom da za njih niko nije snosio posledice, ogoljava stepen do kojeg su društva zatrovana.

Kosovo bez Srba

U januaru 2017. godine, Ramuš Haradinaj prvo je uhapšen u Francuskoj po Interpolovoj poternici Srbije zbog optužbi za ratne zločine, a zatim je pušten iz pritvora kako bi tamo sačekao konačnu odluku o izručenju.

Foto: AP Photo/Visar Kryeziu

Međutim, početkom aprila (odluka je stigla tri nedelje potom) njegov brat Daut Haradinaj, tadašnji poslanik Alijanse za budućnost Kosova, upućuje otvorenu pretnju. Gostujući u emisiji „Infobox“ na TV Dukađini, on je poručio da će potez međunarodne zajednice, ukoliko odluči da izruči njegovog brata, rezultirati etničkim čišćenjem.

„Mogu da nas ubace u rat, ništa drugo. Ne znam za druge, ali ja znam za sebe – ako oni naprave grešku i učine to, onda budite spremni za ozbiljnije teme. Ako želite etnički čisto Kosovo bez Srba, onda hajde da se šalimo“, bile su reči kosovskog poslanika.

Malo smo vas ubijali

U oktobru naredne, 2018. godine, pred nadležnim skupštinskim odborom u Prištini našao se nacrt izmena Zakona o službenim praznicima, povodom kog je Srpska lista zatražila da se u zvanične praznike uvrste 15. februar, dan kada je podignut Prvi srpski ustanak i Dan državnosti Srbije, i 28. juni, Vidovdan.

I dok je za većinu albanskih poslanika taj predlog predstavljao, kako su kazali, „provokaciju“ i „uvredu“, Milaim Zeka, po profesiji novinar, a u tom trenutku poslanik Socijaldemokratske inicijative, otišao je korak dalje: “Vi (Srpska lista) kažete da vaš predlog nije provokativan, ja kažem da je vrlo provokativno. Previše je provokativno i previše uvredljivo za Albance koji žive na Kosovu kada vaši sunarodnici dođu iz Beograda sa slikama Miloševića i Mladića, koji su vršili masakre, ubijali ljude – i Albanci su ubijali, to je bio rat. Vi ste ubili 14 hiljada nas, mi smo ubili 1400 vas, nismo mogli više ali bismo od vas napravili sudžuk.“

Godišnjice – vreme za mržnju

Godišnjice zločina i stradanja, pobeda i poraza, su u celom regionu dani kada govor mržnje buja, kada se po pravilu sopstvena grupa predstavlja kao nepogrešiva, moralno superiorna i apsolutna žrtva, dok se onim “drugima” dodeljuje isključivo uloga zločinca.

Ogledni primer takvog narativa video se i na dvadesetu godišnjicu martovskog nasilja (16-18. Mart 2004). Tako su 16. mart 2024. Čelnici Samoopredeljenja obeležili kao dan(e) albanske tragedije i mirnih protesta, za koji su krivi Srbi kriminalci i međunarodna zajednica koja nije zaštitila Albance. Vladajuća partija ostala je pri tvrdnji da se troje albanske dece utopilo bežeći od Srba, dok se u njihovom zvaničnom saopštenju taj tragičan događaj eksplicitno karakteriše kao ubistvo.

Foto: FoNet/Kancelarija za KiM

S druge strane, nakon istrage o ovom događaju, međunarodni tužilac je zaključio da dokazi ne podržavaju postojanje osnovane sumnje da je počinjeno krivično delo.

Nadalje, podaci Hjuman rajts voča i Fonda za humanitarno pravo su pokazali da je u talasu nasilja uništeno, zapaljeno ili oštećeno oko 286 srpskih domova, te više od 35 crkava, manastira i grobalja, dok je preko 4.000 Srba proterano sa Kosova.

Život je izgubilo devetnaestoro ljudi – osmoro Srba i 11 Albanaca, koji su stradali u direktnom obračunu sa američkim i francuskim trupama KFOR-a dok su ove pokušavale da zaustave nerede.

HRV u svom izveštaju takođe nedvosmisleno zaključuje da su tadašnji medijski navodi, koji su za utapanje dece okrivili Srbe, bili netačni. Kasniji izveštaj OEBS-a naveo je da su albanski mediji tada izveštavali emotivno, nepotkrepljeno i jednostrano, rasplamsavajući već postojeće strahove i predrasude.

I ove godine, 17. marta, Faton Peci, gradonačelnik Južne Mitrovice, je u istom duhu, obišavši grobove albanskih dečaka, izjavio: „Sa velikim bolom se sećamo njihovog varvarskog utapanja od strane srpskih kriminalnih bandi, koje je dirnulo srca svih Albanaca.”

Medijski otrovi

Nemačka izreka kaže da mediji mogu biti vitezovi mira ili piromani. Ozbiljna istraživanja, ali i letimičan pogled na naslovnice, portale i dnevnike, nedvosmisleno potvrđuju da je ta uloga piromana u celom regionu postala dominantna.

Kako to izgleda u praksi, pokazuje, na primer, analiza Biljane Simeunović Batić iz 2021. godine, koja se bavila medijskim tretmanom manjinskih i ranjivih grupa. Analizirajući sadržaj tri dnevna lista u Srbiji, ona beleži da tekstovi sa stereotipnim prikazima etničkih manjina zauzimaju visoko drugo mesto po učestalosti (10,9 odsto). Komentari čitalaca daleko prevazilaze stereotipe, ogoljavajući duboke predrasude i otvoreno neprijateljstvo – pre svega prema Albancima i Hrvatima.

U izveštaju koji obuhvata period od 2022. do 2023. godine, autorka Ana Anđušić navodi da je na regionalnom nivou zabeleženo ukupno 523 slučaja govora mržnje. Najveći broj se odnosnio se na etničku pripadnost (28, 1 odsto); dok je, od svih država regiona, etnička mržnja u odnosu na govor mržnje usmeren prema drugim grupama bila najdominantnija na Kosovu (35 odsto), zabeležen, gde su, kako Anđušić piše, “mete bile marginalizovane zajednice koje tamo žive poput srpske, romske, aškalijske i egipćanske”.

Foto: AP Photo/Darko Vojinovic

Dalje stoji da su glavni sejači govora mržnje u regionu – na prvom mestu mediji i korisnici društvenih mreža (po 28,4 odsto), a odmah iza njih slede političari, državni zvaničnici i političke partije (20,4 odsto).

Noviji podaci kažu: od početka 2024. pa do jula 2025. godine, u Srbiji su registrovana 102 slučaja otvorenog govora mržnje; na trećem mestu su oni zasnovani na etničkoj i rasnoj osnovi. Od tog broja, gotovo svaki peti slučaj bio je usmeren protiv Albanaca.

Šta zna sud

Konačno, kada je reč o Albancima, potpuno je svejedno da li je tema sportski meč, kulturni događaj, nabavka oružja ili političko previranje, beogradski tabloidi „Informer“ i „Večernji novosti“, i ne samo oni, gotovo svakodnevno koristi reč „Šiptar“. To čine uprkos činjenici da je kroz više sudskih presuda u Srbiji upotreba ovog termina označena kao govor mržnje.

A da praksa ignorisanja suda kreće sa samog vrha, svedoči i primer Aleksandra Vulina. I sa pozicije ministra odbrane, Albance je zvao Šiptarima, pa je tako, recimo, u maju 2019. godine poručio da se zalaže „za što hitnije i što sigurnije razgraničenje sa Šiptarima.“

Samo šest meseci ranije, postupajući po tužbi Anite Mitić (nekadašnje aktivistkinje Inicijative mladih za ljudska prava) protiv tabloida „Informer“, Apelacioni sud je potvrdio prvostepenu presudu koja upotrebu reči „Šiptar“ definiše kao govor mržnje. U obrazloženju presude stoji: „Termin ’Šiptar’ se smatra politički nekorektnim i uvredljivim sadržajem u srpskom jeziku za pripadnike albanske nacionalnosti koji žive na Kosovu i Metohiji. Takođe, nazvati nekog Srbina ’Šiptarom’, prema stavu suda, isto je kao i označiti nekog ko se bori protiv nacionalnog interesa.”

Reč „Šiptar” je u savremenom srpskom javnom diskursu postala oznaka za krajnju, negativnu drugost. Ona je nepogrešivo uvreda, kako onda kada je direktno usmerena ka Albancima, tako i kada se koristi u unutrašnjim političkim i društvenim obračunima. Tako je na tribinama i na ulicama, na protestima – bez obzira da li ih organizuje vlast ili njeni protivnici – i televizijskim emisijama.

Iracionalnost sa svih strana

Podsećanja radi, isto u maju 2019, tadašnja premijerka Ana Brnabić nazvala je prištinske političke lidere – ljudima iz šume: “Mene najviše plaši što imate posla sa iracionalnim ljudima, sa najgorom vrstom populista, sa ljudima koji i jesu bukvalno izašli iz šume.” (Zanimljivo je, kada je reč o upotrebi reči kao u ogledalu, u prvoj karakterizaciji, da upravo domaći i strani politički analitičari i navode da je tokom Vučićeve vladavine populizam postao centralna karakteristika političkog stila vlasti).

Kasnije je kazala da ona jednostavno ne zna kako da nazove “te ljude, a da svi razumeju sa kim mi imamo posla”, kao i da bi volela da sa druge strane pregovore vode profesori, dodavši da ona ima prijatelje Albance.

Tih dana je, nakon akcije specijalnih jedinica kosovske policije na severu Kosova, 28. maja, na Instagram profilu „Kosovske odbrambene snage“ (koji se predstavlja kao zvanična stranica posvećena vojnim i policijskim snagama) osvanula znakovita fotografija. Na njoj se vide dva policajca ispod kosovskih zastava, dok na zemlji leži čovek pored kog je postavljena srpska zastava. Uz fotografiju je, na albanskom jeziku, ispisana poruka: „Na zemlju, škije, jer ovde nema igre s nama“.

Baš kao što je u srpskom javnom prostoru „Šiptar“ uvreda, tako je reč „škija“ pogrdni termin za Srbe.

Mi smo žrtve

I ministarka Paunović, s početka ovog teksta, Albance zove Šiptarima Inače, pre nego što je sela u ministarsku fotelju i dala izjavu o etničkom čišćenju, šira javnost je za nju čula 2021. godine. Tada je otkriveno da je kao narodna poslanica naplatila oko 12.000 evra za putne troškove na relaciji Peć–Beograd, jer joj je u papirima Peć bila zavedena kao mesto prebivališta.

Kako piše „Vreme“, ona je pre preuzimanja ministarske funkcije primala dve plate – poslaničku i onu za mesto direktorke Apotekarske ustanove Peć, uprkos navodima da ta zdravstvena ustanova od 2021. godine faktički ne postoji

I ona, poput Ane Brnabić, kaže da je imala drugaricu Albanku, što direktno podseća na dobro poznatu floskulu kojom rasisti brane svoje stavove izgovorom: „Nisam ja rasista, imam druga crnca.“

Foto: Jelena Zorić

Međutim, ilustrativna je i reakcija Beograda na njenu izjavu. Njen partijski šef Ivica Dačić je napade na Paunović ocenio kao sramne i licemerne, ističući da oni koji je optužuju za navodno pozivanje na etničko čišćenje istovremeno ćute o etničkom čišćenju Srba sa Kosova i Metohije. Da li ovim nastupima SPS počinje svoju predizbornu kampanju?

Predsednik Srbije je izjavu nazvao „neopreznom i nedovoljno odgovornom“ – dakle, ne čak ni neodgovornom – dodavši da ona ne odražava volju i politiku predsednika i Vlade Srbije: „Mi moramo da budemo odgovorni, naša politika su dijalog, kompromis, razgovori, a nikada etničko čišćenje.“ Dodao je i to da je „Snežana i sama žrtva etničkog čišćenja“.

Konačno, ministarka je kasnije izjavila da su njene reči izvučene iz konteksta, da je bila emotivna, da su Srbiji bili žrtve etničkih čišćenja mnogo puta pa zato etničko čišćenje vežu za narod (?!), te da je sada i ona žrtva hajke. Naime, njeno objašnjenje je da je zapravo mislila na deportaciju Albanaca, “samo” to.

Drugim rečima, kada se u javnosti čuje govor mržnje, koji teško da može biti eksplicitniji, šta se dešava? Prvo, nastupa hitro pravljenje žrtve od sebe. Zatim sledi sud da je jedino svoja grupa prave žrtve. A apsolutna žrtva ima prava da bude emotivna i nedovoljno odgovorna. Konačno, na scenu stupa krajnja relativizacija i normalizacija tog govora.

Kada se žal za progonom ili nečim još gorim prokomentariše frazom da „etničko čišćenje nije naša politika”, zvuči kao da se raspravlja o neuspelim ekonomskim merama ili lošoj poreskoj politici, a ne o ljudskim životima.

Tekst je prvobitno objavljen na portalu KoSSev

Samo u avgustu: Uštedite tri hiljade dinara na godišnjoj pretplati na digitalno izdanje „Vremena“! _Iskoristite popust ovde i podržite nezavisno novinarstvo.